Hipnoza jednog pitanja

Još od kad je bivši ambasador Ruske Federacije u Srbiji, Aleksandar Konuzin, tokom panela na Beogradskom bezbednosnom forumu 2011. godine, postavio čuveno pitanje – „Ima li ovde Srba?“ – narod u Srbiji nije bio tako duboko skandalizovan i protresen jednim novinarskim pitanjem.

Mihael Martens, agentura BND-a i novinar nemačkog Frankfurter algemajne cajtung-a (FAZ), lista po svojoj srbofobiji devedesetih uporedivog sa antisemitskim glasilom Der Šturmer (Jurišnik) iz vremena nacizma, postavio je marioneti NATO imperijalizma, Volodimiru Zelenskom, u sred Beograda, u prisustvu predsednika Srbije, pitanje: „Kako mi Evropljani konkretno da vam pomognemo da ubijete više Rusa, mislim, naravno, ruskih vojnika?“

Pitanje samo po sebi značilo je pucanj u srce srpskog naroda, verbalnu diverziju bez objave rata, uvredu istorijskom iskustvu zemlje domaćina i, što je najvažnije, pokušaj da se Srbija, makar simbolički, uvuče u kolektivno „mi“ evropske ratne mašinerije okrenute protiv Rusije i ruskog naroda. Nije to bila nikakva nespretna novinarska formulacija, kako se naknadno pravdaju Mihael Martens, potomak visokog oficira Vermahta, i čitava redakcija FAZ-a. To pitanje je bilo politička poruka, a posebno je skandalozno što je ta poruka izgovorena u Beogradu, pred predsednikom Srbije, kao da se podrazumeva da i Srbija pripada tom „mi“.

Kada je pre petnaest godina Aleksandar Konuzin u Beogradu postavio pitanje – „Ima li ovde Srba?“ – njega je moderator panela prekinuo pod izgovorom da je Konuzinovo obraćanje trajalo mnogo duže nego govori ostalih učesnika. Kada je dugogodišnji novinar „Frankfurtskih vesti” Zoran Vicelarević, na tribini inicijative „ProGlas“, u Ofenbahu na Majni 7. juna 2026. godine, iz publike pokušao da postavi nezgodno pitanje, fizički je napadnut i izbačen sa tribine.

Martensa, međutim, niko nije prekinuo. Niko od prisutnih nije adekvatno reagovao na njegovo šovinističko pitanje, niko ga nije izbacio sa tribine, niko mu nije oduzeo mikrofon. Niko mu nije poručio da je od tog trenutka persona non grata u Srbiji i da prvim avionom treba da napusti našu zemlju. Nije bilo ni jasnog gesta koji bi stavio do znanja da takvom pitanju, a još manje odgovoru na njega nema mesta u Srbiji i da je ono prikladnije za Konferenciju u Rigi.

U sali je posle pitanja ove odvratne špijunske njuške zavladao muk, propraćen podignutom obrvom predsednika Srbije i facijalnom ekspresijom koja izražava nevericu zbog postavljenog pitanja. Nije preterano reći da je sala u tom trenutku bila hipnotisana Martensovim pitanjem, kao da je njegova morbidna formulacija na nekoliko trenutaka paralisala sve prisutne, nesposobne da odmah shvate da li su zaista čuli ono što su upravo čuli. Umesto promptne i oštre reakcije koju je naknadno sugerisao Aleksandar Vulin, pitanje je dobilo mlake odgovore koji su bezočnog Martensa još više promovisali u legitimnog sagovornika.

Čuveni ruski mislilac i lingvista Nikolaj Trubeckoj, nakon napuštanja Rusije posle Oktobarske revolucije, radio je kao profesor komparativne lingvistike na Univerzitetu u Sofiji. U bugarskoj prestonici je 1920. godine objavio svoje seminalno emigrantsko delo „Evropa i čovečanstvo“. Trubeckoj je u njemu izneo oštru kritiku evropocentrizma i napravio odlučujući korak u izgradnji „evroazijskog stanovišta“, kao brane od „romano-germanskog šovinizma“, a koje će eksplicitno biti formulisano nakon „Evrope i čovečanstva“.

