Питање политичког суверенитета, односа националног и социјалног ослобођења, те положаја државе у савременом међународном поретку заузима важно мјесто у савременој политичкој и теоријској расправи. У том контексту доносимо програмски текст Бранка Павловића, Дарка Драшковића и Давида Новаковића, који наступају у име платформе „Којим путем“.
Полазећи од социјалистичке и суверенистичке традиције, аутори износе сопствену интерпретацију савремених друштвених противрјечности и политичких односа, те предлажу одређене смјернице за будуће политичко и економско уређење Србије.
Опсег овај документ доноси као прилог разматрању једне од присутних политичких концепција. Објављивање различитих програмских становишта дио је јавног и интелектуалног простора који настојимо да отворимо. Текст објављујемо у изворном ауторском оквиру, а читаоцима остављамо простор за његово самостално критичко промишљање.
Манифест социјалистичког суверенизма
Бранко Павловић, Дарко Драшковић и Давид Новаковић испред политичке платформе Којим путем.
Субјект историјске спознаје јесте сама борбена, потлачена класа…
[Социјалдемократија] јој је доделила улогу ослободиоца будућих генерација.
Тиме јој је пресекла жилу најбоље снаге.
Јер се и мржња и дух пожртвованости хране сликом поробљених предака,
а не идеалом ослобођених унука.
- Валтер Бењамин, Тезе о схватању историје
Треба служит чести и имену.
нека буде борба непрестана,
нека буде што бити не може –
нек ад прождре, покоси сатана!
На гробљу ће изнићи цвијеће
за далеко неко покољење.
- Петар Петровић Његош, Горски вијенац
Наше становиште започиње искуством да је свет у коме живимо неслободан. Будући да слобода представља унутрашњи услов сваког могућег субјективитета, како колективног тако и индивидуалног, борба за укидање неслободе јесте најважнији задатак човечанства и највиши интерес људског ума.
Овај свет није само неслободан, већ је и самопротивречан. Зато представе које намеће владајуће мњење директно противрече ономе што представљају: неслобода постаје услов слободе, рат се нуди као гарант мира, а дезинтеграција као пут ка интегритету. У њему неизмерна моћ једних производи апсолутну немоћ других; незамисливо богатство малог дела изразите мањине постоји само под условом највеће беде већине, а животи шачице „изабраних“ своју вредност стичу кроз обезвређивање других – кроз претварање живота доње трећине становника планете у безвредне. У таквом поретку развој неразвијености и осиромашење читавих народа и континената представљају услов развоја и благостања малог броја „одабраних“. Милијарде људи тиме постају пуко средство, потрошна роба, сировина за квазиаутономни процес акумулације капитала, у читавим подручјима и државама у којима људски живот често подсећа на чистилиште, па и на пакао. Прелазити преко ових противречности значи мирити се са кобним status quo.
Ми одбијамо да прихватимо да ове противречности цивилизације, обележене доминацијом глобализованог капитала и неолибералном хегемонијом, представљају природну појаву против које човек не може ништа; напротив, тиме желимо да отворимо хоризонт еманципаторског мишљења и политике.
У свом настојању да не буде тек пуки објект историјских процеса, српски народ обележен је мукотрпном и дугом борбом за право на самоодређење – борбом да се оствари историјска егзистенција на начелу слободе. Ова борба представља највреднији историјски улог, ону капиталну „историјску инвестицију“ у еманципаторским процесима у којима је српски народ учествовао, а која нема нити може имати цену.
Деценијама уназад на удару се налазе управо тековине ове борбе за историјски субјективитет. Искорак у слободу и на пут самоодређења српског народа, као и свих који уважавају његов идентитет, замењен је драматичним падом на маргину светско-историјског збивања и све већим губитком политичке оријентације и субјективитета. Овај пад и овај губитак, не случајно, прати општа друштвена девастација. Чињеница да су други народи у још горој позицији само је разлог више да се без одлагања организује борба за ревитализацију слободарског духа и суверенитета, са пуном свешћу о томе ко и шта нам је противник и који су нам непосредни циљеви.
