Svi ste vi izašli iz Dinkovog šinjela

Ne mogu se više smatrati slučajnošću, anegdotalnom bizarnošću ili pojedinačnom glupošću izjave kandidata takozvane Studentske liste da su glasači Srpske napredne stranke i pristalice predsednika Aleksandra Vučića biološki različiti od blokadera.

Ne samo da su se takve opasne ideje čule dovoljan broj puta da se primeti postojanje određenog zajedničkog narativa po tom pitanju kod jednog broja protivnika vlasti, već je još upadljivije ignorisanje i prećutno odobravanje takvih rasističkih tvrdnji u njihovom političkom okruženju.

Tu postoji nešto zanimljivije od samih pojedinačnih izjava. Kada se ista ideja pojavi više puta, kod više ljudi i u različitim varijantama, ne možemo više govoriti o nespretnom izboru reči ili izolovanim verbalnim ispadima. Ta ideja očigledno postoji u delu njihovog političkog i ideološkog imaginarijuma kao zajednički stav. I problem nije samo u onima koji takve društveno opasne ideje iznose, nego i u onima kojima one ne predstavljaju dovoljan razlog za distanciranje.

U skorašnjoj debati na televiziji NDH1, na direktno pitanje Ane Brnabić rektorki Univerziteta umetnosti u Beogradu, Mirjani Nikolić – „Da li su ljudi koji glasaju za Aleksandra Vučića „fiziološki različiti?“ – kandidatkinja takozvane Studentske liste pod rednim brojem 90, profesorka Nikolić, je odgovorila: „Ja nisam biolog da bi o tome govorila“.

Najmanji problem je u tome što profesorka Nikolić nije biolog. Za odgovor na pitanje predsednice Narodne skupštine Republike Srbije, Ane Brnabić, nije potrebna ekspertiza iz biologije. Potreban je minimum moralnog integriteta i trojka iz biologije u osnovnoj školi da se odgovori sa odlučnim – NE.

Ali da ne bi pokvarila pažljivo negovanu sliku o glasačima vlasti kao nižim bićima, da ne bi unela trunku sumnje u predstavu da sa Vučićevim pristalicama nešto suštinski nije u redu, profesorka Nikolić je izabrala da se pravi luda.

Umesto jasnog „NE“, dobili smo odgovor koji baš ništa ne demantuje i ostavlja otvorenom mogućnost od koje je profesorka morala nedvosmisleno da se ogradi, ako je već smatra duboko pogrešnom i rasističkom. Ili možda ne smatra?

Ana Brnabić ovo pitanje nije postavila slučajno. Advokatica Sarah El Sarag, 110. na takozvanoj Studentskoj listi, doslovno je sredinom septembra u jednom podkastu izjavila: „Mi se prvo po fizionomijama, nažalost, razlikujemo od njih“, aludirajući na fizičku i estetsku razliku između pristalica Studentske liste i glasača vlasti.

Psiholog Ana Mirković, 159. na takozvanoj Studentskoj listi, proslavila se objavom na X-u od 1. maja .2025. da „nepogrešivo prepoznajemo lojaliste po obliku glave i crtama lica“, a 24. marta 2020. godine na istoj mreži se pohvalila neobičnim darom na kome bi joj pozavideo i Čezare Lombrozo lično:

„Razvila sam sposobnost da po fizionomiji lica mogu da zaključim da li je neko snsovac. Isključen ton na televiziji, bacim pogled i znam da li je njihov“.

Profesor Jovo Bakić, 76. na lažnoj Studentskoj listi, je na NVO tribini u Zrenjaninu, krajem marta 2022. godine, kao argument koristio tendenciozne eugeničarske pamflete i sa odobravanjem citirao rezultate tih pseudonaučnih istraživanja:

„Testiranja inteligencije u Evropi govore da je Srbija samo ispred Crne Gore i Albanije. To je kvocijent 89. Što, dakle, znači ispod onoga što je prosek za čoveka. Već ulazimo u domen debiliteta“, krajnje samouvereno je postavio dijagnozu svih društvenih problema u Srbiji ovaj slučajni profesor sociologije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.

Da Bakićeve autorasističke spekulacije nisu bile neki lakomislen ispad, pošto ni Bakić kao profesorka Nikolić nije biolog, pokazao je ovaj ljubitelj eugeničarskih pamfleta nedavno i u emisiji „Kvaka 23“ kada je zaključio da je velika podrška vladajućoj stranci posledica velikog broja „glupih ljudi“ u društvu, to jest onih sa niskim „kvocijentom“ inteligencije.

Postavlja se važno pitanje: u kakvoj vezi tačno stoje predstavnici jedne nominalno moderne, građanske liste, liberalnih i sekularnih stavova, sa načinom razmišljanja vrlo bliskim nekim od najmračnijih ideologija 20. veka, koje su političke protivnike razvrstavale po obliku glave, crtama lica i količniku inteligencije?

Ako je moguće da se pripadnost jednoj političkoj opciji danas objašnjava razlikama u fizionomiji i inteligenciji, potpuno je opravdano pitanje kakva je tačno razlika između takvog načina mišljenja i retrogradnih ideologija koje su čitave društvene grupe razvrstavale na osnovu navodnih bioloških razlika?

