Poznata je Frojdova anegdota o čoveku koji je od suseda pozajmio čajnik i vratio ga oštećenog. Kada je sused zatražio objašnjenje, ovaj mu je odgovorio otprilike ovako: prvo, čajnik sam ti vratio čitav; drugo, čajnik je već bio polomljen kada si mi ga dao; i treće, nikakav čajnik od tebe nisam ni pozajmio. Naravno, svako od ova tri objašnjenja moglo bi, uzeto zasebno, da predstavlja odbranu. Problem je samo u tome što se, iznešena istovremeno, međusobno isključuju.
Ova protivrečnost nije naprosto primer lošeg zaključivanja, smatra Frojd, već pokazuje način na koji funkcioniše odbrana: umesto jednog koherentnog razloga dobijamo više razloga koji se međusobno poništavaju, ali svi služe istom cilju – odbacivanju optužbe. Njihova logička nespojivost manje je važna od njihove ukupne zajedničke funkcije. Utoliko, Frojdov čajnik nije toliko zanimljiv kao primer protivrečnosti koliko kao primer racionalizacije: razlozi se ne iznose da bi se na osnovu njih došlo do zaključka, već se naknadno mobilišu kako bi se unapred prihvaćeni zaključak odbranio.
Nešto slično ovom Frojdovom čajniku možemo pronaći u odnosu Druge Srbije, a danas i jednog dela simpatizera Studentske liste, prema Evropskoj uniji.
Najpre imamo ono što bismo mogli nazvati idealističkim stanovištem. Evropska unija predstavlja demokratiju, vladavinu prava, ljudska prava, toleranciju i sve one „evropske vrednosti“ koje Srbija tek treba da usvoji. Otuda približavanje EU nije samo pitanje pristupanja jednom političkom i ekonomskom savezu, već istovremeno predstavlja približavanje civilizovanom svetu, demokratiji i političkoj normalnosti. U ovoj predstavi nema nikakvog značajnog razmaka između Evropske unije kao konkretne političke formacije i „evropskih vrednosti“ koje ona navodno predstavlja. Metafizička suština EU i njena empirijska egzistencija ovde se potpuno podudaraju. EU ne zastupa naprosto evropske vrednosti: ona ih otelovljuje. Frojdov čajnik ovde figurira kao čitav.
Problem, međutim, nastaje kada se ova predstava suoči sa činjenicom da ta ista Evropska unija godinama sasvim dobro sarađuje sa Vučićem i SNS-om. Tada se idealističko stanovište ne napušta, nego dopunjuje „realističnijim“ pogledom na stvari. Odjednom se pojavljuju interesi, geopolitika, stabilnost, litijum i tsl. Vučić je obmanuo evropske zvaničnike, Brisel ne razume dovoljno dobro šta se u Srbiji događa ili, u nešto sofisticiranijoj varijanti, EU zbog svojih konkretnih interesa podržava „stabilitokratiju“. Evropska unija, dakle, i dalje suštinski predstavlja demokratiju i vladavinu prava, samo što njena empirijska politika, iz ovog ili onog razloga, može da odstupi od njene sopstvene metafizičke suštine. Frojdov čajnik jeste pozajmljen, samo što je već bio polomljen kada smo ga dobili.
Ovde se pojavljuje zanimljiva paralela sa Lajbnicovom teodikejom. Problem teodikeje upravo je u tome kako pomiriti postojanje zla u svetu sa pretpostavkom o dobrom i svemoćnom Bogu: ako je Bog istovremeno dobar i svemoguć, kako je moguće postojanje zla u svetu? Empirijsko postojanje zla ne sme dovesti u pitanje Božju dobrotu; naprotiv, potrebno je pronaći objašnjenje koje će pokazati kako zlo može empirijski postojati, a da metafizička suština Boga kao apsolutno dobrog i svemoćnog ostane netaknuta. Nešto slično događa se i ovde. Stabilitokratija, geopolitika, litijum i evropski interesi dobijaju funkciju svojevrsne političke teodikeje: oni treba da objasne kako jedna po svojoj metafizičkoj suštini demokratska i civilizacijska sila može u konkretnom empirijskom slučaju da vodi politiku koja protivreči upravo onim vrednostima čiji bi trebalo da bude nosilac. Empirija može odstupati od suštine, ali suština ostaje nevina.
Postoji, međutim, i treći odgovor, koji se, u poslednje vreme, sve češće može čuti: uostalom, nije ni važno šta Evropska unija radi. Mi se ne borimo za Evropsku uniju, nego za evropske vrednosti u Srbiji. Na prvi pogled, ovo izgleda kao odustajanje od prethodne idealizacije EU. U stvari, događa se nešto mnogo zanimljivije. Umesto delimičnog odstupanja empirije od suštine, sada dobijamo njihovu potpunu disocijaciju. Stvarna Evropska unija, kao konkretna politička formacija sa konkretnim institucijama, ekonomskim i geopolitičkim interesima i konkretnim politikama, više nije ni potrebna. „Evropa“ nastavlja da postoji nezavisno od Evropske unije, kao imaginarni nosilac demokratije, ljudskih prava, vladavine prava, civilizovanosti i normalnosti. Metafizička suština EU konačno se oslobodila neprijatne obaveze da bude potvrđena njenom empirijskom egzistencijom. Nikakav čajnik, naposletku, nije ni bio pozajmljen.
Upravo je zato zanimljivo posmatrati ova tri argumenta zajedno. Najpre se suština i empirija potpuno podudaraju: EU jeste aktualizacija evropskih vrednosti. Zatim se pojavljuje razlika između njih: EU jeste, u glavnom, realizacija evropskih vrednosti, ali ih zbog interesa ponekad ne sprovodi. Konačno, veza između EU i evropskih vrednosti potpuno nestaje: više uopšte nije važno šta stvarna EU radi, jer „evropske vrednosti“ nastavljaju svoj samostalni život nezavisno od nje.
Ovde se možemo vratiti Frojdu i funkciji njegovog čajnika. Protivrečnost između ova tri stanovišta prestaje da bude neobična čim primetimo da zaključak zapravo nije izveden iz argumentacije. Zaključak je već tu, pre svojih razloga; odgovori su dati pre nego što su pitanja uopšte postavljena. Tek naknadno se proizvode argumenti koji treba da racionalizuju unapred zauzet ideološki položaj. Zato jedan argument može protivrečiti drugom, baš kao u slučaju Frojdovog čajnika, a da to ni najmanje ne ugrozi zaključak koji oba treba da brane. Ideologija, naposletku, nema naročitih problema sa protivrečnošću: ona od argumentacije ne zahteva da proizvede zaključak, već samo da ga, uvek iznova i po potrebi na različite načine, opravda.