У свету који грца под неоимперијалним и неоколонијалним јармом, перфиднијим и софистициранијим од старих облика отвореног и немилосрдног империјализма и колонијализма – а и такви се поново помаљају у свом бруталном лику – на планети коју је светска буржоазија начинила својом трпезом и својим поседом без граница, само левица спремна да се бори за суверенитет и слободу народа јесте прави наследник слободарских покрета и традиција потлачених народа и маса кроз историју. Управо њена спремност да увиди да су борбе за национално и социјално ослобођење у земљама периферије и полупериферије светског капиталистичког система испреплетане и да представљају нужан део истих еманципаторских процеса јесте демаркациона линија између аутентичне левице и најамних „левичара“ у служби наших неоколонијалних господара и глобалних сводника.
Полазећи од тога да је слобода најсуштинскија динамика постојања, те да је истински живо само оно што опстаје у историјској „борби на живот и смрт“, ми, као социјалисти и патриоте, осећамо дужност да људима осветлимо борбе које они, хтели то или не, воде и морају упорно да воде. Стога у часу врења, турбуленција и ковитлаца светске историје – у коме стари свет умире, а нови се рађа – као и у светлу наше тешке историјске ситуације, предлажемо следеће идеје водиље социјалистичког суверенизма:
Слобода као суверенитет
Идеја суверенитета је филозофско-политичка категорија модерне филозофије и представља модерну артикулацију општег филозофско-политичког појма слободе. Суверенитет се схвата, пре свега, као способност самоодређења. Идеју самоодређења, према томе, схватићемо као основни смисао појма слободе у регистру политичког деловања, било колективног, било индивидуалног.
На идеју самоодређења надовезује се додатна артикулација појма слободе: слобода је моћ аутономије. Аутономија дословно значи самозаконодавство. У том смислу, слобода се састоји у томе да сами себи постављамо законе. Она тако није пуко разуздано и произвољно хтење коме ништа не стоји на путу. Баш као и у случају самоодређења, где смо истовремено у активној улози оних који одређују и пасивној улози оних који су одређени, и у случају самозаконодавства играмо двоструку улогу. С једне стране, ми смо они који постављају законе – суверени; с друге стране, ми смо и они који се покоравају постављеним законима – поданици. Концизно речено, у фигури самозаконодавства грађанин се појављује у двострукој улози: суверена и поданика.
Те две идеје, идеју самоодређења и идеју самозаконодавства, треба поставити као најапстрактније, најопштије идеје водиље сваког могућег прогресивног и еманципаторског политичког програма. Способност да сами себе одређујемо и способност да сами доносимо законе којима се покоравамо јесу две основне модерне регулативне идеје политичког као једног од основних домена људског живота.
Поред регулативног значаја за сферу политичког, питање слободе је фундаментално егзистенцијално питање. Наиме, без слободе политички субјект не може постојати у правом смислу те речи. Слобода је conditio sine qua non егзистенције политичког субјекта: политички субјект није у правом смислу те речи субјект ако није слободан. Укратко, бити субјект и бити слободан јесу конвертибилни, еквивалентни појмови. Обрнуто, без слободе, као способности самоодређења и самозаконодавства, бивамо у својој колективној егзистенцији сведени на статус пуких објеката историјских процеса.
Национална држава
Ближе гледано, субјект о коме овде говоримо постоји у оквиру националне државе. Национална држава је одређена преко појма нације: у њој је сам политички субјект нација. Путем националне државе широке народне масе успостављају се као чиниоци и носиоци државотворности. Такође, путем националне државе укида се сталешка организација друштва и народно мноштво себе конституише у заједницу равноправних грађана. Државотворност народа и равноправност грађана представљају начин на који се самоодређење и самозаконодавство остварују у оквиру националне државе.
