Након првог есеја у ком смо обрађивали феномен дуалности водећих принципа у српској политичкој духовности, овај есеј представљаће корак ка једном делу оног апстрактног што се крије иза историјског феномена српске политичке духовности. Овај есеј представља преуређени, необјављени део мог мастер рада из области филозофије политике. Своје место је пронашао као део серије есеја о српској политичкој духовности и то као мој скромни покушај да се упишем на списак оних који су писали о плодовима најсветлијег српског ума – Петра II Петровића-Његоша. Конкретно, показаћемо како примери из његовог стваралаштва могу да буду важан део аргументације о посебном статусу православног хришћанства у расправи о (српској) политичкој духовности.
Атина
Да бисмо дошли до Његоша и његовог значаја за ову тему, потребно је најпре да поставимо темељ за расправу о политичкој духовности почевши од идеја античке Грчке, која је и сама умногоме утицала на његово стваралаштво. Поимање саме политике у античкој Грчкој почива на основној морално филозофској идеји да су дужности човека према држави његове најпрече и најсветије дужности. ,,Служба држави, то је у исто време највиша морална мисија коју човек може изабрати: бити добар грађанин и бити добар патриот, то је врхунац моралне савршености“ (Јовановић 2024/1945: 40-41).
За разлику од поимања односа моралне исправности и политичке ефикасности као потпуно одвојених, па чак и често супротстављених, које се у савременој политици готово подразумева – у античкој Грчкој ова два нису била одвојена. То можемо видети, на пример, у Платоновом и Аристотеловом гледишту о односу врлине човека и врлине владара, односу етике и политике. Важан фактор у обликовању ставова највећих мислилаца Старе Грчке о овом питању, сматра Слободан Јовановић, била је њихова религија. Политеизам античке Грчке био је ,,у служби“ политичке ефикасности. Нема мимоилажења између моралних и патриотских дужности, а камоли њиховог сукоба. Богови, сурови диктатори моралних норми, схватали су се као заштитници једног народа против свих других.

Тако патриотски богови нису могли захтевати од појединаца ништа што се не би слагало с добром отаџбине; пошто је религија била искључиво национална, њене дужности нису могле долазити у сукоб с дужностима политичким. У правом смислу те речи, нове дужности религија није била ни створила; она је само појачавала политичке дужности, чинила их дубљим, тајанственијим, неодољивијим, јер их је везивала за један виши, надземаљски свет, и њихово вршење стављала под божанску санкцију. (Јовановић 2024/1945: 41)
Добар пример односа старогрчке религије и етике у политици можемо пронаћи код Кјеркегора. У свом делу Страх и дрхтање, Кјеркегор анализира античко предање о рату Грка и Тројанаца (Кјеркегор 1975/1843: 216-218). Према предању, ветрови нису били наклоњени грчким бродовима, те нису могли да исплове из луке у битку. Врач Калхант је објавио да је разлог томе био тај што је краљ Агамемнон увредио богињу Артемиду, која је усмерила природне силе против Грка. Ситуације у којима се богови са Олимпа љуте и свете обичним смртницима представљају уобичајени мотив у грчкој митологији. Како би умилостивио богињу Артемиду, Калхант је предложио Агамемнону да жртвује своју ћерку Ифигенију. Овај чин требало је да представља покајање, а уједно и казну за грчког краља – довољан разлог да се Артемида одобровољи и усмери ветрове тако да одговарају пловидби грчких ратних бродова. Агамемнон се одлучује на овај страшан корак: и поред родитељске љубави коју осећа према свом детету, Агамемнон жртвује своју ћерку Ифигенију, како би остварио свој политички циљ – тријумф Грчке у рату.[1]
У оваквој ситуацији напетости између државног и моралног налога готово да нема – не само да ће жртвовање Ифигеније донети политички успех Грчкој и њему, као владару, већ ће донети и помирење са разјареном богињом, која је уједно и морални ауторитет. Једина напетост која се може уочити на примеру Агамемнона и Ифигеније је на личном, емотивном плану – чисто емотивна приврженост и родитељска љубав коју Агамемнон осећа према Ифигенији. Ипак, државни разлог подебљан моралним налогом унутар заједнице у којој се ово одвија односе превагу и Ифигенија бива жртвована. Агамемнону, трагичном јунаку који се налази између емоција, морала и политике, остаје једино могућност суспензије сопствених емоција зарад ,,вишег циља“.[2]
Рим
