Друштво је одређена заједница људи. Било да се ради о породици, братству, племену, држави или заједници држава, постоје одређене вредности на којима се она заснива и базира. Вредности на којем друштво почива дефинишу вредности које човек у себи баштини. Како некада, тако и данас, и од тога се не може побећи. Ма колико нас је либерализам, нарочито у модерном добу, одвојио од друштва и заједнице као основног чиниоца живота, инсистирајући на индивидуализму као основној и дефинишућој вредности нашег постојања, које је за човека, а поготово за неког словенског рода, суштински неприродно, покушавајући да протури своју идеју вредности нацијама које су вековима и вековима старе; чија историја сеже у јако дубоку прошлост; које су пре било ког западњачког философа-либерала имале писане законе, који су почивали на вредностима која су њихова друштва баштинила, развијену културу и државност, до данас је јасно да је аргументација поборника оваквог мишља аргументација ради аргументације, као плод наивности и промашеног идеализма у најбољем, или поткопавања темеља властите државности, културе и националности, у најгорем случају.
Модерни либерали, на сличан начин као и поједини философи осамнаестог и деветнаестог века, с презиром одбацују своје јединствено, европско наслеђе, док су ради величати нешто што је страно; нешто што се њиховом оку чини езотерично, софистицирано или пак, егзотично. На тај начин модеран европски либерал узвисује племенску културу Африке, заборављајући на бескрајне племенске сукобе, изнимно крваве ратове и дан-данас постојећу и врло развијену трговину робљем; индијску културу, занемарујући неколико хиљада година постојања строго дефинисаних друштвених касти, одавно етаблирану праксу најшире распрострањеног насиља према женама и дубоко верског подељеног друштва или далекоисточну културу феудалног Јапана, заборављајући да је иста била дефинисана борбом кланова за моћ и превласт, дефинисане суровошћу ван сваке границе поимања, док истовремено одбацује своју културу, своју историју и своје наслеђе. Ароганција модерних либерала, који, наравно, без већег знања или искуства, мисле да су њихови ставови једини и апсолутно исправни и да би свако живо биће требало да се повинује њиховој вољи је само по себи запањујућа појава, с обзиром да су то све махом млади људи, и то они који најчешће нису провели много времена проучавајући појаве о којима говоре, да не говоримо о читању извора, која је за њихову психу попут најсмртоноснијег отрова.
И тако ће један модерни либерал причати о Европи и њеним вредностима, засноване не на наслеђу европских народа развијаног вековима или хришћанству, као дефинишућем фактору ове цивилизације, већ на вредностима Француске револуције (1789 – 1815). Хиљаде година развоја бачене у прашину зарад двадесетшестогодишњег периода преврата, ратова и до тада незапамћеног проливања крви, а све у име тог фамозног прогреса!
С поносом ће истицати тековине револуције, занемарујући притом чињеницу да је револуцију водило више струја револуционара, свака од којих је имала битно другачије ставове по многим, често и суштинским питањима друштвеног и државног уређења. Да елаборирам: Први револуционари су најпре били умерењаци, који су се изборили за Устав и њиме дефинисану монархију, што многи данас заборављају. Дакле, они нису желели рушење Француске, као краљевине, нити потирање државне традиција, која је постојала вековима уназад, већ законом ограничену краљевску власт и, још важније, законом уређен положај високог племства и високог црквеног клера. И у том су имали велику подршку широм земље. Након дизања тензија услед гомилања савезничких трупа на француској граници, други талас, радикалнији, буржоаски, заточио је краља Луја и краљицу Марију, убрзо прогласивши Француску републиком (1792), док су још радикалнији Јакобинци погубили краљ Луја и краљицу Марију, обрушивши се на монархисте који су широм земље устали да бране монархију, црквени клер и друге неистомишљенике, међу којима су били и претходно поменути умерењаци, завевши страховладу, познату као Јакобински терор, или једноставније владавина терора (1793-1794). Ово је била уједно и најрадикалнија итерација револуционарне власти, која је одузела живот, како се процењује, најмање 17.000 људи, иако је ова бројка вероватно далеко од реалне.