Слобода нације као политичког субјекта јесте слобода у двоструком смислу те речи. Прво, то је слобода нације у односу на друге нације. То конкретно значи да слобода нације зависи од њеног капацитета за самоодређење и самозаконодавство. У међународним односима то је право народа на развој. Друго, слобода нације зависи од слободе грађана. Слободна је она нација у којој је услов слободе сваког грађанина слобода свих осталих. Те две теме су неодвојиве једна од друге и узајамно се условљавају. Нема спољашње слободе нације без унутрашње слободе њених грађана. Према томе, слобода нације и слобода грађанина се не искључују; оне се међусобно условљавају. У Србији као вишенационалној заједници национална држава је заједнички назив за све грађане, без обзира на етничко порекло, који уважавају и српски идентитет и идентитет свих других мањинских заједница (од најбројнијих наводимо Албанце, Бошњаке, Мађаре, Роме и Словаке).
(Нео)колонијализам, класни антагонизам и појам једнакости
Ако се ово што смо навели преведе на још конкретнији план, онда то значи да под условима империјализма и колонијализма – који данас постоје у формама неоимперијализма и неоколонијализма – једна нација не може бити слободна. Према томе, први и основни политички задатак сваког слободарског политичког програма јесте борба против (нео)империјализма и (нео)колонијализма.
С друге стране, грађанин не може бити слободан под условима класне доминације. Друштво изразито подељено на класе које владају и класе којима се влада, у коме, штавише, фракције једне класе владају свим класама, не може бити друштво у коме су грађани слободни. Баш као што на спољашњем плану није могућа слобода нације под условима (нео)империјалне или (нео)колонијалне владавине, исто тако на унутрашњем плану није могућа слобода грађана под условима класне владавине.
Ситуација на унутрашњем плану додатно се компликује тиме што се доминација једне нације над другом спроводи на империјалистички начин. То значи да се владајуће класе империје (владајуће нације) успостављају и одржавају, директно или чешће преко својих посредника (тзв. компрадорске буржоазије и владајућих слојева друштва у политици и култури), као владајуће класе подјармљене нације. Капиталистичке класе подјармљене нације редукују своју економску активност на ниво тзв. малих и средњих предузећа (ситна буржоазија), а улогу крупне буржоазије потпуно преузимају стране владајуће класе и њихови домаћи посредници (компрадори).
Тако се као услов слободе, схваћене као самоодређење и самозаконодавство, јавља једнакост, и то у двоструком лику: једнакости између нација и једнакости између грађана. Једнакост је, према томе, друга регулативна идеја сваког могућег прогресивног и еманципаторског политичког програма. Попут слободе, она није само регулативна идеја него и сам конститутивни услов могућности политичке субјективности: без унутрашње и спољашње једнакости нема политичке субјективности.
Стога се као необориво намеће закључак који, истовремено, поприма карактер јасног политичког захтева: свака могућа прогресивна и еманципаторска политика мора имати социјалистички карактер. Једнакост међу грађанима јесте conditio sine qua non сваке могуће слободарске политике.
Србија – историјско искуство слободе и једнакости
Историја српског народа представља сведочанство искустава слободе и једнакости. Пре свега, српски народ је један од ретких балканских народа чије аутентично државотворно искуство траје више од хиљаду година. Треба нагласити да никада у својој модерној историји није водио агресивне и освајачке ратове. Зато државно-политичка артикулација српског народа првенствено има еманципаторски и универзалистички карактер, будући да је резултат антиимперијалних и антиколонијалних борби за национално и социјално ослобођење, као и за равноправно учешће у историјским процесима универзалне еманципације људи.
Борбе за државно-политичку артикулацију српског народа и његових припадника, након готово пет векова отоманског ропства, трајале су скоро сто педесет година и одвијале су се у контексту „Српске револуције“, два балканска и два светска рата, уз огромне људске жртве. У филозофском смислу, реч је о борби за признање, конкретно за политичко признање, односно о сукобу „на живот и смрт“, сукобу у коме се одлучивало о самом егзистенцијалном статусу народа као историјског субјекта. Стога историјска борба за самоослобођење и самоуспостављање политичког субјективитета српског народа представља један од највреднијих и најкрупнијих залога у процесима универзалне еманципације у којима је српски народ учествовао. Ова историјска димензија самоделатности и слободе задобија пуни смисао у филозофском оквиру модернитета, где су идеје субјективности и слободе темељне за саморазумевање епохе и представљају преломну тачку у односу на предмодерне облике политичког и друштвеног живота.
