„Људи као Димитрије Богдановић и у већим народима се јављају једном у пола века“, написао је Радован Самарџић у четвртом тому Писаца српске историје. Полихистор и ерудита у правом смислу тих речи – теолог, правник, историчар српског и византијског права, филозофије и књижевности, филолог, археограф, палеограф и преводилац са старих језика – али и храбри критичар комунистичког режима, рођен је на данашњи дан 1930. године у Београду.
У време када се комунистички режим најсуровије обрачунавао са својим непријатељима, требало је имати храбрости попут Богдановића који је 1948. напустио гимназију и уписао Богословију Светог Саве. Богдановић је у младости, према сведочанству Предрага Палавестре, био сродник Јустина Поповића, чијим је путем намеравао да крене, али се монашког искушења одрекао због љубави. Након што је завршио Богословски (1956) и Правни факултет (1962), надахнут и темељан у раду, а несаломив пред бројним опструкцијама из државних и црквених кругова, Димитрије Богдановић је изградио изузетну научну и предавачку каријеру. Његова докторска дисертација о Светом Јовану Лествичнику постала је референтна у светским оквирима, а вишегодишњим радом у манастирским ризницама, домаћим и иностраним библиотекама, Богдановић се учврстио међу водеће познаваоце јужнословенске ћирилске заоставштине.
Након превођења, тумачења, приређивања и објављивања српских средњовековних списа, Димитрије Богдановић је попунио велике празнине у дотадашњим истраживањима српске средњовековне културе, пре свега књижевности, да би у каснијем раду – самостално или у оквиру већих целина – приступио писању значајних синтеза као што су Историја старе српске књижевности, али и поглавља у Историји Црне Горе и Историји српског народа.
Након рада у бројним институцијама, Богдановић је 1974. постао професор на Филозофском факултету у Београду, где је студентима историје, историје уметности и археологије предавао старословенски језик са ћирилском палеографијом. Господским држањем, широким знањем и начином предавања, Богдановић је овај предмет учинио таквим да га се његови студенти и данас, након неколико деценија, радо сећају. Борислав Пекић је за њега сматрао да спада у „ону благословену врсту људи која одмара и душевно и нервно“, да о свакој теми говори „без жучи и без претеривања, а што је најбитније без лагања“.
Поред великог знања, Димитрије Богдановић је био човек од великог моралног интегритета и духовне снаге. Жртвујући конформизам зарад осећаја националне и грађанске одговорности, Богдановић је својим личним примером показао шта значи бити интелектуалац. Као неко које прикупљао и истраживао грађу о историји Косова и Метохије, било је сасвим природно да он буде један од људи који ће дићи глас против тишине која је сакривала болне јауке тамошњих Срба.
Када је постао члан Српске академије наука и уметности, Богдановић је са неколико колега основао Одбор за одбрану слободе мисли и изражвања, који је највећи део својих активности посветио указивању на обесправљеност и терорисање српског народа на Косову и Метохији. Страдање сународника још једном је размахало Богдановићево одмерено, али ипак неумољиво перо из којег је настала Књига о Косову. Овом синтезом Богдановић није само допринео да се чује истина о чемерној судбини сопственог народа, већ се тим чином и сам придружио његовом страдању. Због тога што су многи издавачи из страховали да је објаве, Књигу о Косову је 1985. објавила САНУ, након чега је уследила жестока медијска хајка на њеног аутора. Пред камењем које је на њега бацано, Димитрије Богдановић се држао достојанствено и тихо, премда је знао, као православни хришћанин и теолог, уместо кога камење на себе прима. Иако духовно несаломив, његово физичко здравље било је озбиљно нарушено, али га то није спречило да настави са започетом мисијом.
Неколико месеци пред смрт, почетком 1986. године, Богдановић је успео да дође до тајног документа из кабинета Едварда Кардеља. Радило се, наиме, о овереном записнику са састанка који се 19. априла 1947. одржао у Кремљу, између Стаљина и југословенске делегације на челу са Кардељом, а који недвосмислено указује на намеру југословенских комуниста да Косово и Метохију уступе Албанцима. Међутим, овај записник није стигао да унесе у ново издање, јер се упокојио два дана након операције на Војно-медицинској академији, 14. јуна 1986. године. На тај начин, Књига о Косову је постала завршна реч Димитрија Богдановића пред Царство небеско, за које се његов на истом том Косову определио шест векова раније.