Било како било, након страдања Максимилијана Робеспјера, дизгине револуције преузима више групација људи, у шта овом приликом нећемо детаљно улазити, док 1804. године Наполеон Бонапарта није себе крунисао за цара, започевши тако ново доба револуције, која је трајала једанаест година. На крају, шта можемо дати као закључак? Суштински гледано, не можемо суштински наћи фундаменталне вредности револуције у Француској, јер су различите струје револуције имале различите ставове и вредности које су баштиниле. Јер док су први револуционари, умерењаци, били против богатства и раскоши високог црквеног клера, они нису били против институције цркве, нити вере; иако су били против злоупотреба племства, нису били против монархије, већ су је желели ограничити основним законом – Уставом, тако су непомирљиви револуционари, пре свега Јакобинци, одбацивали сваку појаву помирљивости, убијајући све које су сматрали непожљенима.
На крају, последња итерација револуције у лику цара Наполеона била је сама по себи ходајућа контрадикција. Јер док су ранији револуционари одбацивали монархију, Наполеон се крунисао ни мање ни више но за цара 1804, док је 1810. године склопио династички брак са кућом Хабзбурга, која је, да подсетимо, повела рат против револуционарне Француске. И док су ранији револуционари одлучно стали против робовласништва у француским колонијама, тако је Наполеон у својем Кодексу вратио праксу робовласништва на легално становиште. Јер док је некада постојала пракса, иако махом илегална, сада је она не само обновљена, већ и легализована. И док су ранији револуционари, макар начелно, подржавали народе који су жудели за слободом у наднационалним државама, као рецимо Пољаке у Руском царству, упркос одржавању савезништва с Османлијама (која је и многим савременицима била суштинска контрадикција, нарочито онима који су били упознати са шеријатским правом и неправдавама које су хришћани трпели у османској држави), Наполеон је активно подржавао контрареволуционарне акције Велике порте против Србије, иако су устаници по вредностима које су баштинили били далеко ближи у Француској но Русији, као борци против феудализма, против робовласништва, против сегрегације, боривши се своју националну, независну државу. Штавише, Наполеон је у више наврата подржао Порту у намери да истреби српски народ који се дигао на побуну, како би спречио руски продор на Балкан, с тим да је и сам имао аспирације, нарочито на простор Босне и Херцеговине.
Од тог времена и долази врло негативно виђење Срба, с тим да је француски цар у српским устаницима видео продужење руске империјалне политике на Балкану, а наш народ као огранак руског; одакле и онај погрдан израз „Мали Руси“, који је преживео до нашег времена и оличје је реторике која је и даље доминантна у виђењу Срба у европској политици. Да ли су ово те вредности чувене Француске револуције, у којој је читава Европа била у пламену од 1789. до 1815. године и која је однела више милиона живота?
И док ће модеран либерал уздизати Француску револуцију и њене „вредности“, међу којима се, ако можемо их можемо сажети, не узимајући у обзир различите фракције и њихове различите ставове и различите системе управе, могу истаћи: Устав, као највиши правни акт (иако није први пут у историји да је власт у једној држави дефинисана једним и јединственим правним актом, који ограничава чиниоце власти и законски дефинише односе у датој држави; римско грађанско право, нарочито у доба средњега века или Закон благоверног цара Стефана (у народу познат као Душаног законик) сјајан су пример као контрааргумент либералном наративу), грађанско друштво и парламентарна демократија, уздижући грађански морал, владавину науке и разума, у исти мах ће с комбинацијом фасцинације и подозрења посматрати друштва која су фундаментално другачија.
И како се многа друштва у Африци и дан данас заснивају на односима бројних племена које чине модерне државе на том континенту, свака са својом историјом, традицијом, обичајима и схватањем света, (дакле, на нечему фундаменталном и карактеристичном за тај део света, ма колико то нама било далеко и страно), тако једно европско друштво, као што је ово наше, почива на три стуба: хришћанска вера, култура и нација. Културу не можете одвојити од вере и од нације, јер су је оне дефинисале, нити нацију можете одвојити од вере и културе. И ту долазимо до главне теме овог кратког есеја – денационализација и унижавање националне историје, коју ћемо овом приликом обајснити на једном конкретном примеру.
