Живимо у интересантним временима. Велики историјски процеси, велики догађаји, велике кризе, што је увек занимљиво, нарочито ако се бавите историјом или проучавањем друштва генерално. Као круна нашег модерног, либералног, грађанског и демократског друштва двадесет и првог века долазимо и до питања великих друштвених подела. У нашој земљи ове поделе су управо и нарочито изражене. И често се поведе аргумент како је требало да, сходно времену у којем живимо, превазиђемо ове поделе, које су махом вештачке, како би заједно радили на обнови и оздрављењу овог друштва, које је током протеклих неколико деценија претрпело више монументалних ломова. Ипак, овде занемарујемо једну врло важну чињеницу, а она је: и поред гомиле научних или прото-научних термина, елитистички окарактерисаног вокабулара и начина изражавања, гомиле семантике, грађанско друштво се у многим аспектима није далеко одмакло од раних средњовековних држава која су и даље имала племенска обележја, нити феудалне елите која је своје време проводила у бескрајним међусобним трвењима, чији је резултат, као што знамо, означио период петовековне османске окупације Балканског полуострва. Не верујете ми? Помените било коју тему која се тиче било ког аспекта једног грађанског друштва. Однос према историји, култури, политику, спорт, шта год било, и уживајте у резултатима и стварању нових имагинарних стада суштински племенског менталитета, које функционише по принципу: Ако ниси са мном, ти си мој непријатељ. Ако си са мном, мораш се са мном слагати у свему. Ако си са мном, а не слажеш се у свему са мном, ти си мој непријатељ.
И у то долазимо до интелектуалне елите и питања шта заправо чини једног интелектуалца? Да ли је то гомила информација коју механички памти и исто тако механички репродукује пред одређеном публиком, били то универзитетски професори и њихове колеге или гледаоци одређених емисија (политичких, културних, информативних и др), радио преноса или подкаста? Да ли је то реторика која се прати у стопу, без обзира на нова истраживања и доказе, који могу променити одређене тачке гледишта и продрмати до тада устаљени наратив? Или је то нешто друго? Слободоумље? Узимање ризика, чак и када то са собом носи осуду других? Ставови изграђени не на основу одређене реторике или идеологије, већ на основу моралних вредности, знању и мудрости? И ту долазимо до суштине овог питања, чији је одговор суштински једноставан. Проблем је што смо у протеклих неколико деценија, као и много тога, једноставно заборавили. Интелектуалац није искључиво особа која рукује огромном количином информација и која их сходно својим интересовањима користи, већ и особа која најпре има и одређени однос према моралним вредностима земље и друштва из којег потиче. Друштву према коме има и одређену дужност, коју свако испољава на сопствени начин, насупрот до данас устаљеном схватању да је један интелектуалац првенствено човек који припада свету, а тек након тога својој земљи. На тај начин је однос према земљи и друштву које је допринело постанку једног интелектуалца постао временом магловит, а осећање националног поноса готово ствар прошлости. Прихватање страних идеја и одбацивање наслеђа свог народа (или неког његовог дела), преузимање страних речи и израза, измена начин говора и понашања и испољавање презира према људима који нису на истом интелектуалном нивоу или испољавају другачија уверења, било интелектуално, морално или политички, су фактори који су одвојили интелектуалну елиту ове земље, као и у многим другим европским земљама од народа; од обичног човека, који тако мало разумевања добија од других, како год да се питање постави и размотри. И ово ћемо управо показати на једном конкретном примеру.
Као што смо имали прилике да видимо, у Београду, престоници наше земље, до скоро се налазила једна од највећих хришћанских реликвија: појас Пресвете Богородице, донет на молбу патријарха српског Порфирија из манастира Ватопед, уз благослов игумана архимандрита Јефрема и изложен у храму Светог Саве. Без обзира да ли неко веровао у веродостојност ове реликвије или не, њене чудотворне моћи и значаја процене Српске православне цркве, која наводи да се у периоду од 20. маја до 2. јуна 576.793 верника дошли како би се истој поклонили и на тај начин изразили поштовање.[1] До времена писања ово кратког есеја, процењује се да је готово милион људи посетило храм Светог Саве, док се процењује да их је било и више.[2] Без обзира на бројке, размотримо оно што смо сви могли видети својим очима. Километарски редови, у којима су хиљаде и хиљаде људи мирно и пристојно чекали сатима у реду, константно отворена врата храма и Спасовданска литија у Београду, која је до данас била и једна од највећих, осликавају једну суштинску реалност: Србија је, иако грађанска демократија, која обухвата и мухамеданску мањину, и даље хришћанска земља, која се темељи на православним, хришћанским вредностима, као и многе друге балканске земље, из којих су такође долазили бројни посетиоци. Ипак, какав је био однос многих интелектуалаца по овом питању?