Узгред буди речено, српски народ се борио не само за властиту већ и за слободу осталих јужнословенских народа. Овде су процеси еманципације били неодвојиви од процеса интеграције, без обзира на потоње развијање регресивних тенденција. Зато су идеју југословенске државе прихватили и други југословенски народи, јер, као што је познато, политичко и државно јединство југословенских народа било је услов ослобођења бар неких од њих, на пример Хрвата и Словенаца.
Без обзира на малобројност српског народа, његов историјски учинак и кристализације тог учинка уздигли су се на ниво најмодернијих тековина човечанства. Његова борба за еманципацију представља отворени хоризонт могућности, оно по чему народи на овим просторима стичу право на наду да се могу отргнути историјској немоћи и заосталости. У тој борби је антиципирана егзистенција у којој су слобода и интегритет остварени, то јест историјска егзистенција с оне стране интеграција које газе слободу и интегритет. Другим речима, реч је о реализацији суверенитета и историјске самосталности насупрот могућој асимилацији и нестанку у тами историје.
Период „транзиције“
У Србији је октобра 2000. изведена смена власти с јасним елементима „обојене револуције“, а Београд је, са симболом песнице, послужио као авангардна позорница модела који ће потом бити понављан у бившим земљама социјалистичког блока. Иако су технике обојених револуција представљале део арсенала колективног Запада у периоду хладног рата, када су развијане за рушење Совјетског Савеза и социјалистичког лагера – у Пољској „Солидарност“, у ЧССР-у „Плишана револуција“, у Румунији „Румунска револуција“ итд. – сам термин је касније уведен за политичке преврате дириговане од стране САД и њихових сателита, обележене препознатљивим симболима и бојама: ружом у Грузији 2003, наранџастом у Украјини 2004. итд. У СР Југославији легитимна политичка воља скоро два и по милиона грађана, који су свој глас поверили такозваним „реформским снагама“, заправо је одвела Србију на пут губитка политичког суверенитета и економске самобитности.
Постмилошевићевски период обележен је процесом „економских реформи“, односно структурном променом привредног модела, означеном као „привреда у транзицији“. Транзиција је пре свега значила неоколонизацију и неолиберализацију привредног система, кроз приватизацију, али нарочито кроз монетарну политику, политику царина и контролу финансијских токова. Другим речима, на делу је била потпуна рестаурација капиталистичких производних односа и ликвидација остатака социјалистичког привредног модела – који су се одржали под влашћу СПС-а – кроз процес приватизације на једној страни и давање апсолутне предности страним економским интересима на другој страни. Целокупан процес био је праћен масовним отпуштањима радника, затварањем фабрика, разарањем индустријских капацитета и пауперизацијом становништва уз општу друштвену девастацију.
Рестаурација капитализма у Србији омогућена је и одвијала се у условима светске хегемоније колективног Запада, тј. у условима неолибералног поретка, успостављеног након пропасти Совјетског Савеза. Кључ разумевања тог хијерархијског система односа лежи у чињеници да су успостављене доминација и експлоатација подређених земаља периферије и полупериферије од стране надређених земаља центра. Другачије речено, радило се о успостављању односа доминације и експлоатације онога што се данас назива колективним Западом над оним што се данас профилише као глобални Југ, или, прецизније речено, глобална већина.
Поновимо, само у описаним оквирима могуће је разумети шта се заправо десило у Србији на прелазу између XX и XXI века: наратив о томе како је демократски пробуђени народ устао против аутократије и „злог диктатора“ представља чисту идеолошку фикцију – карактеристичну за владајући дискурс неолиберализма – и само прикрива чињеницу горе описаног суштинског успостављања неоколонијалног подређивања Србије у неолибералној идеолошкој матрици. Оно, поновимо, не значи тек рестаурацију домаћих капиталистичких класа. Као што је истакнуто, ова рестаурација значи рестаурацију капитализма у смислу успостављања крупних капиталистичких класа колективног Запада као владајућих класа у Србији. Домаћа крупна буржоазија практично не постоји, а национална ситна буржоазија практично је сведена на власништво над малим и средњим предузећима и управљање њима, најчешће под патронатом или у служби крупних економских интереса страног порекла.