Ову причу започећемо једним случајем који се десио почетком ове године. Наиме, госпођа Ана Јовановић, по занимању историчар пореклом из Ниша, у изјави за телевизију Нова С изјавила је како је Свети Сава Немањић био „типичан каријериста свог времена“, поједностављујући врло комплексно друштвено уређење попут феудалне Србије у првој половини тринаестог века говоривши о „каријеризму“, што је типично либерално срозавање врло богате историје на нешто хладно и материјалистички. Нешто што се, попут експрименталне жабе или зеца, може испресецати на више мањих делова и јасно дефинисати без икакве дилеме, без имало обзира према датој теми.
Суштински гледано, госпођа Јовановић, која би као историчарка требала да има дубље знање о средњем веку, о начину на који је то друштво функционисало на основу извора који се проучавају, а које сваки студент који прође прве две године основних студија мора знати, би требала да има добар увид у чињеницу да је до прве половине тринаестог века феудализам био у повоју у Србији тог времена, која је након пада Цариграда 1204. године стекла de facto независтност. Бројни пронађени артефакти, цркве и манастири говоре о изразитој вештини бројних мајстора и занатлија, док је трговина такође била врло развијена, нарочито у Приморју, тада поседу српске државе. На крају, вероватно и најсрамнија ствар код њене изјаве је чињеница да ауторка повезивање са Светим Савом сматра регресијом. За почетак упитао бих: да ли ауторка уопште разуме на који начин је заиста настала, правно гледано, средњовековна Србија за време династије Немањића? Истина, Србија је у Римском (Византијском) царству имала вазални статус и према томе није била под директном римском управом, као што је то рецимо била Бугарска од времена цара Василија Порфирогенита (у историји познатији по свом епитету: Бугароубица). Ово није први пут да су Срби били у таквом положају, разуме се, али оно што поменута госпођа Јовановић, а и многи либералних схватања не знају шта једну државу у то време, у тринаестом веку чини заиста независном, што је срамота за једног историчара. Како би ово објаснили мораћемо обрађивати део по део, јер је овакво унижење једног од твораца српске независности у средњем веку апсолутно недопустиво.
Иако је Србија (у историјским изворима помињана као Рашка или Српска земља и поморска) након 1204. године била суштински независна она је дуги низ година пролазила кроз грађански рат, вођен између старијих синова Стефана Немање, Вукана и Стефана, у који су се мешале различите стране државе, као што су то биле Краљевине Угарска на северу или Бугарско царство на истоку, да поменемо само неке, потпомажући свака свог кандидата за српски престо. Права игра престола, ако је можемо тако дефинисати. У том смислу, Свети Сава је схватио да би, ако не би дошло до помирења браће, Вукана и Стефана, Србија постала ништа друго до вазал Угарске, Бугарске или можда једног дана обновљеног Рима, или би од ње западњачки ритери створили крсташку државну творевину, попут Ахајског војводства или Солунске краљевине, под скиптром латинског цара у Константинопољу. И то под условом да Србија остане целовита, а не подељена између свих заинтересованих страна.
У то је 1207/8. годину Свети Сава над телом њиховог оца, Светог Симеона помирио завађену браћу. Вукан је, као старији, добио власт у Зети, што означава почетак обновљеног периода тзв. породичне власти, дубоко укорењеног у обичајима српског народа и траг старог, словенског наслеђа, који је владао до времена краља Милутина, када је завладао западњачки систем примогенитуре, који је у Србију прешао са Запада.
Период од 1207/8. до 1217 – 1220. представљао је период унутрашње консолидације, борбе за опстанак у време напада латинских племића и искања легитимизације независне српске државе, у чему је Сава Немањић одиграо првокласну историјску улогу. Свети Сава је преко познанстава многих високих царских званичника у Никеји, након дугих преговора, успео испословати признавање црквене аутокефалије (аутономије) 1219. године, по чему је Србија добила право на избор сопствених црквених великодостојника и уређивање прилика без мешања Васељенске патријаршије и цара Римљана, док је Сава Немањић постао први српски архиепископ. Овако што би у време снажне Византије под владом Комнина било готово незамисливо, али имајући у виду дипломатску вештину Светог Саве и лична познанства међу римским племићким породицама која је негдашњи кнез српски изградио током годинама, ово је био огроман успех, до тада незапамћен у историји српског народа. Упркос прихватању круне од папског легата 1217. године, поуздано се зна да је Стефан крунисан наново као краљ од стране свога брата, архиепископа српског Саве I на државном сабору одржаном у манастиру Жичи на Божић 1220/1221. године.