Вратимо се на питање ‘Шта је интелектуалац?’ Да ли је то човек који ће се водити одређеном реториком, без обзира на доказе или ће се водити својим резоном, и својим истраживањем покушати доћи до истине? Да ли је то човек који ће се гордо уздизати у односу на свој народ, или ће се, са знањем које је стекао, њему посветити и покушати обезбедити му благостање и срећу? Управо овде долазимо до великог размимоилажења у интелектуалној елити модерне Европе и Запада. Наука, како је перципирају многи, везује се стриктно за оно што се може егзактно доказати; тумачење које су заступали емпиристи давног осамнаестог века. По томе, ништа изузев природних наука суштински и није наука. Проучавање ликовне уметности, архитектуре, поезије, друштва, религије, историје суштински није наука, ако се не може у грам доказати да је одређено становиште тачно онако како се тврди да јесте. Историја нарочито, јер се чак и око најједноставнијих питања међу људима који је проучавају ломе копља, јер свака страна заступа видно другачија становишта. Стога, ако ли се не може дефинитивно доказати постојање нечега, онда, по томе, то остаје на нивоу мита, урбане легенде; суштински, као да никада није ни постојало. Овакав однос према науци, који је скован током осамнаестог века, а који веру посматра не као истину, већ као мит, без обзира на бројна сведочанства (хришћанска, римска, јеврејска и др) која је потврђују, нити модерну археологију, која је изнова и изнова доказала тачност Светог Писма, иако ће то можда звучати контроверзно, данас чини далеко већу штету но корист модерном друштву. Има за то више разлога, али ћемо се фокусирати на један који је од далеко највећег значаја. Ако ли одвојимо једно друштво од вредности на којима је оно засновано, а у случају наше земље велики део вредности коју је чине јесте управо хришћанство, онда том друштву одузимамо пре свега кохезиони фактор, њен карактер и идентитет; дакле, све оно што га чини јединственим и спефицичним. И управо у томе лежи и проблем.
Многи интелектуалци сматрају да припадају прво читавом свету и свим другима, а тек након тога својој земљи и свом народу, и стога се постављају не уз, већ у односу на народ, не доживљавајући никакав осећај припадности или заједништва. У том смисао национални понос је за њих најчешће бесмислица или политичка играчка одређене елите, а не нешто што један човек може осећати када погледа на иконе светитеља, када прошета улицама својег града или вароши и погледа на остатке некада сјајних зидина, цркви и палата, здања која су махом нестала у прохујалим вековима, када види успех својих сународника. Када са сузама у очима слуша стихове песама као што су Востани Сербије, Боже правде, Симонида, Креће се лађа француска, Где је Српска Војводина, када почује мелодију гусли, хармонике или тамбурице, која га у лаганом поју води кроз златна поља, планине, уз торањ цркве који се увек налази негде, на хоризонту. Иако је управо то оно чему припада, један модеран српски интелектуалац не види то на тај начин. Многи се тога стиде и сраме, док многи гледају на то наслеђе и на носиоце тог наслеђа са апсолутним презиром. Знање је мач са две оштрице; свећа која гори на оба краја. А у рукама човека који не зна ко је, који не зна шта је и који се срами свога наслеђа, оно може бити итекако опасно. Знање је многе учинило арогантним, гордим и суштински отцепљеним од своје земље и својих сународника, обичних људи који својим напором чине невероватне ствари; који одржавају овај тешко одрживи систем модерног живота, који раде у фабрикама, на градилиштима или њивама, за чији рад и жртву често нема никаквог разумевања или захвалности. И у то долазимо до изјаве која је изазвала шок у нашој земљи.
Важно је рећи пре но што пређемо на саму изјаву, због које и причамо данас о овој теми, да ово није ни у ком случају позив на јавни и медијски линч, било према особи која стоји иза дате изјаве, било према људима који деле њено мишљење. Свако може веровати у шта жели у овој земљи, али то није ни поента због које данас говоримо о овој теми, већ нешто сасвим друго. Можемо се неслагати, али како би дошли до цивилизованог дијалога у једном грађанском друштву, као што је наше, онда се неке ствари, попут поштовања и части морају подразумевати. Јер једно лоше дело није оправдање за друго – ако желимо да изађемо из тог зачараног круга морамо разматрању оваквих тема прићи са много обзира. То је ствар од непроцењиве важности за опоравак нашег друштва и дужност према нашем народу и нашој земљи, која је сувише дуго била у сужањству, сиктајући под стегом тирјанства. А као алат освајања и држања под контролом, империја увек користи унутрашњу поделу. Ова два појма треба запамтити, јер су суштински важни за нашу причу, у којој говоримо од суштинској денационализацији српске интелигенције, као алат империјалистичке политике глобализма, усмерене против словенских, а нарочито против српског народа, који је, ради слободе, протеклих шест векова провео у константној борби против империја. Али о томе ћемо нешто касније. Фокусирајмо се сада на оно што је и разлог писања овог есеја.
