Пошто Опсег воли СРЈ естетику и поетику ево фељтона о легендама херојског времена – Мири Марковић, Шешељу, Калајићу и Самарџићу из Погледа. Њихове су идеологије тријумфовале тек у 21. веку. Шалим се наравно, познат сам као анти-идеолог плус њихове су идеологије у несагласју… или се можда само тако чинило, и њима и нама? Јер визија се њихова уочава у новом мултиполарном свету, чак упркос идеологији. А како се разнородни правци додирују или бар подударају, то ћемо најбоље сагледати кроз опсеговске категорије, где их награђујемо оценама од 0 до 10. Категорије су: социјализам наравно, затим конкомитантне Русија, Америка и БРИКС. Следе народњаци, јер за опсеговце се не зна да ли су већи поклоници Дискоса или Јужног Ветра, и за крај, опсеговске миљенице, филм и филозофија. Као прву у фељтонској серији представљамо најбитнију жену у политици.
Социјализам – 8. Недавно је бивши председник владе Никола Шаиновић економску политику 90-тих назвао економијом преживљавања. Амерички дипломата Строуб Талбот сведочи да је Слоба одбивши да прихвати Вашингтонски консензус одабрао рат са Западом, а ратна привреда заправо погодује социјализму. Држава ради на максимуму да нико не остане гладан, да горива има довољно и да наменска индустрија гарантује одбрану земље и народа. То су три приоритета за које Шаиновић каже да су били на сваком пресеку владе пред Слобом. О достигнућима Милутина Мркоњића у току санкција, и у обнови земље после бомбардовања, не треба трошити речи. У чему је онда Мирин допринос социјализму? Поготово кад знамо да је стандардна жутаћка критика ЈУЛ-а прича о прото-тајкунима који су се залепили за новоосновану странку. Додајмо на то и легенду СПС-а Добривоја Будимировића Биџу, кад пита Слобу како то да му жена прави некакву југословенску левицу поред српских социјалиста живих и здравих?
Допринос Мире Марковић је концептуални и буквално авангардни. Земља звана Југославија тек је формално одбрањена као савезна република, а своје ће фанове стећи ретроспективно, као огледало за емотивно лудило. Она стара СФРЈ умрла је, а њена идеологија је нестала. У таквој историјској ситуацији Мира је одабиром имена странке оставила сведочанство. Браниће Југославију када она нестаје. Браниће левицу која се губи падом источног блока и брисањем разлика између црвендаћа и жутаћа у постмодернистичком загрљају. Је ли Мирино прегнуће вредело труда и ризика, у сред Србије ратних година? Погледајмо око себе, почев од овог сајта. Дерида, апсолутна звезда 90-тих, сада је заборављен. Од асова постмодернизма Фуко се још држи али кроз неолево читање, геј читање више досадило свима. Демократија, магична реч са студентских протеста ’96 једва да се чује. Кроз систем спојених судова жутаћи су у контри постали салонски црвендаћи. Маркс је планетарно васкрсао. Sine qua non је за сваког малог друштвењака који хоће да не испадне ћаци. Друго Мирино пророчанство – југословенство – подгрејано је као сарма таман за стогодишњицу Првог светског рата. Вук Драшковић је заборавио Дражу, пригрлио Доситеја и пумпа Краља Александра, оца прве Југославије. Деца ђинђофила по фејсбуку каче Тита, оца друге Југославије. Испаде Мира весник хипстерског 21. века. Али урадила је нешто још значајније од антиципирања планетарних и регионалних мегатрендова, нешто што је чини истинском видовитом Зорком.