Савремени неоколонијални положај Србије
За разумевање актуелне ситуације у Србији неопходно је поћи од наведене чињенице њеног неоколонијалног положаја. Прецизније гледано, Србија је у неоколонијалном положају у односу на САД и ЕУ, а суштински је подређена интересима крупног капитала који одређују политике колективног Запада.
За разумевање актуелне ситуације у Србији неопходно је поћи од наведене чињенице њеног неоколонијалног положаја. Прецизније гледано, Србија је у неоколонијалном положају у односу на САД и ЕУ, а суштински је подређена интересима крупног капитала, који одређују политике колективног Запада.
Већ две и по деценије политика интеграције у глобалне токове капитала и међународно тржиште рада – у шта спада и процес интеграција у ЕУ – представља хегемону политичку константу у Србији и стратешко опредељење, без обзира на унутрашње смене власти и режима. Ова интеграција се одвија из позиције земље потиснуте на саму периферију светског система, а која је кроз социјалистичку модернизацију у оквиру СФРЈ заузимала место полупериферије ближе центру светског система – по својој историјској и друштвеној садржини.
Као резултат политике интеграције из такве позиције долази до продубљивања неоимперијалне и неоколонијалне зависности, тј. до раста стопе стране доминације и експлоатације. Та зависност директно се преводи у губитак суверенитета државе Србије, губитак суверене моћи њених грађана да сами одређују свој историјски пут и да сами одређују своје унутрашње законодавство. Пресудни аспекти ове суверене моћи директно се преносе, делегирају институцијама ЕУ, као наднационалним, недемократским и бирократским неолибералним структурама.
Стога интеграције у ЕУ не треба посматрати у светлу тобожњег „цивилизовања“ „примитивне“ Србије, уласка Србије у „породицу европских народа“, „модернизације“ „заостале“ Србије – то је још један лажни идеолошки наратив, чиста идеолошка фикција, коју без остатка деле либерална „левица“ и конзервативна десница у Србији – већ их искључиво треба посматрати у светлу дубљег асиметричног интегрисања Србије у систем неоколонијалне и неоимперијалне власти. Укратко, смисао процеса интеграција у ЕУ јесте да се омогући интензивнија капиталистичка експлоатација и учвршћивање механизама који трајно држе подређене земље у том положају. А управо овај процес десуверенизације и интернационализације капиталистичких производних односа представља кључни аспект савременог империјализма.
Србија је данас дубоко асиметрично интегрисана у економски простор Европске уније, без реалне могућности да утиче на правила по којима се тај простор обликује. ЕУ је њен највећи трговински партнер, главни извор страних инвестиција и кључни финансијер кроз кредите и фондове.
Уз то, кључну улогу у обликовању макроекономске политике имају међународне финансијске институције, попут Међународног монетарног фонда и Светске банке, а та улога се остварује кроз механизме новчаног задуживања који производе дугорочну зависност. Кредити, аранжмани, рефинансирања итд. често подразумевају неадекватне намене, ограничења и условљавања која задиру у пореску политику, јавну потрошњу, приватизацију, субвенције и социјалне системе, чиме се економски и социјални простор државе фактички подводи под спољашњи режим власти. Поред тога, Међународни монетарни фонд и Светска банка нам диктирају где ћемо држати девизне резерве којима можемо слободно располагати, висину царинске стопе, забрањују нам да, као што то раде све развијене државе, користимо монетарну политику за развој и повећање запошљавања, одређују нам курс динара, фаворизују стране ревизорске институције, утичу на висину камате по којој се држава задужује и сл.
Србији не прети само да упадне у, како то економисти називају, „замку средње развијености“, јер ослањање на стране инвестиције као главни мотор развоја не може да обезбеди довољну акумулацију капитала за веће стопе развоја, већ и да се трајно фиксира у позицији зависне периферије, лишене реалне могућности да аутономно обликује сопствену развојну стратегију, структуру привреде и друштвене односе, чиме се репродукују неоколонијални обрасци доминације и систематски поткопавају и економски и политички темељи суверенитета.