Све се то изменило, кад је једном хришћанство извршило денационализацију богова. Оно је створило једнога Бога који је припадао целој људској заједници, а не једном посебном народу. Дужности према том заједничком Богу свију народа биле су много шире и више, него оне специјалне дужности које је човек имао према својој отаџбини. Његове религиозне дужности нису се више поклапале с његовим политичким дужностима и јединство нашег моралног живота било је разорено. Чланови једне ненационалне, ,,васељенске“ цркве у исто време, ми имамо да служимо двема заједницама, чије норме лако долазе једне с другима у сукоб. Има случајева, кад ми нашу отаџбину не можемо спасти друкчије, него таквим делом које је наша вера жигосала као грех. Спас наше отаџбине условљен је губљењем наше душе – и ми више не знамо шта пре да спасавамо, своју отаџбину или своју душу. (Јовановић 2024/1945: 41-42)

У контексту примера Агамемнона и Ифигеније, жртвовање сопствене ћерке из политичких разлога незамисливо је унутар моралитета римокатоличког хришћанства – хришћански Бог неће издати такав морални налог, чак ни у случају да би таква жртва помогла очувању једне хришћанске државе. Напротив, такав налог је у потпуној супротности са основним хришћанским начелима. Важно је нагласити да је Агамемнон, иако опхрван тугом због губитка ћерке, имао подршку унутар своје заједнице – политеистичке заједнице обликоване у оквиру истог етичког шаблона. На тај начин, он је имао једну врсту сигурности (па чак и, колико год то било необично рећи, удобности) унутар спољашњег и унутрашњег система веровања који је његов чин окарактерисао као исправан. Када би владар-хришћанин дошао у ситуацију да мора да жртвује ћерку зарад опстанка државе, такав политички налог не би био испраћен етичким налогом који би долазио ,,одозго“, тј. од Бога: такав налог могао би евентуално да дође као спољни притисак заједнице. Али чак и у таквој ситуацији, владар-хришћанин и даље не би уживао ону удобност етичке исправности из које би поднео такву жртву – за самог себе он не би учинио праву ствар, као хришћанин који, поред својих склоности у сфери иманентног, брине и највећу, трансцендентну бригу спасења сопствене душе.
С гледишта хришћанскога, највише добро човеково није његова држава. Његово највише добро лежи у њему самоме, у његовој души: то је једна светиња коју треба пре свега и више свега спасавати – дакле, ма и по цену своје отаџбине. Али, ако је тешко изгубити душу ради отаџбине, није лако ни то жртвовати, или ма само не помоћи своју отаџбину, из превелике бриге за своје морално чистунство. Избор између неморалног патриотизма и непатриотске моралности остаје увек мучан и болан, што значи, да и онај сукоб дужности које је хришћанство изазвало, остаје увек нерешен. (Јовановић 2024/1945: 42)
Цетиње
Пример Агамемнона и Ифигеније може се чинити удаљеним од дилеме између неморалног патриотизма и непатриотске моралности, с обзиром на раније описану природу односа паганских богова према политици, насупрот хришћанског Бога. Зато ћемо понудити још један пример, такође утемељен у књижевности – овог пута, домаћој. За разлику од античког примера који смо навели раније, овај пример се тиче управо хришћанске заједнице на политичком испиту. Ради се о примеру дилеме игумана Стефана из Горског вијенца, Петра II Петровића Његоша.
Тема Горског вијенца је политичка par excellence – већина догађаја који инспиришу стихове овог књижевног дела одвија се у склопу политичких превирања између Османске империје и народа Црне Горе, с почетка 18. века. Централно питање дела представља одлука о истрази потурчених припадника црногорских племена. Укратко, треба донети одлуку како поступати према најближим пријатељима и сродницима који су одлучили да промене свој верски и национални идентитет. Како би се допринело тежини одлуке коју треба у том случају донети, значајан део овог књижевног дела посвећен је инсистирању на блискости главних актера који се сада налазе на супротстављеним странама. Дакле, у овом случају се не ради о сукобима занемарљивог обима – ово за Црногорце представља сукоб који би могао да доведе до исхода потпуног уништења читаве заједнице, док за обе сукобљене стране овај сукоб представља верски рат, у коме су и једни и други спремни да се боре до међусобног, али и сопственог уништења зарад својих светоназора. У таквом расположењу, чији опис доминира готово читавим књижевним делом, један од главних актера, игуман Стефан, долази пред избор који је сличан, али комплекснији од Агамемноновог.

