Текст је дио књиге „Лоша бесконачност“ проф. др Слободана Антонића, објављене 2012. године.
Српски истраживачи су већ утврдили постојање велике удаљености између градске средње класе од сеоских и градских нижих класа у Србији (Спасић, 2006а; 2006б). У истраживању спроведеном у 19 градова Србије (2001–2002), од 300 испитаника само је један спонтано изнео повољно мишљење о „српском сељаку“ (Спасић, 2006а: 215). Припадници градске више средње и средње класе, не само у Београду већ и у другим градовима, као одговор на материјално срозавање током деведесетих година образовали су својеврсну културу елитизма. Носећа тачка разликовања те класне културе (Bourdieu, 1979) јесте пар „урбано–рурално“. При томе се дисквалификативом „сељаци“ данас у Србији означава не само сеоско, већ и градско становништво нижег образовања или стандарда, као друштвено вишеструко инфериорно становништво (Спасић, 2006а; 2006б). Ово опште расположење градског средњег слоја у Србији, унеколико поприма облик екстремног елитизма и антипопулизма. Такво расположење испољава нарочито један део више средње и средње класе, који је у политичком смислу близак ЛДП-у: политичари, интелектуалци, новинари… У овој најизраженијој верзији ТНКК идеологије, постоји дубока подела на елиту, у коју спада „напреднији“, „модернији“, „европскији“, „урбанији“ део становништва, и масу (народ), која је „ретроградна“, „традиционалистичка“, „националистичка“, „конзервативна“ и „рурална“. Наспрам младих, урбаних, образованих, европски оријентисаних појединаца, стоје „они који више нису у пуној животној снази, они који немају факултетску диплому и они који су се задесили да не живе у граду“ (Калик, 2008б). Ови други се, у многим елементима тог специфичног идеолошког дискурса, означавају као друштвено и политички нижа врста људи, према којима су презир и чак отворена мржња сасвим прихватљива осећања.
Бројни су примери овог својеврсног социјалног расизма према класно и статусно нижим групацијама. Тако се та „рурална“ и „немодернизована“ већина народа назива „биолошким отпадом“ и „смећем“ које само може да „загади Европску унију“ (Самарџић, 2007б: 61) и које живи у земљи која „никада неће бити достојнa европске породице“ (Кузминовић, 2008: 242). „Тај народ је необразован, примитиван, он се не купа, народ је често луд, манијакалан, ништа не памти, не зна за кога да гласа и кад гласа увек гласа за погрешног, не уме да чита (…). Одвратно ми је, одвратно ми је кад видим овај народ“ (Луковић, 2006). „Тај смрад крезуби, безпари, без посла, без ичега, он не воли ни паре, јер зна да их нема, а не воли ни Србију, јер ни ње нема, те велике Србије, он воли само свог Путина. Марш бре у п(…) м(…)!“ (Видојковић, 2007; у изворнику је псовка дата у пуном облику.) Нижи друштвени слојеви, и сеоски и градски, а реч је о већини становника Србије, не само да се приказују као „смрдљиви“ и „примитивни“1, већ и као ментално болесни или ретардирани: „Народ је колективни кретен“ (Луковић, 2008б). „Ја не говорим о десет психијатара, говорим о неколико милиона психијатара, по два психијатра на сваког Србина. Један да га држи, а други да му чекићем објашњава како треба да се понаша“ (Луковић, 2008а: 363). „Можемо ли у Европу оволико болесни, луди? Дабоме да не можемо!“ (Јанковић, 2008). Да су грађани Србије оболели од колективног лудила стоји чак и у програму странке која је окосница овакве идеологије – Либералне демократске партије. У том програму дословце пише: „У Србији је нормално све оно што у свету није“ (ЛДП, 2007: 6). Ова реченица је врло карактеристична, јер сугерише да је у Србији „лудило“ општа друштвена норма. „Наше друштво је у проблему управо због тога што има деформисан карактер“ (Јовановић, 2003), једна је од блажих оцена таквог друштва. Штавише, „у Србији друштво није имало снаге чак ни да схвати шта је све то што се мора урадити“, јер је „већина неспособна да то прати“ (Јовановић, 2004а). Пошто је већина становништва Србије таква, „та већина није демократска, та већина није онаква каква мора бити да бисмо ми поштовали вољу те већине“ (Јовановић, 2007). Будући да на изборима „у Србији одлучују милиони неписмених“ (Н. Самарџић, 2008), „није мала вероватноћа да на њима победе они који у ланцу исхране једва да стоје неку степеницу изнад змије и пацова“ (Лукић, 2008). Како је, дакле, већина грађана Србије неспособна за политичко одлучивање, једна активна мањина мора да преузме вођство над друштвом, и изврши „промене које боле“ (Јовановић, 2004б). „Сваки Гордијев чвор“, стоји у Програму ЛДП-а (2007: 4), „који је наследила из прошлости Србија мора брзо и храбро да пресече. Ми смо спремни и способни за тај посао. Због тога постоји ЛДП“. Али, то „пресецање Гордијевог чвора“ не постиже се, за поједине интелектуалце из ЛДП-а, само изборима. „У Србији, у којој поново одлучују милиони неписмених, (…) избори су само тегоба. (…) У односу на неспособност већине да рационално просуђује, просвећена мањина собом носи политичку и људску одговорност. То је основни садржај сваког модернизацијског процеса“ (Н. Самарџић, 2008).
