Roland Barthes, Mythologies, Éditions du Seuil, 1957.
Kazanov film Na dokovima Njujorka [1954] dobar je primer mistifikacije. Reč je o, kako je zasigurno dobro poznato, lepom, bezobraznom i donekle sirovom lučkom radniku (Marlon Brando), čija se savest budi pomalo zahvaljujući Ljubavi i Crkvi (koja nastupa u obliku borbenog popa u spelmanovskom stilu1). Budući da ovo buđenje koincidira sa uklanjanjem sindikata koji je varao i zloupotrebljavao, a čini se da potiče lučke radnike da pruže otpor nekolicini njihovih eksploatatora, neki su se zapitali nije li to hrabar, ,,levičarski“ film, koji američkoj publici treba da ukaže na problem radnika. Međutim, ponovo je reč o vakcinisanju istinom, a već sam ukazao na potpuno moderan mehanizam u vezi sa drugim američkim filmovima: na malu grupu gangstera svaljuje se eksploatatorska funkcija velikih poslodavaca, pa kad se to malo zlo prizna i istisne kao mala i ružna bubuljica, pravo zlo se izbegava, nikad se ne imenuje, i tako se ono egzorcira.
Dovoljno je objektivno opisati “uloge” u Kazanovom filmu da bi se bezupitno ustanovila njegova mistifikacijska moć: proletarijat ovde čini grupa mlitavaca, koji saginju leđa pod ropstvom koje vide ali nemaju hrabrosti da ospore, (kapitalistička) Država poistovećuje se sa apsolutnom Pravdom, jedino je od nje moguće tražiti podršku protiv zločina i eksploatacije: radnik se spasio ako dopre do Države, do njene policije i istražnih komisija. Što se tiče Crkve, pod maskom samodopadljive modernosti, ona je puka posrednička sila između temeljne bede radnika i očinske moći Države-poslodavca1. Štaviše, na kraju se mala iritacija pravde i savesti brzo razrešava u velikoj stabilnosti poretka koji čini dobra dela a u kojem radnici rade, poslodavci prekrštaju ruke, a sveštenici blagosiljaju i jedne i druge dok obavljaju svoje pravedne zadatke. Upravo sam kraj odaje film, u trenutku kada su mnogi pomislili da Kazan lukavo potpisuje svoje naprednjaštvo: u poslednjoj sekvenci vidimo Branda koji nadljudskim naporom uspeva da stupi pred poslodavca koji ga čeka kao dobar i savesni radnik. A njegov patron je vidljivo iskarikiran. Neko kaže: vidite kako Kazan perfidno ismejava kapitaliste.
Ovde više nego ikada treba primeniti metod demistifikacije koji je predložio Breht, i ispitati posledice potrebe da od početka filma budemo na strani glavnog lika. Očigledno da je Brando za nas pozitivni heroj, uz kog, uprkos njegovim manama, cela masa pristaje celim srcem, u skladu sa fenomenom učestvovanja izvan kog se, uopšteno, ne želi videti nikakav drugi prizor. Kad se heroj, još veći jer je povratio svoju savest i svoju hrabrost, ranjen i na izmaku snaga ali svejedno istrajan, zaputi prema gazdi koji će mu dati posao, našoj privrženosti nema više granica, mi se bez razmišljanja identifikujemo sa ovim novim Hristom, mi bez zadrške učestvujemo u njegovom mučeništvu. No, bolno Brandovo vaznesenje navodi, zapravo, na pasivno priznanje večnog patronata: ono što se za nas orkestrira, uprkos svim karikaturama, jeste povratak u poredak; sa Brandom, sa lučkim radnicima, sa svim radnicima Amerike, mi se, sa osećajem pobede i olakšanja, bacamo šefu u ruke, i tako nema više nikakve koristi od oslikavanja njegovih mana: odavno smo naseli, upali u zajedničku sudbinu sa lučkim radnikom, koji smisao društvene pravde otkriva samo da bi je smerno položio pred noge američkog kapitala.
Kao što vidimo, ta scena je objektivno epizoda mistifikacije po njenoj participativnoj prirodi. Izdresirani da volimo Branda od početka, ne možemo da ga kritikujemo ni u jednom trenutku, pa čak ni da uvidimo da je objektivno glup. Znamo da je upravo protiv opasnosti takvih mehanizama Breht predložio svoju metodu distanciranja od uloge. Breht bi zahtevao od Branda da pokaže svoju naivnost, da nas natera da shvatimo da je, uz svu simpatiju koju možemo da gajimo prema njegovim nesrećama, još važnije da uvidimo njene uzroke i rešenja. Kazanovu grešku možemo sažeti ako kažemo da nije bilo toliko bitno navesti nas da sudimo kapitalisti, koliko samom Brandu, jer kudikamo treba više očekivati od pobune žrtava nego od karikature njihovih krvnika.
- Francis Joseph Spellman (1889-1967), arhiepiskop Njujorka, bio je 50-ih i 60-ih angažovani zagovornik političke desnice u SAD ↩︎