Госпођа Марија Васић, иначе професорка социологије у угледној новосадској гимназији „Јован Јовановић Змај“, направила је на гостовању у емисији „Утисак недеље“ (31. маја) поређење поклоњења верника и молитве појасу Пресвете Богородице са примитивним магијским обредима, тумачивши овакве јавне изливе вере и посвећености истој као чист фетишизам, који је дефинисало као придавање натрипродних моћи предметима.[3] Ради транспарентности, како не би дошло до било какве забуне, снимак емисије оставићемо у прилогу, путем линка у фусноти, како би свако могао проверити веродостојност наших речи и сам оформити своје сопствено мишљење о датој теми, ако ли је заинтересован за исту. Но, вратимо се на тему.
Оно што је суштински проблематично не само у овој изјави, већ начину формулације реченице и самом односу према сваколиком народу ове и других земаља који је дошао поклонити се једној од најзначајнијих реликвија хришћанског света, је готово потпуна отцепљеност од сопственог народа. И у то се враћамо на разговор о самом концепту модерног интелектуалца – многи мисле да је наука, водећи се мишљу појединих емпириста и француских философа из осамнаестог века, који су, узев буди речено, били у своје време мањина, нужно нешто одвојено од религије и да истој није место у науци. Упркос бројним доказима који су до данас изнова и изнова потврдили тачност информација изнесеним у Светом Писму, бројних сведочанстава из тог времена, која су првокласни историјски извори, многи интелектуалци данашњице и даље желе посматрати науку и целокупно друштву кроз призму мишљења уског круга француских философа и емпириста осамнаестог века који су суштински одбацивали хришћанство, као нешто примитивно, средњовековно и назадно. И у складу са тим, настају овакве изјаве, које су, сасвим очекивано, узроковале бројне непријатне реакције верника, који су се осетили увређеним и униженим. Други проблем, који је можда и гори од првог, је начин на који се посматра сам човек. Јер неко ко дође у Београд, иначе град који је деспот Стефан Лазаревић и посветио Пресветој Богородици, чињенице које се данас мало ко сећа, по високим температурама, одлажући своје обавезе и послове како би се поклонио реликвији која је по предању припадала мајци Христовој, помолио се за срећу и здравље својих ближњих, дефинитивно није дошао због онога што лично у својој души осећа и верује, већ због свог суштинског примитивизма, менталитета стада, ако би се водили логиком однарођених и сујетних либералних интелектуалаца. А када посматрамо живот као експеримент, а људе као заморче које можемо користити како би дошли до одређених закључака, ми смо свели живе људе на ниво бројки, на чисту статистику. А људи нису бројке, нису линије на графикону или проценти у истраживањима салонских интелектуалаца. Сваки човек, без обзира на оно у шта верује, има своја осећања, жеље, страхове, снове и надања, и не може се свести на ниво бројке, на проценте, на хладну и немилосрдну статистику.
Не може се такође запоставити и утицај који овакве изјаве имају на свест многих људи. Салво негативни коментара на рачун не само црквених великодостојника, почевши од патријарха српског Порфирија, или државника, већ и верника свеукупно уследио је након ове изјаве, која је кулминирала и једним нимало безначајним догађајем. Један од показатеља био је и напад који је на људе који су чекали у реду за улазак у храм Светог Саве, како би се поклонили појасу Пресвете Богородице у улици Бране Црнчевића.[4] Једна од станарки оближњих зграда на народ је бацала флаше и поливала их водом, али на срећу, није било повређених. Дотична је након тога приведена и тако се ова епизода насиља и завршила. Ипак, импликације оваквих ствари су врло озбиљне.