У политичко-правном регистру гледано, Европска унија – у садејству са САД – делује кроз механизме нормативног условљавања: законодавне реформе, преуређење правосуђа, тржишну регулацију и усклађивање спољне политике са ставовима ЕУ. Овај притисак не функционише искључиво на нивоу апстрактних правних стандарда, већ се посредује и кроз конкретне унутрашње актере: све владајуће структуре од 2001. године до данас, лавовски део опозиције, сегменте државне администрације, регулаторна тела, битан део тужилачке организације и, у знатно мањој мери, судства – који функционишу као трансмисија спољне моћи. Поред тога, утицај Сједињених Америчких Држава функционише примарно кроз директан политичко-безбедносни притисак: преко питања Косова и Метохије, безбедносних структура, сарадње НАТО-а и Војске Србије, санкција и стратешких регионалних аранжмана, при чему се и овде спољашња сила не ослања само на спољашњи притисак, већ и на унутрашње институционалне полуге.
Утицај САД и ЕУ није ограничен само на економску и политичку сферу. Он се испољава кроз дифузно распоређене тачке контроле у различитим друштвеним областима. Иако носиоци моћи у тим областима понекад делују међусобно сукобљено, њихово деловање у крајњој линији конвергира у јединствен систем неоколонијалне доминације који потчињава и експлоатише српско друштво. Поред утицаја на политички апарат државе – чиме се деградира суверено функционисање демократских институција – као и на већ поменуте економске токове, значајан степен контроле успоставља се и у културној сфери, односно у идеолошким апаратима: у образовном систему (од вртића до академије наука), медијима (како у формално јавном медијском сервису тако и у приватним медијима), институцијама културе (на тзв. независној културној сцени, али и у делу државних институција културе) и ширем јавном простору. Тиме се осигурава доминација и репродукција атлантистичке/неоколонијалне идеологије и ствара културна клима апологије текућег стања ствари.
У културно-идеолошком пољу посебну улогу има део интелигенције који функционише као неоколонијална интелигенција, нормализујући и легитимизујући постојеће односе зависности. Она тиме врши функцију легитимизације процеса десуверенизације, односно постепеног политичког и културног разграђивања колективне друштвене субјективности. А настојања да се делегитимише национална држава представљају напад на најзначајније тековине историјских борби за еманципацију српског народа.
Нарочито важну улогу у процесу десуверенизације и десубјективације имају тзв. невладине организације. Под видом грађанског активизма, оне у значајној мери колонизују и приватизују јавни простор – простор еминентно суверене и опште субјективације учесника друштвеног живота. Зато инсистирамо на важности борбе против ове врсте „меке моћи“; на основу искуства Русије и других земаља треба донети законска решења која регулишу деловање НВО, схватајући озбиљност и важност њиховог антидржавног деловања.
У идеолошком регистру, САД и ЕУ намећу критеријуме „нормалне државе“, пре свега кроз „позитивне“ појмове демократије и владавине права као простора владавине људских и грађанских права, као и „негативне“ појмове аутократије, репресије итд. Ти стандарди, који долазе споља, представљају се као неутрални, технички/експертски и универзални/природни, иако су у суштини алатке неоколонијалне/неолибералне идеологије империјалистичке доминације, а у унутрашњем простору операционализују се кроз читаву мрежу посредника: НВО сектор, масовне медије, друштвене мреже и систем високог школства. Власт се овде не производи силом (репресијом), већ нормирањем и конституисањем јавног дискурса.
Иако формално војно неутрална, у реалности Србија је окружена НАТО пактом, ослоњена на западне безбедносне аранжмане – док су на делу процеси који воде ка de facto интеграцији у НАТО пакт, иако не de iure – и има минималну стратешку аутономију. Укратко, Србија не учествује у конституисању безбедносног поретка региона коме припада, већ делује унутар већ унапред споља дефинисане безбедносне архитектуре.