Како би на тим „тегобним“ изборима штета била што мања, програм ЛДП-а захтева забрану популистичких и ретроградних партија као што су СРС и СПС. Други начин, који се често практички примењује уочи сваких избора, јесте да се учини све да на гласање изађе што више „проевропских“ и „урбаних“ гласача, а што мање „крезубог“, „безпарог“ и „примитивног“ народа. Тако је на једном перформансу, који су уочи председничких избора 2008. уприличиле неке студентске организације (Мондо, 2008), као кључни фактор мобилизације наведен (свакако измишљен) податак „да на изборе излази 97,6 посто затвореника и 93,4 посто пензионера, а свега 10,2 посто младих“. Затим је приређена представа у којој је део учесника перформанса, преобучен у пензионере и сељаке, спречавао друге учеснике, који су глумили „урбану“ и „проевропску“ младеж, да дође до гласачких кутија. На полеђини пропагандног летка писало је: „Да ли ти желиш да о твојој будућности пресуђују они којима је свеједно у каквој ћемо земљи да живимо у наредних пет година? Они који су ионако најбоље године већ проживели!“ За тај перформанс лепо је речено да је био типична „манифестација социјалног расизма“ у коме је „гола чињеница живота постала врховни закон.
Она изражава уверење да је старима свеједно, јер су ионако при крају живота (можемо се питати зашто уопште живе када су ‘најбоље године већ проживели’), да је сељанима такође свеједно, јер ионако не живе у ‘правој’ животној средини (урбаној), и да је необразованима свеједно (…). Нејасно је зашто уопште постоје, а нарочито зашто имају право да гласају“ (Калик, 2008б). Уместо парламентаризмом и демократским изборима, по овој идеолошкој варијанти, Србију би требало мењати „кроз конфликт“ па и „срећним грађанским ратом“. „Србију можете да промените једино кроз конфликт, кроз стално сукобљавање са онима који су препрека у том послу“ (Јовановић, 2004а). Разуме се да у том обрачуну, „за наше непријатеље – неће бити милости. То није никакво застрашивање, тога грађани не треба да се плаше, али верујте да нема и неће бити милости ни за кога“ (Јовановић, 2003).
„Морамо узети гвоздену метлу у руке и кренути од сваког суда, сваке станице полиције, универзитета, пропале економије, и одатле почистити све оне који земљу држе као таоца лажне историје и злурадих митова“ (Чедомир Јовановић, у: Б92, 2006). „Неће у Србији бити ништа боље док се не задиме ломаче свете шпанске инквизиције!“ (Прокић, 2007). Нажалост, вајкају се заступници ове идеологије, „Србија није имала свој грађански рат као срећније нације, који би допринео појашњењу основних недоумица“ (Самарџић, 2007а). Конфликт и грађански сукоб су потребни зато што „у Србији не можете постепено да преваспитавате друштво да би оно нешто схватило“ (Јовановић, 2004б). Ако таквом, запуштеном и примитивном друштву дате демократију, ако „немате снаге да се обрачунате са својим непријатељима“, ако не „забраните злочиначко мишљење“, добићете само „демократију пуштену с ланца“ (Самарџић, 2006). И добићете само још један доказ да је Фридрих Мајнеке био у праву када је „1933, три месеца након што су нацисти ступили на власт, признао да ‘немачки народ није био зрео за парламентарну демократију’“ (Самарџић, 2006). Зато је акција „Сабља“, као што стоји у Програму ЛДП-а (2007: 5), образац решавања горућих друштвених питања у Србији, и „генерална проба ‘Кристалне ноћи’“ (Калик, 2008б), која би требало да се одигра митског „6. октобра“. Требало би рећи да је овако суров однос према нижим слојевима, који су по правилу главни губитници транзиције и глобализације, типичан за транснационалну капиталистичку класу. „Заговорници глобалног капитализма упорно, у скоро калвинистичком духу, покушавају да његову појаву оправдају закључком како економски успех није добар само у чисто материјалном смислу, већ зато што открива моралну надмоћ. Због тога победници нису само богатији, већ и морално супериорни и, обрнуто – губитници су сиромашни и (…) морално инфериорни“ (Милановић, 2007: 28). Главни извор сиромаштва је, по идеологији транснационалне капиталистичке класе, у „погрешном понашању“ сиромашних, у њиховом „одбијању“ да прихвате тржишне вредности. Сиромаштво је постало „расни појам, који означава непоправљиви менталитет оних који су осиромашили, и који, у ствари, ништа боље ни не заслужују. А како се поступа са злочестим непоправљивим људима ниже вредности, већ нам је показало искуство класног и расног терора тоталитарних режима двадесетога века“ (Панарин, 2007).
Поготово је ово изражено у земљама транзиције у којима су се неолиберални реформатори клели како ће, само кад се заврши приватизација и либерализација тржишта, наступити доба процвата и свеобиља. Пошто је резултат био да су десетине милиона људи срозани у свет примитивне натуралне привреде, морало се пружити неко објашњење за такав неуспех. Њега је ТНКК пронашла у тврдњи о „огромној назадности“ локалног живља, у непоправљивом конзервативизму и ретроградности народа.