Наиме, након донете одлуке да се ипак приступи истрази потурчених Црногораца, игуман Стефан позива Црногорце да се причесте, без неопходне припреме и исповести, додајући притом да он ,,миче све на своју душу“ (Горски вијенац 2621). Иако ово не делује као тако драматичан догађај као што је то случај са Агамемноновим жртвовањем сопствене ћерке, покушаћемо да објаснимо у чему лежи значај оваквих Његошевих стихова. За почетак, игуман Стефан је, као и Агамемнон, политички вођа (а не само духовни): у време османских освајања свих територија на којима је живео српски народ, Црква је имала доминантан значај у очувању јединства тог народа, али и у његовом организовању, па чак и његовом политичком вођству. Утолико потез игумана Стефана не представља само верски, већ и својеврсни политички потез – тиме што Црква даје подршку одлуци о истрази потурица, шаље се порука јединствености става међу Црногорцима о једном политичком питању. Као што је Агамемнон суочен са претњом пораза у рату од Троје, и потенцијалног уништења Грчке, тако су и игуман Стефан и владика Данило суочени са опасношћу од потпуног уништења Црне Горе од стране Османске империје и њихових помагача. Дакле, као и код Агамемнона, постоји државни разлог за реаговање. Игуман Стефан чини оно што је у најбољем интересу опстанка црногорског народа као политичког субјекта, не само Цркве.
Док је Агамемнонова жртва иманентна – принуђен је да жртвује ћерку и суочи се са огромним болом услед њене смрти; за игумана Стефана жртва је трансцендентна. Иако постоје различити приступи спасењу у оквиру различитих хришћанских деноминација, нема већег императива за једног хришћанина од тога да сачува своју душу од греха. Тај грех се огледа у сукобу са сродницима, са некадашњим члановима породице који су сада на супротној страни политичког бојишта. Важно је још и напоменути да игуман Стефан, има значајно снажнији налог који треба да испоштује и обавезан је много чвршће од ,,обичног“ верника; ако не интерсубјективно, на основу притиска заједнице у којој се налази, онда засигурно сопственим веровањем. Међутим, и поред овако снажног унутрашњег налога да своју душу сачува од греха, он позива Црногорце да своје грехе пребаце на његову душу, попут терета који се са слабијих кола пребацује на чвршћа. Црногорци, ослобођени терета кривице ће лакше поднети истрагу која предстоји, јер их је ослободио лично духовни поглавар – неприкосновени морални ауторитет.
Игуман Стефан, услед огромне унутрашње распетости између најважнијег, личног, трансцендентног интереса за једног хришћанина и питања тренутног, историјског, иманентног опстанка једне заједнице бира ово друго, али не на половичан и компромисан начин – он се у таквој дилеми сврстава безрезервно и апсолутно. Овај потез показује у ком степену се игуман Стефан разликује у односу на друге јунаке Горског вијенца.
[И]гуман Стефан има ту чудовишну моћ да сваки грех – и онај најдаљи и онај најближи – узме на себе. (…) [Означавајући] процедурално и духовно кршење свете тајне причешћа, али она не може да не обухвати и значења истраге потурица која су прирођена причесној ситуацији. Управо тај спој истраге потурица и причесне ситуације, тај дотицај провиденцијалног и секуларног, отелотворује игуман Стефан. (Ломпар 2019: 214-215)
Бог у хришћанству није делатан на исти начин на који су то пагански богови. Док су старогрчки богови најчешће приказивани као човеколики министри који живе на брду Олимп и често интерагују са светом обичних људи, хришћански Бог најчешће се схвата на мање антропоморфизован начин. Иако и хришћански Бог има могућност божанске интервенције и директног учешћа у овоземаљским процесима, ипак их чешће контролише на мање очигледан начин – сувише комплексан да би га један смртник разумео (интервенише ,,директно“ само у изузетним случајевима). Предмет хришћанског веровања обитава на вишем нивоу трансценденције, што значи већи амбис између поступка у овом свету и награде или казне у оном свету. Политички делатник који је хришћанин може се наћи у ситуацији која од њега изискује делање у корист државе, али на штету сопствене душе. У таквом случају, унутрашња напетост је огромна (онаква каквом смо је описали раније), али је расплет удаљен и неизвестан. До разрешења дилеме која притиска политичког делатника изнутра не може доћи све до сусрета са загробним животом, на који ће потенцијално морати да чека дуго, све време опседнут питањем да ли је учинио праву ствар. Пред политичким делатником који је хришћанин налази се амбис који се превазилази једино вером.