Комуњара је тада за жутаћку омладину био термин који денотира конзерву тешку, а мене малог етатисту инспирисало је тумачење Александра Проханова и Александра Дугина који СССР бране као ауторитарну, челичну империју. Мирин државотворни дух се савршено уклапао у моју визију. Наизглед се бавила прошлошћу и пропалим идеалима а заправо је као професор социологије (читај марксизма) егзактно најавила економски турбо узлет НР Кине. Гледам пре неки дан, извоз кинеских аутомобила је само у задњих 10 година увећан за лудачких 15 пута. Сада је већи од комбинованог аутоизвоза Немачке и Јапана. Е да само знате како су се жутаћи смејали и Кини и Мири 90-тих, потенцирајући Јапан као некакав глобални фактор. Велики југосветски економисти (да их именујем?) који данас ратују против неолиберализма а зову се Бранко и презивају Милановић. Шта тек рећи о политичкој и економској снази комунистичке Северне Кореје, јединог војног савезника Русије? Ради се о јединој земљи, уз Русију и Украјину, која је учествовала у модерном рату за 21. век, претходно успешно лансиравши нуклеарну ракету, и чији нацрти су послужили као модел за ирански ракетни програм. Индустријска производња ДНР Кореје гарантује безбедност земље и храни савезницу Русију софистикованим наоружањем, као што земље ЕУ чине за Украјину.
Русија – 8. Зашто не десетка за политичарку која је свој живот, на правди Бога, окончала у Москви? Можда најбоље навести председника Савета представништва Руског историјског друштва у Србији, уједно и председника надзорног одбора ЈП ‘Србијагас’ Александра Вулина, Мириног дугогодишњег партијског секретара када каже да је у Русији извршено историјско помирење црвених и белих. Од њега довољно, плус што дочекасмо да чујемо како пева Са Мањаче кренули су вуци, хит партизанског сина Боре Дрљаче који је написао Баја Мали Книнџа. И како онда да Мири дам 10 за Русију у којој нема места за цара? Сам професор Вулин би јој дао максимум 9.
Америка – 2. Прича ми другарица, у Италији се видела са Хрватицом, старом левичарком која сведочи да је Мира ургирала да се пренесу њене поруке албанским интелектуалцима. Заједно треба да се супротставимо Американцима као непријатељима безмало свих народа, поручивала је Мира. Још једно сведочанство њене добре воље према комшији и још лепша илустрација филозофске наивности оваквог хуманизма-интернационализма. Недовољно за оцену 0 док не проникне у суштину америчког зла (dixit Драгош Калајић). Независно од идеолошких лепих жеља, Срби су 90-тих били сами на свету против америчког Левијатана. У том примењеном смислу Мира заслужује чисту нулу за про-американизам, као и сви руководиоци Савезне републике Југославије који пружише отпор Америци. То јест, заслужује чисту посредну десетку из реалног социјализма, какав је спроведен кроз ратно опирање економским реформама Строуба Талбота и Бранка Милановића. Бин Ладен је тада марширао паралелно са њујоршким Јеврејима интелектуалцима у подршци Босни. Иран исто, док нам Јељцин уводи санкције. Прва мета НАТО пакта, од његовог оснивања (1949) беше Република Српска у акцији бомбардовања ’94, па опет ’95, уз Републику Српску Крајину, нападнуту од стране управо пензионисаних америчких генерала. А онда ће напасти и СРЈ ’99 што ће ову државу кратког даха крунисати венцем хероја, и поставити темељ за ретро љубав према њој. Мало потом Крајишници ће спевати хит ‘Гори Њујорк’ и стих ‘Америко, Арапин Бин Ладин, није Турчин већ Србин Миладин’, крстивши своју групу именом ‘Српски Талибани’ и опростивши свом некадашњем непријатељу, јер у визији а ла Мириној удара на заједничког душманина.
