Колонизована држава каква је Босна и Херцеговина од 1995. године прошла је кроз десет општих изборних циклуса, и сваки изборни циклус је обиљежен одређеном интервенцијом Запада, било кроз институцију тзв. високог представника (ОХР) или амбасадора. Године 1996. изборима је управљала међународна изборна администрација са ОХР-ом без тзв. Бонских овлашћења. Након двије године, високи представник из Шпаније, Карлос Вестендорп је радио на изради изборног закона, а након спроведених избора 1999. године смијенио је Николу Поплашена, легитимно изабраног предсједника Републике Српске. Ово је прва највећа интервенција ОХР-а. На изборима 2000. године Волфганг Петрич, Аустријанац, промијенио је процедуре за избор делегата у Дом народа, а непосредно прије избора је користио механизме смјене и забране кандидатуре. То су били посљедњи избори прије доношења трајног, али не легитимног, Изборног закона БиХ. Крајем септембра 2001. усваја се Изборни закон БиХ, а онда 2002. године ОХР врши низ интервенција у тај Закон. Петрич је наметнуо измјене према којима они који су смијењени од стране ОХР-а или уклоњени од стране Привремене изборне комисије не могу више бити кандидати, и многа друга ограничења демократских процедура. Тада је представљено да је БиХ самосталнија због сопственог Изборног закона, иако је готово свака процедура дубоко контролисана од стране Западних центара моћи, Берлина, Лондона, Вашингтона. У изборном циклусу 2006. године, Педи Ешдаун, британац одрастао у Индији код родитеља колонијалних управника, као високи представник, драматично је наметнуо измјене Изборног закона БиХ. Он је дао веће право високим представницима да мијењају ограничења и искључења политичких актера из друштвено-политичког живота које је ОХР смјењивао, који нису били подобни либерално-демократској диктатури у БиХ и у свијету. Година 2006. је била врхунац интервенционистичке фазе ОХР и странаца у БиХ, а изборни процес 2010. је прошао са нешто мањом укључености ОХР-а, иако је под будним оком пратио све процесе. У години након, корушки Аустријанац Валентин Инцко, суспендовао је одлуку ЦИК-а којом су избори за Дом народа Парламента ФБиХ проглашени неважећим. Године 2014. ОХР је, заједно са ЕУ, OSCE-ом, Савјетом Европе и Амбасадом САД, вршио притисак да Парламентарна скупштина усвоји неопходне измјене Изборног закона како би избори уопште могли бити организовани. На општим изборима 2018. године, велики проблем се појавио при избору делегата Дома народа ФБиХ. Федерална власт из мандата 2014–2018. остала је на функцији годинама, јер није било политичког договора о формирању нове власти. Године 2022. тзв. (неизабрани) високи представник, Нијемац Кристијан Шмит наметнуо је низ одлука непосредно и у току самог изборног процеса. Донио је чак три серије одлука које су мијењале Изборни закон, а затим 2. октобра, на сам дан избора, наметнуо је измјене Устава ФБиХ, и измјенио Изборни закон у домену избора предсједника, потпредсједника и делегата у ФБиХ. Шмит је наметнуо и измјене које су требале осигурати финансирање избора. Проблем је био што државне институције нису обезбиједиле новац за изборе у законом предвиђеном року. Шмит је зато промијенио Изборни закон тако да се новац мора обезбиједити и у условима привременог финансирања.
Избори који су се одржали јуче (4.10.2026.) су спроведени по наметнутим измјенама Кристијана Шмита из 2022. и 2024. године. Марта 2026. Шмит је неметнуо тзв. велики пакет изборног интегритета. У том пакету су између осталог, биометријска идентификација бирача, електронско бројање, камере на бирачким мјестима, итд. На овим изборима су тако примјењене све измјене које је Шмит наметнуо. Самим тим, у овом кратком и површном ролеркостеру кроз „владавину права“ у БиХ, видимо да не постоје општи избори на којима ОХР није активно учествовао и најфлагрантније демонстрирао колонијалну моћ над становништвом у БиХ. Шпанци, Аустријанци, Нијемци и Британци су били крајњи верификатори избора од 1995. године. Наметали су своје интересе кроз Изборни закон, пресуде Уставног суда БиХ и друге одлуке које су црпили из тзв. Бонских овлашћења. Многе те одлуке су прихваћене, као и ова посљедња о „неутралној технологији“ и замјени људи при бројању гласова, јер очигледно према њима, нисмо дорасли задатку демократије. Први пут су се спровели избори са в.д. високог представника у Сарајеву. Он јесте обилазио бирачка мјеста у Републици Српској и ФБиХ, чак се претходно и обратио бирачима, али није наметао нити било шта усклађивао са интересима НАТО пакта.
Очекивани и неочекивани исходи
На управо завршеним изборима нема много изненађења. Члан Предсједништва из реда српског народа је остала Жељка Цвијановић (СНСД, 55,4%), а предсједник Републике Српске опет у рукама СНСД-а (52,2%), овај пут досадашњи министар пољопривреде, премијер и адвокат Саво Минић. Оно што је изненађујуће јесте разлика између Минића и Блануше (СДС) која се броји у више од 54.000 гласова. Мања излазност него обично се не смије узимати у обзир без додатних појашњења.