Црквена аутокефалија гарантовала је државну независност, док је прихватње круне од стране папе Хонорија III нарочито у време када је угарски краљ и даље истицао право на Србију (с тим да је Вукан пристао да Србија буде вазална земља Угарске још 1202. године, од када је у титулатури угарске круне уведен термин „rex Serbiae“, који ће у угарској титулатури иначе преживети до 1918. године) значило и папско признање српске независности. Као арбитар између угарског краља Андраша II, који је независност Србије видео као кршење својих владарских права и који је при повратку из Петог крсташког рата био готов да се бори, и Стефана Првовенчаног, који је био добро упознат са моћи Угарске, свог северног суседа, Сава Немањић је изнова показао своју дипломатску вештину. Иако се није одрекао титуле краља Србије, краљ Андраш је ипак одустао од рата и две земље су успоставиле дипломатске односе, што је суштински значило признавање независности Србије од краљевине Угарске, иако ће то кроз историју више пута бити спорено. На крају, оно што је можда и најважније било је уређење закона. Јер, у православном свету, владар, био он књаз, војвода, краљ или цар, је онај који доноси и уређује законе и на тај начин легитимише своју власт. Сава Немањић је у том смислу имао голем посао, с тим да је римско државно и црквено право, које је користио као главни извор за писање Законоправила, требао прилагодити тринаестовековној Србији, у којој се и даље судило махом по обичајном праву.
Документ, писан на српском, народном језику, преставља темељ законског уређења независне Србије, у чему је мало тога мењано до времена краља Милутина и цара Стефана, који су се у својим законским реформама ипак ослањали на овај документ, и сматрали свој рад као логичан след.
И ако занемаримо чињеницу да је изградња засебне црквене јерархије повлачило за собом и изградњу читаве мреже манастирских школа, центара учености и културе у то време, у чему није заостајала за далеко развијеним земљама европског континента, чињеница јест да је Сава Немањић успео да као монах учини далеко више за српску независност и уређење независне српске државе у турбулентном времену тринаестога века но што многи, а нарочито либерално оријентисани еуро-фанатици, чине данас, истовремено потирући корене сопствене државности, који је по њиховом виђењу вероватно био сплет неочекиваних околности радије но директна последица вештина, знања и труда Срба у том историјском тренутку.
Далеко горе од свега поменутог је чињеница да се унижавањем Светог Саве Немањића директно удара не само на државно, већ и на историјско, културно и верско наслеђе нашег народа. И као што се мађарски народ не може замислити и одвојити од поштовања Светог Стефана, унука славног Арпада, свог првог краља, утемељитеља државе и цркве, или Руси од Св. Олге Кијевске или Александра Невског, тако се и Срби не могу одвојити од свог првог архиепископа, законодавца и творца независне српске државе. Јер где год се Срби на свету налазе, видећете лик Светог Саве, без обзира на страну света, континент или век. Од манастира који подигоше славни Немањићи, преко велелепних здања српских деспота широм Паноније, влашких и молдавских војвода, најближем роду Немањића, попут Стефана Великог или Јована Владислава III Бесарабића (боље познат као Влад Дракула), који у част својих победа дизаше манастире на обронцима Карпата – у којима су централне личности увек биле Свети Симеон Мироточиви и његов син, Свети Сава.
И током османске окупације и током обнове државности Србије у деветнаестоме веку, без обзира на време или место, лик и дело Светог Саве Немањића увек је био уткан у душу овог народа. Његов лик је био на устаничким барјацима у Банату 1594. године и у Грбаљском устанку нешто касније, исто као и током Дугог рата, и свих ратова и устанака након тога. Спаљивање његових мошти, као и негација његовог наслеђа у наше време, није био потез учињен из пуке сујете једног османског паше, већ пажљиво испланиран потез, који је за циљ имао да српски народ сломи, да га скрха и да пресече његово корење. Ипак, оно што је спаљивање његових моштију, на Врачару, довео је сасвим супротног – ојачао је српско национално осећање.