U nameri da dokaže prava francuskog plemstva, Artur Gobino, rodonačelnik rasne teorije, se vratio na učenje koje je u 18. veku izneo i branio francuski plemić i pisac Anri Bulenvilije.

Bulenvilije je odlučno poricao da je Francuska jedna homogena celina. Nacija je podeljena na dve rase, koje u osnovi nemaju ništa zajedničkog. One govore istim jezikom, ali nemaju ni ista prava, ni isto poreklo. Francusko plemstvo je, prema ovim shvatanjima, vodilo poreklo od Franaka, germanskih osvajača, a masa naroda pripadala je potčinjenim robovima od kojih potiče Treći stalež.

Iz čega svoj autorasistički sentiment crpi „drugosrbijansko plemstvo“ koje sebe očigledno ne doživljava samo kao politički i vrednosno prosvećeniji deo naroda, već i kao biološki superiornu kategoriju društva? Kada se protivniku pripišu drugačija fizionomija i niži količnik inteligencije, on više nije samo neko sa drugačijim političkim stavom, on postaje pripadnik drugačije vrste ljudi, podrugljivo nazvanih „ćacijima“.

Ovu tanku granicu između građanskog elitizma i biološkog suprematizma analizirao je Darko Drašković u svom odličnom tekstu Ćacilend, rasistički antirasizam i autorasizam. Polazeći od samog termina „ćaci“, Drašković najpre ukazuje na ono što se u toj etiketi često previđa: da se politički protivnik njome ne svodi samo na nosioca pogrešnih stavova, nego se označava kao neko ko je manje vredan, gotovo izvan zajednice ravnopravnih građana.

Zato, kako autor ispravno primećuje, „ne treba trošiti mnogo reči na to da se ovde radi o jednom očiglednom slučaju rasizma. Šta je drugo rasizam nego označavanje drugog kao nehumanog ili subhumanog, kao divljaka ili kao životinje“.

Tako se vraćamo na početno pitanje: šta se događa kada politička i kulturna razlika počne da se predstavlja kao antropološka razlika među samim ljudima? U tom ključu, Drašković precizira da je „termin „ćaci”, na taj način, upisan u širi kontekst građanskog rasizma i odatle dobija svoj pravi smisao. Kao što je naznačeno, domaći građanski rasizam zapravo je autorasizam i kao takav predstavlja direktni korelat kolonijalnog građanskog rasizma.“

Drugim rečima, u pitanju je prihvatanje kolonijalnog pogleda na sopstveni narod i nastojanje da se vlastita vrednost dokaže distanciranjem od pripadnika tog naroda, što se zaoštrava do antropološkog razlikovanja. To je trenutak kada čovek počne da sopstveni narod posmatra očima tuđeg gospodara, prihvatajući njegovu lestvicu vrednosti, a sebe da izdvaja iz njega kao pripadnika navodno prosvećene i superiorne vrste ljudi.

Zbog negativnih reakcija naroda na akciju „Student u svakom selu“ u Republici Srpskoj, proponenti takozvane Studentske liste prekinuli su svoju biciklističku turu u srpskoj državi na zapadnoj obali Drine. Takav razvoj događaja ne treba da čudi jer je jedan od glavnih ideologa kvazistudentske liste, Dinko Gruhonjić, u svom tekstu iz 2010. godine, „Za televizijski dom – spremni!“, pišući o rodnoj Banjaluci naveo:

„A grad je sređen i dotjeran, ne može se reći. Al čim malo čačneš, obratiš pažnju na ljude koji sjede na klupama pored Vrbasa shvatiš da je spolja gladac a unutra teški jadac. Ljudi čudnih fizionomija i neartikulisanog jezika jedu nešto na tim klupama i bace papir, koru od narandže, najlonsku kesu – direktno na friško ošišanu travu… U takvom gradu, u kojem žive samo jedni, ni ženske ni muške ljepote neće biti. Noge će biti sve kraće, a pogledi sve tuplji. “

Dinkova smatranja o „čudnim fizionomijama“ i biološkoj degeneraciji stanovnika Banjaluke, sa sve kraćim nogama i sa sve tupljim pogledima, pokazuju da današnje razvrstavanje glasača vlasti po fizionomiji i inteligenciji od strane kandidata takozvane Studentske liste nije nastalo ni iz čega. U pitanju je isti autorasistički obrazac prema kome politički protivnik prestaje da bude samo neistomišljenik i postaje pripadnik drugačije, inferiorne vrste ljudi.

„Svi ste vi izašli iz Dinkovog šinjela“ u ovom slučaju nije samo obična parafraza čuvene rečenice o Gogoljevom uticaju na rusku literaturu. To je slikovit način da se locira ideološko ishodište ovog opasnog načina mišljenja, koje deli ljude na više i manje vredne po svom poreklu, fizičkim osobinama i intelektu.

Nije čudno što je takva ideologija doživela fijasko baš u Republici Srpskoj, a srpski narod u Srbiji imaće priliku da 25. oktobra da svoj demokratski odgovor na podele ljudi po fizionomiji, inteligenciji i obliku glave. Bojim se da će taj odgovor nekima teže pasti nego njihovim ideološkim srodnicima iz Berlina 9. maja 1945.