Попис становништва у БиХ се није десио од 1991. године. Провизорни попис из 2013. никада није званично усвојен и релевантан. Бирачки списак готово никако није прочишћаван, тако да излазност као аргумент слабе је снаге. Да су тзв. нове изборне технологије многе одбиле од изласка на изборе, дјелимично је тачно, али ни то не може бити нарочито снажан аргумент. Ако све то узмемо у обзир, и ставимо са стране фантастичну чињеницу коју ЦИК нуди, а то је да је у Српској 1,2 милиона бирача, можемо рећи да излазност уопште није мала. Погрешно је рећи да више од 50% грађана не подржава овај процес, да није изашло, итд. Излазност је чак изнад европског просјека, што изборе и будуће представнике народа чини поприлично легитимним. На паду излазности можемо да видимо одлив становништва. Зато расправа о апстинентима и могућем конструисању неке нове политичке опције која би пробудила успаване, није најрелевенантија, иако није ни ван стола. Нарочито, ако имате у виду да је мања излазност у мањим срединама.
Када говоримо о реалним бројевима, у поређењу са 2022. годином, лако је видјети да су само порасли Покрет сигурна Српска и Социјалистичка партија Српске. Колико год у Бањој Луци СНСД вратио свој резултат у процентима, освојио је мање гласова него иначе. ПСС колико пао у бањалучким срединама, толико је, рекли бисмо, благо порастао у другим дијеловима Републике Српске. У односу на 2022. годину, СНСД је освојио 20.000 гласова мање, СДС као први пут друга опозициона партија по снази више од 30.000 гласова мање, али зато ПСС 8.000 гласова више. СНСД је и својом спољном политиком којом је убиједио грађане да је држава стабилнија, извјесно придобио бираче.
Како су многи по друштвеним мрежама шаљиво писали, скенери су открили колико је опозиција крала у претходним циклусима. Било то истина или не, овдје је ствар за опозицију разочаравајућа, иако и више него очекивана. Опозиција, лишена икакве суптстантивне политике, без било какве суштинске и фундаменталне критике власти, а онда егоизам, потенцијални мањак кадра и мањак консензуса о кључим питањима, довели су до тога да освоје резултат најгори од 2006. године. СДС је на новом расколу након искључења градоначеника Бијељине чему је допринијела њена децентрализација, мањак унутарстраначке дисциплине, договора и конзистентне политике. БН реторика која је владала у опозицији већ деценијама је разорна и ништавна. ПСС је своју кампању засновао на промоцији Драшка Станивуковића и није остварио жељени резултат иако је освојио више него ПДП 2022. године. О Небојши Вукановићу мало шта треба да говоримо, осим да је у Херцеговини изгубио, а на другим мјестима мало порастао.
Опозиција није могла да се бави крађом избора прихвативши у потпуности тзв. нове изборне технологије, мислећи да ће Шмитово наметање довести до реалнијег резултата. Споменули су медије и излазност као замјерку властима, али оно што су најчешће помињали, и они и тзв. цивилно друштво јесте – „овај народ не ваља“.
Странке здравог разума
Небојша Вукановић се први из реда опозиције обратио грађанима и рекао да је киван на њих саме. Према њему, народ треба мијењати. Он не ваља јер је гласао за „лошу власт“ опет, а онда се жали како му „није добро“. За овакве тврдње би нам требали врсни статистичари да утврде ко се жали, колико процентуално се жали, или је то само симулакрум у којем живи опозиција. Ако се прихвате ови резултати као најтачнији до сада, онда је опозиција ззаиста живјела у некој својој хиперреалности све ове године. Маријан Божовић из СДС је такође замјерио народу. У суштини, пустите ви све то, народ просто не зна да бира. Драшко Станивуковић се посљедњи обратио и такође изразио сумњу у здрав разум народа. Можда је нова „Коалиција здравог разума“ на помолу. Наравно и то је симулакрум јер се не би могли договорити ни око тога да ли је народ луд.
Опозиција се није консолидовала. Бранко Блануша је чак био у одређеном тренутку и против своје кандидатуре. Сложене унутаропозицијске размирице, углавном, рекао бих, на личном, а не концептуалном нивоу, довели су до тога да се потпуно разједине и оду у више колона на изборе. Друга важна ствар је заиста њихова одвојеност од народа. Више пута сам на различитим мјестима рекао како српску власт бира српска периферија, ниже класе, они који раде по цијеле дане, који су махом запослени преко партијске књижице, али који своју егзистенцију осигуравају на тај начин. Партијско запошљавање је најлошија ствар могућа, али она је факт и њу треба мијењати. Залазак у проблеме свакодневног живота, а не тзв. достојанства, кладионица, неких финансијских давања која нису реална и могућа, укидање ПДВ-а као мазање очију најстаријим, итд, је један од начина за остварење бољег резултата. Зато су Јелена Тривић и њена партија остали ван парламента, а СДС спао на друго мјесто у опозицији први пут од оснивања Републике. Живећи тако у својим салонима, водећи првосвјеташку политику, одрођеност (а сада и гађење) од народа је водећа политика већ двије деценије. Зато је ово очекивано, и зато ће бити и горе.