Имајући наведено у виду, као и тренутно стање у међународним односима – које је обележено све агресивнијим иступањем империјализма САД и ЕУ према Русији и остатку света, уз тенденцију да регионални сукоби у Украјини и на Блиском истоку прерасту у конфлаграцију, односно светски рат нуклеарних сила који би довео до уништења човечанства – сматрамо да је очување политике војне неутралности Србије од суштинског значаја. Примећујући да расту спољашњи и унутрашњи притисци на нашу земљу да напусти политику војне неутралности и несврставања, изричито се противимо покушајима нарушавања ове политике и укључивања наше земље у агресивне војне савезе или у текуће сукобе. Зато се оштро противимо експанзионистичкој политици НАТО пакта, која је директни узрок избијања рата у Украјини – као и агресијама САД према другим државама широм света – и залажемо се да наша спољна политика буде базирана на промовисању и одбрани међународних односа који се темеље на принципима мира, просперитета и човекољубља.
Питање АП Косова и Метохије и Републике Српске
У светлу процеса неоколонијализма и неоимперијализма треба разумети и својеврсну окупацију (у мери у којој КФОР одступа од Резолуције 1244) и сецесију АП Косова и Метохије. Разлог агресије НАТО пакта на СР Југославију, окупације и сецесије АП КиМ није „хуманитарна криза и кршење људских права, нити (претпостављени) масовни злочини над албанским цивилима“ (опет се ради о чистом пропагандном наративу, о чистој идеолошкој фикцији), већ успостављање власти и власништва над делом територије Србије, над имовином правних и физичких лица и имовином СПЦ, па чак и над српским становништвом – ради ефикаснијег спровођења неоимперијалистичких и неоколонијалних интереса колективног Запада. Корелативно томе, свака идеја да албански народ на Косову и Метохији има неку моћ суверенитета у виду самоодређења и самозаконодавства представља заблуду која само одвлачи енергију у бесмислене расправе са албанским повицима који суштински не одлучују о било чему. Реч је о обичном инструменту освајачког похода колективног Запада.
Зато антиимперијалистичка борба против фактичке окупације дела територије у виду Аутономне покрајине Косова и Метохије, за независност целокупног државног простора, као и антиколонијална борба српског народа у Републици Српској против механизма западне колонијалне управе, морају да буду полазна тачка за сваку суверенистичку и патриотску левицу у Србији. Ова два фронта, која чине исту борбу против покушаја потчињавања српског народа у целини, показују се као тачке сажимања противречности интеграција у ЕУ, као неоимперијалистичке и неолибералне транзиционе обнове капитализма у Србији и на простору некадашње СФРЈ.
Будућност Србије – ка глобалном Југу и БРИКС-у
Глобални Југ и БРИКС
На светско-историјском плану сведочимо новим етапама колективног развоја човечанства. Након скоро пола века униполарности, обележене глобалном хегемонијом неолиберализма, као капиталистичког начина производње колективног Запада, и пратећом улогом САД као глобалног хегемона, рађа се нови свет мултицентричности.
У процесу успостављања тог света, а насупрот историјском заласку униполарног света, кључну улогу игра БРИКС, стожерна организација економског и политичког умрежавања земаља глобалног Југа. Она представља одговор на глобалну хегемонију неолиберализма и колективног Запада.
Насупрот процесима дезинтеграције и десуверенизације националних држава периферије и полупериферије глобализованог капитализма, процесима који су делимично успешно обављени – што смо на својој кожи доживели кроз растурање СФРЈ, страдање српског народа у некадашњим југословенским републикама, те кроз фактичку окупацију АП Косова и Метохије (пре свега у делу у коме КФОР излази из својих надлежности) – БРИКС персонификује вољу и отелотворује процесе реинтеграције и ресуверенизације.
Кључни аспект организације БРИКС представља идеја мирољубиве коегзистенције, као и политичке и економске сарадње на равноправним основама. БРИКС није само још један (колективни) пол моћи који тежи глобалној хегемонији. Напротив, у саме темеље БРИКС-а уграђена је идеја мултиполарности, тј. мултицентричности и отпора свакој врсти глобалне хегемоније једне државе (или савеза држава). Укратко, БРИКС је по самој природи своје конституције антинеоимперијалистички и антинеоколонијалан.