Pokušavajući da odgovori na pitanje zašto „evropski kosmopolitizam“, koji Trubeckoj drugačije naziva „opšteromanogermanski šovinizam“, ima nesporan uspeh kod Slovena, autor „Evrope i čovečanstva“ objašnjava ovu pojavu „hipnozom reči“:

„Odgonetka se, naravno, krije u hipnozi reči. Kako je već bilo rečeno, Romanogermani su uvek bili toliko naivno uvereni u to kako su samo oni – ljudi, da su sebe nazivali «čovečanstvom», svoju kulturu «opšteljudskom civilizacijom», i, konačno, svoj šovinizam «kosmopolitizmom». Ovom terminologijom uspeli su da zamaskiraju sav onaj realni etnografski sadržaj koji se nalazi u osnovi svih ovih pojmova. Samim tim, svi ovi pojmovi postali su prihvatljivi za predstavnike drugih etničkih grupa.“

Martensovo pitanje upućeno Volodimiru Zelenskom u Beogradu – „Kako mi Evropljani konkretno da vam pomognemo da ubijete više Rusa, mislim, naravno, ruskih vojnika?“ – je upravo trenutak kada „maska“ pada. Kada se ukloni evropska retorika o „demokratiji“, „vrednostima“ i „civilizaciji“, ostaje gola imperijalistička suština: nepatvoreni evropski šovinizam i poziv na ubistvo ljudi koji pripadaju velikom nepokorenom i prkosnom narodu, Rusima.

Ovo objašnjava kako je moguće da jedan nemački novinar u javnom prenosu, ne slučajno u sred Beograda, pod maskom „evropske solidarnosti“, direktno pita kako da se poboljša efikasnost ubijanja ruskog naroda, nemušto se ispravljajući da je mislio na „ruske vojnike“. Trubeckoj pokazuje da reči poput „Evropljani“ i „civilizacija“ nisu neutralne i da su one „hipnoza“ koja dozvoljava da se zapadni šovinizam predstavi kao univerzalna ljudska norma.

Papski legat Arnald Amalarikus, na pitanje nekog krstaša kako da postupe sa građanima Bezijea, u Južnoj Francuskoj, koji nisu hteli da izdaju i predaju svoje sugrađane katare u Katarskom krstaškom ratu 1209. godine je odgovorio: „Pobijte ih sve, Bog će već prepoznati svoje“. To je isto ono „poštovanje grube sile“ nad „divljacima“ o kome Trubeckoj govori, a koje se prikriva maskom višeg cilja. Samo je „Bog“ zamenjen „evropskim vrednostima“, a „krstaški rat“ postao je „geopolitika“. 

Martens, maskiran „evropskim mandatom“, švercuje logiku istrebljenja kojom se pita kako da eliminiše što više pripadnika jednog naroda, ovaj put velikog ruskog naroda. Upućujući pitanje Zelenskom, Martens nedvosmisleno pokazuje da ga ne priznaje kao suverenog lidera, što se on i sam svojski potrudio da ne bude, već kao običnog izvršioca, instrument NATO imperijalizma čiju efikasnost u ubijanju Rusa treba podesiti i optimizovati.

Srbija je klasičan primer evropeizovanog ne-romanogermanskog naroda, tačnije slovenskog pravoslavnog naroda koji je podlegao „hipnozi reči“ i prihvatio petooktobarsku šećerlemu, u kojoj su se pod slatkim omotom demokratije, ljudskih prava i evropskih vrednosti krili vrlo konkretni politički, ekonomski i geopolitički interesi zapadnog imperijalizma. Veliki deo inteligencije među srpskom srednjom klasom će se ogorčeno usprotiviti etiketi da su „nemački agenti“ ili „autošovinisti“, ali bez zadrške će prihvatiti „evropski put“, „evropske vrednosti“, „Evropsku uniju“, ne shvatajući da je to, prema Nikolaju Trubeckoju, isti opšteromanogermanski šovinizam, samo maskiran univerzalističkom terminologijom.

Društvo rascepljeno između onih koji „misle evropski“ (elita, mediji, NVO sektor…) i onih koji se drže nacionalne kulture i državnog suvereniteta, ne predstavlja više jedan narod, već međusobno otuđene kulturne jedinice. Martensovo pitanje u Beogradu, bez jednodušne osude, bez odlučnog otpora, bez jasno povučene granice, moguće je upravo zato što je naša elita u velikoj meri prestala da bude deo nacionalnog korpusa i postala „glavni agent“ zapadnoevropskog egocentrizma i opšteromanogermanskog šovinizma.