Није први пут да се у овој земљи деси да припадник интелектуалне елите ове земље нападне темељне вредности државности исте. Сетимо се када је раније ове године историчарка Ана Јовановић изјавила да је Свети Сава био каријериста, типичан човек свог времена. О овој теми ће бити посебно речи, али неком другом приликом, с тим да је унижавање једног од утемељивача средњовековне државе Немањића није један и јединствени изгред, већ је у модерној, либералној и демократској Србији постало готово правило, нарочито међу образованим светом, који не може или неће да схвати да ићи напред не значи да морамо сасећи корене свога народа и државности, нити поништити свако сећање на његову историју, нарочито када имамо у виду да њу, за разлику од других, није карактерисала колонизација, робовласништво и многе друге негативне појаве које су биле присутне код других европских народа, неких чак и нама блиским. Али шта ово значи у ширем, друштвеном смислу? Шта подразумева етикетирање и такво унижавање својих сународника? Суштински гледано – као што се то показало и на Западу, људи који творе овакве изјаве, било из незнања, било у афекту, било у намери да неког понизе и себе истакну у односу на пониженог, доводе друштво до још веће поделе. И управо је напад на вернике који су чекали свој ред како би се једној од најзначајнијих хришћанских реликвија поклонили показатељ овакве реторике и њен логични резултат.
Није први пут да се у Европи овако нешто дешава, а нажалост, вероватно неће бити ни задњи. Зашто? Јер ће се ова вест пренети, људи ће о томе неколико дана причати, они који су творци овакве поделе у народу неће сносити последице. Све ће се заборавити као да се ништа није ни десило и ништа се неће научити. Зашто? Јер за либерално оријентисане интелектуалце, махом атеисте, наука је постала нова религија. Али не наука као таква, већ строго контролисана наука, која у себи не сме имати ни призму било каквог националног поноса (осим ако се не ради о људима који нису из Европе или хришћанске вере, када се тако што не само подразумева већ и непрестано подстиче), већ идеолошки обојена и уз прегршт самопорицања, у том култу самопрезира који је испунио наш народ још одавно, по већ устаљеног матрици екстремне левице, на примеру Бољшевика у Русији. А они који јасно изнесу своја уверења, национална или верска, су, у том смислу, непожељни у свету либералне, плуралистичке и пропале мултикултуралне имагинације модерних српских интелектуалаца, који у свему, и добром, а још више лошем, слепо прате Запад, који је и сам пригрлио култур-марксизам.
Овде није реч о томе да ли је неко свесно овако нешто изрекао како би неком наудио, не. Овде је реч о томе да се модерна српска интелектуална елита, без обзира на то што многи износе још увек има огроман утицај на српско друштво. А с тим, сложићемо се, долази и одређена одговорност. И док под паролом слободе говора интелектуална елита користи медије како би се међусобно чаркала, исто онако како су то радили српски прваци током Револуције 1848-1849, исто онако како су то радили српски владари, феудалци, банови, деспоти и жупани током средњег века. Тако у народу настају све веће и све дубље поделе, која неумитно подсећа на време када је српска државност почела да бледи и да нестаје. Презир према модерним интелектуалцима није настао, како неки тврде, јер обичан човек истински мрзи интелектуалца, из љубоморе и зависти, иако је то можда било другачије и таквог сентимента код неких још увек има, али суштински због положаја у који су сами себе интелектуалци ставити – у односу на, а не уз свој народ, гледајући на њих попреко и са висине, као примитивну масу која је подложна манипулацији и колективној психози; као људима који немају своју личности, који нису способни да размишљају и творе свој суд, док интелектуалце који не одбацују свој народ и осећање националног поноса нападају у свакој могућој прилици и на сваки могући начин. У том смислу, шта можемо очекивати као друштво када се наша елита, политичка и интелектуална, налази у истом оном расцепу као у доба пред османску окупацију? Али још важније питање за сваког до кога ове речи могу допрети је: шта је оно што ми можемо учинити?
[1]https://www.telegraf.rs/vesti/srbija/4329205-istorijski-trenutak-za-srbiju-pojas-presvete-bogorodice-stize-u-beograd-posle-650-godina
https://n1info.rs/vesti/vise-od-576000-vernika-poklonilo-se-pojasu-presvete-bogorodice-u-beogradu
[2]https://www.spc.rs/sr/news/aktuelno//16884.casni-pojas-presvete-bogorodice-ispracen-uz-najvise-crkvene-i-drzavne-pocasti.html
[3] „Утисак недеље“ (31. мај 2026) https://www.youtube.com/watch?v=GXXzjYvHN9Q
[4] https://nova.rs/vesti/hronika/uhapsena-zena-48-u-beogradu-vernike-koji-su-cekali-u-redu-ispred-hrama-gadjala-staklenim-flasama-sa-prozora/