Земље БРИКС-а и глобалног Југа уопште тако настоје да изграде политичко-економски поредак с оне стране неолибералне хегемоније, односно да изграде међународне односе без хегемоније уопште. Њихови друштвено-економски системи, у различитим специфичним облицима, почивају на моделу који комбинује елементе капиталистичког (тржишни модел) и социјалистичког начина производње (модел планске привреде и државне регулације). Најбољи пример тога јесу Кина и континуирани успех њене досадашње развојне стратегије.
Напослетку, државе БРИКС-а стоје на становишту одбране међународног правног поретка – у упадљивом контрасту спрам неоимперијалистичког и неоколонијалног наметања тзв. „поретка заснованог на правилима“. Ове државе следе међународно право и Повељу УН и одбијају сваки вид мешања једне државе у унутрашња питања друге државе, темељећи ту своју праксу на идеји неотуђивог права сваког народа на самоодређење.
Србија и БРИКС
Светско-историјски успон колективног Југа, оличен у организацијама попут БРИКС-а, отвара реалне и опипљиве глобалне политичке и економске алтернативе процесима евроатлантских интеграција:
- Уместо пристанка на дезинтеграцију и десуверенизацију, спољнополитичка оријентација Србије ка БРИКС-у нуди могућности територијалне реинтеграције и ресуверенизације.
- Уместо неконтролисане доминације страног крупног капитала, те упадања у „замку средње развијености“ и економске зависности, Србији се нуди алтернатива економске аутономије, посебно у смислу реиндустријализације путем планске привреде, неопходног услова сваке могуће социјалне правде и једнакости.
- Уместо неоколонијалног односа према САД и ЕУ, Србији се нуди могућност поновног ступања на светско-историјску сцену као слободног и самосталног политичког субјекта, као и стварна могућност утицаја на светско-историјске токове.
- Уместо заступања интереса неоколонијалних господара, Србији се отвара могућност мирољубиве коегзистенције (мимо агресивних војних савеза) и сарадње на равноправним основама, уз пуно поштовање међународног права.
- Уместо репродукције самоколонизујуће културе, у циљу легитимизовања неоколонијалне ситуације и стигматизовања српског народа, Србији се отвара могућност културног и интелектуалног развоја усмереног ка очувању и унапређењу властите културне делатности и језика, као универзалног задатка сваке људске заједнице.
У тим околностима у економском делу Србија треба да:
- поступно обезбеди стварну тржишну конкуренцију, без које нема опстанка у светским економским интеграцијама ни рационалне алокације капитала;
- уведе планирање које би било институционализовано и обавезујуће за сваку владу у планском периоду. Посебно тело задужено за планирање имало би основни задатак да пре израде планова обезбеди најширу расправу о стратешким правцима, уз учешће привредника, научника, истраживача и политички релевантних субјеката, и да јасно дефинише циљеве по областима. На тај начин циљеве не утврђује крупни капитал, него се они дефинишу у интересу највећег броја грађана;
- се ослободи утицаја ММФ-а и Светске банке на монетарну политику и истовремено развије државни банкарски сектор.
Тржишна привреда је и у социјалистичким стремљењима захтевна, па и сурова за запослене. Али оно што не може да се оствари кроз плату, у концепцији социјализма, може да се обезбеди квалитетним бесплатним школством у коме ће свако дете имати могућност да оствари свој максимум; може да се обезбеди здравство у коме грађани неће давати огромна средства за приватно здравство из својих џепова; може да се направи систем у коме станови служе за становање, а не за богаћење рентијерске класе, и у коме су станови доступни свима, а не само најбогатијима; може макар да се обезбеди да инспекцијске службе заиста обавезују послодавце на поштовање радног законодавства; може да се укине рад недељом; може да се створи ефикасан енергетски систем тако да грађани плаћају битно мање рачуне за грејање и слично. Борба за остварење наведених начела представља аутентични и доследни наставак слободарских и егалитаристичких традиција које чине саму срж историјског искуства нашег народа и чине његов прави историјски карактер.
