Роман Андреса Ступендала ,,Данинг Кругеров ефекат“ покреће различите теме и јако га је тешко дефинисати према романескном жанровском кључу. Ово је роман о уметности, писању, љубави, роман који садржи обиље рефенци и фуснота (говори чак и о мимовима).
Шта је Данинг – Кругеров ефекат? То је когнитивна пристрасност по којој је некомпетентна особа истовремено неспособна да схвати да је некомпетентна. Она прецењује своју компетенцију, док компетентна неретко потцењују сопствене компетенције. Неки молер који је лош у својој струци то никада неће признати, док ће добар молер бити неретко сумњичав према свом раду.
Роман ,, Данинг – Кругеров ефекат“ покреће многа контраверзна питања, једно од њих односи се на питање да ли су жене NPC-ијеви, пречесто због своје емотивности и тешкоће да критички резонују ствари. Када јунаков пријатељ Јоханес пита да ли је чуо за неку филозофкињу, а овај му тешком муком одговори Симон де Бовоар. Иначе NPC представља термин из света компјутера где означава лика кога у игри контролише компјутер. Он има унапред написане реплике. Од 2016. термин се користи као метафора за одређени тип људи – то је врста људи која се осети нелагодно када прекинете статус кво како би кренула стварна дискусија. Они немају никаквог мишљења осим онога што је програмирано у њима.
Главни јунак романа има стваралачке кризе у писању и бори се да нешто смислено напише, поред романа који се ствара пред нашим очима. Он пише причу о Мишелу Уелбеку, кога измишља за своје потребе, стављајући га у контекст познаваоца поп културе (занимљива епизода о испитивању хетеросексуалности код Бетмена и Робина). У некој врсти поистовећености са Уелбеком, главни јунак приказује великог писца као беззубог јунака који је остао без зуба захваљујући уметности.
Једна од фасцинација главног јунака је Џордан Питерсон и његових 12 правила за живот. Тај роман се између осталог појављује кроз цело дело. Чак и фиктивни Уелбек чита 12 правила и размишља да ли је Питерсон један од већих мислилаца Западног света који се ближи својој потпуној декаденцији. Питерсон постаје и разлог препирке између главног јунака и његовог пријатеља Отоа, који се грози Питерсоновог alt- right става и његовог конзервативизма.
Јако занимљива је прича о чудном Јоханесовом суседу који постаје сумњив када се Јоханесов плакар више не може затворити. Тада Јоханес одлази код суседа и схвата да живи испод ужасног комшије који гомила ђубре, живи међу пауцима и грозно заудара. Тада ће се умешати социјална служба и одвести старца у установу, а стан потпуно деконтаминирати. Иначе, Јоханес је и онај који чита и процењује радове главног јунака, ко даје завршни суд о делу, као и јунак који се одликује контраверзним ставовима према женама и воли да пије.
Треба још и напоменути да се роман одиграва у летњим месецима када врућина постаје несносна (климатске промене као још једна значајна тема), а главни јунак помало фантазира о својим колегиницама, иако има девојку Марију, са којом живи и коју воли јако. Забавно је и поглавље које носи наслов – Сан о Марији (нешто бих оставио неоткривеним). Уз Марију, ту је и њихов кућни љубимац померанац Моли.
Занимљив је још и састав лектире коју главни јунак помиње, то јест писци на које се угледа, они који разарају традиционални облик приповедања пре свих Бернхард, Вилијам Бароуз, Буковски, Барџес, Брет Истон Елис, Чак Палахњук, сви они чине лектиру главног јунака, као и потреба да натера себе да пише од 13 до 17 часова сваког дана, то је преузео од Кинга у његовом есеју-роману – О писању.
Роман Андреса Ступендала је интересантно штиво о писању које враћа веру у моћ књиге. Када заклопите странице овог романа пожелећете да их има још.
