Ако су се људи окренули од књижевности, треба ли се књижевност окренути од људи? Може ли књижевност да постоји без капитала и полуга моћи? Да би иједна књига изашла, делу је потребна заштита, контекст настајања. Средњовековна српска држава била је свесна књижевне моћи која обликује народни идентитет. Шта се дешава са државама које занемаре књижевност? Разуме се, књижевност није неопходна држави на исти начин као војска, порези или привреда. Државна свакидашњица не може без тела, али утом пре не може без душе. Књижевност је душа једног народа. Књижевност је јамац опстанка српског народа кроз векове. Када држава посрће, књижевност ускрсава. Књижевношћу једно друштво памти, тумачи, машта себе и сањари о томе шта би могло да постане. Књижевност је будућност државе. Да су писци макар мало од онога што пишу, било би више Лазара, Соломона, Давида и Душана. Идеалан владар је отелотворена песма. Људи се не купе око бирократије и форме већ око идеја.
Црна Гора је живи споменик витешке доби. Гусле су сачувале српство у Црној Гори. Његош је у Горском вијенцу нагласио витешки аспект косовског завета оличен у Милошу Обилићу, витезу витезова. Црногорски јунаци су опонашали косовски идеал чојства и јунаштва. По среди усменог предања и усмене поезије налази се житијни образац, хагиографски поглед на свет. Висока књижевност житија преселила се у народ. Српски језик се оплеменио великим идејама јеванђелског јунаштва које носи српска народна епика. Горски вијенац се знао наизуст. Горски вијенац је заправо Српски Псалтир. Иако невичан писму, народ се дао образовати усменом речју. Народ је живео, стварао, носио и преносио културу, као сећање. Сећање је најузвишенија, готово сакрална улога коју књижевности може припасти.
Будући да је однос према Логосу био сакралан, владала је хармонија унутрашње норме. Откако је писана реч постала пука продукција дошло је до засићења значења. Реч се десакрализовала, секуларизовала и банализовала. Није проблем у квантитету, број способних да читају и пишу данас је за сваку похвалу, проблем је у томе што је књижевност изгубила своје светотајинство; проблем је у томе што се књижевности толико олако приступа да јој се и не приступа, да се и занемарује. Информација је постала свима доступна и отуда безначајна јер није вредна, није посебна – нема продајну моћ. Свако може да је има или бар свако мисли да може да је има. Отуда произилази заблуда сверелативизације данашњег друштва. Све се врти око моћи – ако нисам моћан – све је релативно и моћан онда постаје немоћан.
Човек није пасивно биће. Човек мора да обради информацију. Човек је постао аутомат који је дужан да прими информацију и да се не мучи даљом прерадом. Испада да желудац не треба уопште да вари храну. Све треба примати здраво за готово. Читати без тумачења и ангажмана субјекта било би исто као и јести без варења. Данашњи човек је остао без логосног желуца. Обузела га је дрхтавица, глад, мучнина, мршавост (душе) и дијареја. Човек се данас налази у тоталној гастректомији значења. Изгубио је чуло укуса. Не може да разазна истину од лажи. Дави се у полулажима, и што је најважније: у брзини губи брзину. Савремени човек нема где да задржи значење. Желудац је и резервоар. Читање је некада подразумевало задржавање. Читати ваљано значи мислити о прочитаном и са прочитаним, живети прочитано. Данас је другачији образац: текст – текст – клип – вест – реклама – трач – мејл – мим – порнографија – филм – серија – игрица – клађење итд. Убрзањем смо изгубили брзину. Човек једнолично корача у изнова истом дигестивном тракту бесвести.
Једино је песник способан да скува истину и нахрани народе благословеном брзином. Нажалост, поезија је пребрза данашњем нараштају. Брзо одустају. Несхваћени песник од кључног је значаја за опстанак и спасење језика, тј. цивилизације; језик, односно цивилизацију потребно је спасти од злоупотребе њених говорника. У језику се песник осећа као код куће. Језиком песник лети где просечан говорник корача.
Губитак словесног светотајинства проузроковао је наметање неприродних бићу глобалних наратива: колонијалистичких и антикњижевних, који заробљују слободну реч и аутентичне културе. Глобални наратив држи монопол над истином, форсира своју идеологију и противи се свему што одудара од екстерне норме коју сам приписује.
С посебном пажњом се мотри на писца. Одавно смо прешли са биополитике на биоестетику. Биополитика управља телом; биоестетика управља представама о томе какав живот треба да буде – биоестетика хоће да управља душом. Не одређује само шта сме субјект него и шта сме да сме и шта и како да сматра лепим; не контролише само говор него укус; не прописује само понашање него и пожељну слику човека. Дакле, непознат нетко хоће Вука да научи да буде Вук и Владислава да буде Владислав. Моћници су се дрзнули да свима намећу свој смисао и своју лепоту. По њима, Хомер је ментол јер није блек- и транс- френдли! Ако човек данашњице дозволи ,,великом брату” да му наметне своје осећање лепога и своју естетику, изгубиће своје сопство. Постаће ништа. Једино је ништа лишнолично, лишено лица личног. (Нико је и даље неко у свом одсуству.)
Коме онда да се окрене књижевност ако не људима? Треба ли књижевности боговима? Богови би требало да су савршени! Да ли је књижевност онда само за несавршене? Књижевност да се окрене листовима! Дрво је идеални читалац! Природа је потпуно невина за разлику од Адамових синова. Окренимо се Сунцу и Земљи. Погледајмо у лозу док јој се сече крошња којом једе Сунце. Ослушнимо врапца који је пао од врућине јер није имао свог места над овим пакленим сводом људским.
Човек треба да се уподоби биљци и да живи од поезије, да претвара светлост, као цвет, у шећер и енергију. Живела екостетика! Наш οἶκος је природа!
Зашто су се људи окренули од књижевности? Окупатор поднебесја је урадио добар подземаћни задатак. Учинио је да идеал калокагатије буде кринџ. Људи се нису окренули од књижевности да би се окренули Богу или себи, људи су се окренули од књижевности јер су се окренули од себе. Потребно је вратити унутрашњег Одисеја свом дому. Ишчупати га из нимфиног трњика, очистити га од заблудне песме сирена, Киркиног ласкања и сваког другог самозаборава. Сетити га себе, Пенелопе, цара и Косова. Вратити га Богу деце, цвећа и анђела.
На крају треба исповедити једну трагичну (само)спознају, а то је да човек не може себи да се врати јер не може бити Одисеј. Бити Одисеј значи имати кућу којој се враћа. Одисеј је Одисеј јер носи οἶκος у себи и за њиме чезне. За ким ми данас чезнемо и кога волимо? Како изгледа кућа наших жеља? Сањамо ли кућевито и кућевно о кућном и кућама? Где је наша Итака?
Човек је бескућник у овом свету не зато што нема четири зида него зато што свет више не доживљава као своје место, као огњиште. Екостетика се залаже за поновно удомљавање ствари у значење. За оживљавање језика. За бајковити поглед детета. Дрво престаје да буде дрвена маса или пука реч већ само бива, јестествује. Реч престаје да буде информација, поново постаје Логос. Књижевност престаје да буде контент и постаје начин становања у свету.
Савремени човек је већа луталица од Одисеја. Одисеј има Итаку пре него што крене на пут, а савременом човеку тек предстоји да изгради и пронађе сопствену Итаку. Савремени човек, тако рећи, у путу решава своје стамбено питање у овом свету.