БРИКС – 10. Мира је путовала не само у Кину у другој половини 90-тих него и у Индију, од које ће директно зависити будућност БРИКС-а. Тако су је зајебавали за индијског гуруа који јој прориче кад да закаже изборе. Сведочио је недавно Владимир Кршљанин, кад су санкције привремено скинуте после Дејтона (не би ли биле враћене ’98), из министарства спољних послова су се растрчали старим путевима несврстаних, од фудбалске утакмице наше морнарице у Гадафијевој Либији до црне Африке испод полутара (dixit Живадин Јовановић). Државни гигант Енергопројект успешно је извео четири грађевинска посла у Емиратима. Од Азије, Африке, Индије и Арапског полуострва, Слоба је заиграо на оно највредније што му је остало у аманет од загорског биртијаша (dixit Стево Жигон). Мира је слала делегације ЈУЛ-а у Северну Кореју и на Кубу, предвођене новим ВД директором Атељеа 212. За категорију БРИКС је Мирин интернационализам не само добродошao него је квалификује за чисти реализам. Мултиполарност је очигледна чињеница у настајању, огољена пред свима, поготово од тренутка напредовања америчке Пете флоте из правца Бахреина ка Ирану али у супротном смеру, преко Хормуза и Рта Добре Наде, Мале Крсне и Велог Лошиња назад за Сан Дијего, где је тренутно паркирана. А можда најјачи бриксовски потез Мире Марковић био је да аминује одлазак првосвештеника мултиполарности у Срба, Драгоша Калајића у империјални Рим ’98, у својству дописника Танјуга, а заправо неформалног амбасадора. Док су авиони полетали из Авијана Калајић ће на Rai Uno тријумфовати у полемикама са Албанцима, на које Мирин апел очигледно није деловао.
Народњаци – 1. Сећам се једног интервјуа, кад каже како машта да поново шета са Слобом поред језера у Лозани, на месечини. Кад упарим ово са Слобином омиљеном музиком (руске романсе) не видим да могу да јој дам више од кечине. Џаба Митровићев Пинк, џаба Зорица Брунцлик. Мира је народ разумела индиректно, преко левице и етатизма. Биџа, један од утемељивача фестивала ‘Моравски бисери’, оставио је сведочанство како Мира покушава да оснује ЈУЛ у Поморављу и друго, кад га саветује како да наводњава њиву… Прва њена колумна у легендарном двонедељнику Дуга, на јесен ’93 својеврсни је наговештај лупетања Србин Инфа о Босанцима. Иначе позната по томе да не воли Црногорце (осим свог мужа) извела је тада дупли напад на Шешеља и Драшковића који се, ето, малтене завичајно свађају на Студију Б док Србија гледа у чуду. Заправо, не чуди што ће уз формирање ЈУЛ-а Слоба раскинути са Шешељем и привремено пактирати са ваљевском масонеријом, и сасвим не-случајно подржати бизарну ‘годину културе’ нове франкофилне министарке Поповић-Перишић.
Филм – 3. С обзиром на Женевско језеро и Лозану како може да воли ишта осим еврокласика, што фестивалског што кинотечког правца? Сигурно и руски уметнички филм. У најбољем случају као Опсег кад иде на гледање Милоша Формана. Совјетски жанр тешко да је могла да зна због активног игнорисања популарне културе СССР-а, какво је спровођено у СФРЈ. Или се можда угледала на Тита и гледала америчке филмове? Али како, кад се Броз заљубио у Малог Цезара из Букурешта, Едварда Џи Робинсона још пре рата… Евентуално је могла да воли америчке чик фликове јер у колумнама склоност ка романтици беше очигледна, којом би успевала да офсетује челичну револуционарност.
Филозофија – 5. Чести гости у тим текстовима беху и Лењин, Маркс, Толстој и Достојевски. Плус црвено-жута општа места типа Русо. За ову категорију би заслужила и већу оцену да се није свађала са највећим српским социјалистичким филозофом Михаилом Марковићем. Ваистину, Мира је успела да се сукоби и са легендом Праксиса и оксфордским ђаком, и са легендом агрономије и београдским шездесетосмашем Биџом. Зар је ЈУЛ већа левица од праксиса оплемењеног Слобином национал-бољшевичком револуцијом? Зар антиципација БРИКС-а и севернокорејских бригада код Курска није садржана у честитки Михаила Марковића, послатој испред СПС-а, генералима легитимистима који бране посрнули СССР августа 1991? Тај су потез прото-пумпославци и прото-пумпословени осудили као ретроградан… али га је Мирина визија, артикулисана коју годину касније, учинила весником авангарде.
Следећи у фељтону – Драгош Калајић.
Kada neko piše kao što govori…i ne shvata da je pisanje posebna disciplina.