Овако крупна разлика, поред религиолошки занимљивих појединости, указује и на важно место православља у расправи о односу етике и политике. Анализа Слободана Јовановића о хришћанству као ,,васељенској“, универзално примењивој и непатриотској религији имала би свој потпуни смисао када бисмо говорили о хришћанству које не укључује православље. Међутим, православни свет је подељен тако да православни хришћани имају сопствене, често националне Цркве, које нису под унифицираном управом једног центра, каква је ситуација са римским папом у римокатоличком хришћанству. Иако отворени за све оне који их препознају и признају, православни народи би из овог разлога морали да представљају специфичну страницу расправе о политичкој духовности и њима би требало у таквој расправи приступати са посебном пажњом.
Пример игумана Стефана који проналазимо код Његоша упозорава нас управо на специфичност контекста расправе о политичкој духовности код православних Срба. Игуман Стефан, као персонификација неприкосновеног верског, моралног, а, како видимо, и политичког ауторитета, решава вечну дилему односа политичке ефикасности и моралне исправности само за друге – примајући њену тежину на себе и потенцијално излажући сопствену душу страшним греховима. Приметимо да Његош, говорећи кроз игумана Стефана, не решава ову дилему универзално – али се апсолутно према њој одређује и помера фокус политичких делатника са питања која би могла да их поколебају, преузимајући сву тегобу и егзистенцијалну мучнину која таква питања прати.
Ово није занимљиво само у контексту у коме се Његошево стваралаштво још једном укључује у дуготрајне и значајне филозофске теме, већ и као илустрација улоге коју је Српска православна црква играла у дугом трајању утицаја националног и верског фактора на историјско опредељивање српске политике. Посматрати историјско искуство српског народа игноришући везу његовог духовног и политичког континуитета значило би занемарити оно што је за то искуство представљало егзистенцијалну неопходност. Утицај Српске православне цркве на политичке процесе српског историјског пута, у овом конкретном случају оличен у лику игумана Стефана, био би на тај начин потцењен, а присуство феномена политичке духовности као spiritus movens-а егзистенцијалног опстанка неправедно заташкано. На срећу српског народа, појединости овог феномена остале су јасно и експлицитно забележене у Његошевим речима, а потенцијали ових речи ушушкани међу костима наших страдалних предака, одакле чекају васкрсење – како своје, тако и наше.
[1] Античка прича о Агамемнону, Артемиди и Ифигенији има различите верзије. На пример, верзије се разликују у погледу разлога због којих је Артемида љута на Агамемнона – да ли због његове хвалисавости да је бољи ловац и од саме Артемиде, или зато што је усмртио њеног најлепшег јелена. Притом, према појединим верзијама, Ифигенија уопште не страда, због тога што се богиња Артемида сажали у последњем тренутку и уместо ње шаље срну која бива жртвована уместо Ифигеније – веома слично библијској причи о Авраму и Исаку. Ово, као и други примери античке књижевности показују да тумачење античког односа етике, политике и религије које нуди Слободан Јовановић није једино могуће, нити потпуно исцрпно.
[2] Сам Кјеркегор се не бави политичким аспектом жртвовања Ифигеније, већ га искључиво занима усклађеност етичког и религиозног налога на овом примеру.
Библиографија
Јовановић, Слободан (2024). Из историје политичких доктрина: Макиавели (Београд: ИТВ центар плус). (оригинално дело објављено 1935. године)
Кјеркегор, Серен (1975). Страх и дрхтање (Београд: БИГЗ). (Оригинално дело објављено 1843. године).
Ломпар, Мило (2019). Његош: биографија његовог песништва (Нови Сад: Православна реч).
Његош, Петар Петровић (1967). Горски вијенац (Београд: Просвета). (Оригинално дело објављено 1847. године)