Sve uobičajene priče o sreći uglavnom počinju na isti način.
Sreća je najviša ljudska težnja. Mnogi je poistovećuju sa stanjem, a ona je zapravo emocija, javlja se i odlazi, kao i svaka druga, poput ljutnje ili tuge.
Bio je vreo aprilski dan, u godini pre pandemije. Toliko je bilo toplo da se činilo da je jul na izmaku, a ne neki varljivi april, koji može doneti i pahulje, samo ako to poželi.
Čvrsto sam rešio da pronađem dušu, gradu koji mi je do tog trenutka pokazivao samo svoje zube.
Ulicom cara Nikolaja, pa Makenzijevom, pa nekom bočnom kojoj se imena ne sećam, stižem do Njegoševe.
Lako pamtljivo i jednostavno ime za ulicu, zar ne? Njegoševa.
Nalik nekakvim stražarima, drvoredi lipa i nekog drugog drveća, nizali su se sve do Beogradske ulice, koja u svom najlepšem delu, kao mačem, seče Njegoševu.
U nastavku se ulica, kao reka ka svom ušću, koncentriše ka početku.
Uzbudljivo finale ove ulice, ukoliko biste njome krenuli od Kalenićeve pijace, bilo bi Cvetni trg – malo proširenje sa nekoliko kafića prelepih bašti, zgradom Društva za ulepšavanje Vračara, najstarijom samoposlugom na Balkanu i spomenikom Borislavu Pekiću.
Da, da! Sve to staje na ovom komadu pločnika koji je prekriven krošnjama, toliko gustim, da kada se na nejaki Beograd sruči oluja, one postaju svojevrsni štit.
Ne znam čime me je, ova 1100 metara duga ulica, očarala.
Možda neverovatnim prostranstvom koje me podseća na slobodu, možda mirisom lipa, koji istog trenutka učini da sve stane i da se sve zaboravi, možda sve staje u jedno možda.
Dugo sam se trudio da posvetim bar jedan stih najdražem delu grada.
A onda se jedne obične večeri, u Njegoševoj, na broju 65, srce osmelilo i sve je u trenutku došlo na svoje mesto.
Naredni redovi otkriće odgovor na pitanje: Kada sam poslednji put bio srećan?
Ne osećam ništa drugo
Do mirisa lipa
Što liče drvoredima
Snova mojih.
Sunce vračarskog podneva
Prži i spaljuje
Sve strahove i strepnje.
Ne hodam, lebdim.
I nikog ne vidim,
I ništa ne čujem
Jer kaldrma je svileno zlatna.
Kada si poslednj put
Bio srećan?
Sada.