У данашње време, осим на окупираном Косову и Метохији, где се константно врше напади на Србе, на српске куће, цркве и манастире, и то вековима уназад, потирању српског наслеђа се не приступа тако насилно, јер су они којима је циљ сломљен и унижен српски народ схватио да би на тај начин само ојачао његову снагу воље за отпором и створио врло незгодног непријатеља, који би из генерације у генерацију предано радио на обнови своје државности и борио се за оно што му припада, чак и у наизглед немогућим условима. Стога се поступа подмукло, постепено и перфидно, а све под геслом прогреса, у име разума и у име човека. А све као део пропаганде која има циљ држања српског народа под контролом и страним туторством, као у време Берлинског конгреса 1878. године.
Не треба заборавити да се бројни челници Европске Уније залажу за отцепљење Војводине од Србије, чиме би наша земља ефективно изнова била сведена на границе конгресне Србије из 1878. године, која би се могла лакше контролисати; сведена на колонијалну територију ЕУ, којом би се управљало хладно, бирократски, без и мало обзира, а под геслом тзв. европских вредности, демократије и слободе избора. Знамо који је крајњи циљ, а оваква реторика од стране припадника интелектуалне елите ове земље једно је од средстава.
Видети позивање на једног од утемељитеља српске државности, законодавца и светитеља, на кога су се позивале генерације и генерације Срба, Влаха (Румуна), па чак и Бугара и мухамеданаца (српског порекла), као регресију доноси једно занимљиво питање – регресија у односу на шта? На кога? Које су то личности које су далеко заслужније за почасно место у пантеону српске историје и на основу ког критеријума? Критеријума оне Европе, и тог Брисела у којем је до педесетих година прошлог века постојао људски зоолошки врт, у којем су се налазила мала деца из Конга? Оног Брисела који је суштински познат по безобзирном експлоатисању становника својих колонија, чије се последице осећају и дан данас? Или оне Немачке или Аустрије које су одговорне за два светска рата која је овас свет стајала смрти преко педесет милиона људи?
Да ли су то вредности те Европске Уније, која иако је суштински економски савез, настоји контролисати сваки аспект живота становника својих држава преко неизабране бирократије, а онда то бесрамно назива демократијом? Чија се тирјанска помама за влашћу и неограниченом контролом осећа и у нашој земљи, која је изнова и изнова била приморана на потписивање врло неповољних и штавише срамних уговора и споразума са Унијом, под претњом санкција и много тога горег, што нас опет враћа на време током и након Конгреса, у којима је Србија такође била приморана да пристане на врло неповољне услове Аустро-Угарске, негирајући тако многе аспекте новостечене државности, за коју се борила у два рат против Османског царства 1876. и 1877. године. Свака сличност са данашњим временом, разуме се, никако није плод пуког случаја. А образовани људи који одбацују своје наслеђе, које их чини јединственим и којем припадају, слепо прихватајући све што долази са Запада, управо представљају невољно, а некад и вољно, средство империјалне политике тог истог Запада и капитализма, којег тобож’ презиру. Ироније се некад уистину саме пишу.
1 О струјама револуције више у: Милош Ковић, Четири револуције: Европа и свет 1774 – 1799, Београд: Филиш Вишњић, 2021. и Чедомир Попов, Грађанска Европа (1770 – 1914), Нови Сад: Матица српска, 1988- 9.
2 https://www.ebsco.com/research-starters/history/reign-terror
3 Више о Наполеону и француској дипломатији на Порти у време Српске револуције у: Др Гргур Јакшић, Борба за слободу Србије 1788 – 1816. https://www.uzzpro.gov.rs/doc/biblioteka/digitalna biblioteka/1937-borba- za-slobodu-srbije.pdf
4 П. Рокаи, З. Ђере, Т. Пал, А. Касаш, Историја Мађара, Београд, 2004, 37.
