Nedavno sam sa decom odgledao sve sezone Netfliksove kultne serije „Stranger Things“. Serija braće Dafer posebno je omiljena među milenijalcima zbog odlično uhvaćenog pastiša osamdesetih za koje nas vežu uspomene na najranije detinjstvo. Radnja serije razvija se iz vladinog tajnog programa odabira dece sa ekstremnim telepatskim moćima, među kojima se izdvaja glavna junakinja, devojčica po imenu Eleven (011).
Pošto jedan od eksperimenta pođe po zlu, Eleven u nastupu povišenog stresa, kanališući ogromnu količinu psihičke energije, cepa tkivo realnosti i otvara portal u prostor-vremenu ka drugoj dimenziji, Upside Down-u ili Naopakom svetu. Taj procep ostaje otvoren u podrumu Hokins laboratorije i omogućava čudovištima iz Naopakog sveta da uđu u Hokins, izmišljeni gradić u Indijani, pandan Kingovom Deriju.
Koliko god puta da Eleven i drugari odbiju napade demogorgona i drugih zlih entiteta iz Naopakog sveta, problem ostaje otvoren zbog nastalog procepa u realnosti, koji omogućava čudovištima da se vraćaju u Hokins i otimaju decu.
Ne zbog toga što blokadere poistovećujem sa zlim silama iz Upside Down-a ili vlast sa družinom plemenite dece iz fiktivnog gradića Hokins – nijedni nisu ništa od toga – ova analogija oslikava stanje duboke podeljenosti u Srbiji, nastale iz jednog procepa u njenom društvenom tkivu. Taj procep predstavlja verovatno temeljni uzrok nerazrešive socijalne polarizacije koju će bilo koji izbori teško dugoročno da reše.
Procep na koji mislim nastao je u sistemu našeg univerzitetskog obrazovanja i indukovao je strašnu društvenu podelu koju je teško amortizovati demokratskim putem, jer je sama ta podela inherentno antidemokratska.
Naše visoko obrazovanje prestalo je da bude mehanizam društvene pokretljivosti i postalo je instrument masovne reprodukcije zatvorenih elitnih slojeva koji sve teže podnose ograničenja nametnuta opštim pravom glasa. Sami državni univerziteti postali su zatvorene tvrđave otuđenih i ultra privilegovanih državnih službenika sa PhD titulama, koji svoj povlašćeni status i ustavnu autonomiju univerziteta koriste kao poluge vaninstitucionalnog političkog pritiska.
Jedna od kobnih posledica sistema bolonjskog obrazovanja, uvedenog 2005. godine u Srbiji, je hiperprodukcija doktorata. Masovna inflacija PhD titula, koju su omogućile fleksibilne odredbe Zakona o visokom obrazovanju o uslovima za sticanje postdiplomskih zvanja, dovela je do toga da se broj doktora nauka, od uvođenja „Bolonje“ do sredine 2010-ih, u Srbiji uvećao za 880%.
Zakonsko rešenje iz predbolonjskog Zakona o univerzitetu iz 1990. godine podrazumevalo je sledeću definiciju doktorske disertacije: „Disertacija, u smislu ovog zakona, je rezultat originalnog naučnog rada doktoranda, koji predstavlja doprinos razvoju naučne misli”. Rešenje iz „bolonjskog“ Zakona o visokom obrazovanju doktorsku disertaciju definiše kao „završni deo studijskog programa doktorskih studija“.
Rasterećena bilo kakvih kvalitativnih kriterijuma u pogledu originalnosti i naučnog doprinosa iz oblasti u kojoj se brani, ovakva definicija doktorske disertacije omogućila je svakom doktorandu, sa završenim doktorskim studijama, da PhD titulu stekne bez klasične magistrature i sa malo jačim seminarskim ili master radom.
Broj odbranjenih doktorata u Srbiji porastao je sa oko 200 godišnje do 2005. na preko 2000 rekordne 2016. godine, što predstavlja višestruko ubrzanje u odnosu na ceo prethodni vek. Prema pisanju Politike, „za sto godina u Srbiji (od 1905. godine, kada je osnovan prvi srpski univerzitet zaključno sa 2005. godinom) na šest državnih univerziteta doktoriralo je ukupno 16.860 naučnika“.
U periodu od 2005. do 2014. diplomu sa doktorskih studija u Srbiji dobilo je 9.000 studenata ili oko tri na dan! U javnosti se govorilo da se beleži „neverovatan i nepotreban porast onih s titulom dr“ i da „taj paradoks ne može biti normalan“.
Kako takva hiperprodukcija akademske elite utiče na društveno-političku stabilnost jedna je od omiljenih tema Pitera Turčina, poznatog rusko-američkog naučnika specijalizovanog za matematičke modele i statističke analize društvenih kretanja u oblasti koju su on i njegovi saradnici nazvali kliodinamika.
Turčin nije prvi koji je uočio da je inflacija elite jedan od glavnih uzroka društvenih napetosti. Pre njega je ovu temu razradio američki sociolog Džek Goldston, ali je Turčin od toga stvorio čitavu jednu oblast i napisao više knjiga na tu temu. Verovatno najpristupačnija od njih je njegova poslednja knjiga – „Poslednja vremena: elite, kontra-elite i put političkog raspada“ (End Times: Elites, Counter-Elites, and the Path of Political Disintegration).
Ono što određuje da li imamo problem hiperprodukcije elite jeste odnos između ponude mladih sa naprednim diplomama i potražnje za njima, odnosno broja radnih mesta koja zahtevaju njihove veštine. Drugim rečima, hiperprodukcija elite nastaje kada potražnja za pozicijama moći od strane aspirantske elite daleko nadmaši njihovu ponudu.
Da je hiperprodukcija elite najvažniji pokretač i pouzdan prediktor nadolazeće krize, Turčin dokazuje na mnogo istorijskih primera. On ovako sumira rezultate svojih istraživanja:
„Istorija nam govori da je „akreditovani prekarijat“ (klasa frustriranih aspiranta elite) najopasnija klasa po društvenu stabilnost. Hiperprodukcija mladih sa naprednim diplomama bila je najznačajniji faktor koji je pokretao društvene potrese, od revolucija 1848. do Arapskog proleća 2011. godine. Zanimljivo je da različite profesije imaju različitu sklonost ka proizvodnji revolucionarnih vođa. Možda ne biste pomislili da je učitelj verovatan revolucionar, ali Hong, vođa Tajpinške pobune, koga smo sreli u prvom poglavlju, bio je seoski učitelj pre nego što je postao pobunjenik“. I ne samo on…
Nije nimalo slučajno što je žarište pobune u Srbiji poslednjih godinu i po dana na univerzitetu. Državni univerziteti su prirodno stanište viška akademski proizvedenih, ali društveno neapsorbovanih aspiranta elite. U takvim uslovima univerzitet postaje inkubator kontra-elite, društvenog sloja koji se mobiliše protiv postojećeg poretka i igra vodeću ulogu u revolucionarnim pokretima. Rektor Đokić je „negativni junak“ srednjoklasne kontra-elite u Srbiji.
Možda to deluje kontraintuitivno, ali ekstremna konkurencija među obrazovanom elitom ne dovodi do selekcije najboljih kandidata, onih najpogodnijih za pozicije. Naprotiv…
„…ona razara pravila igre, društvene norme i institucije koje omogućavaju da društvo funkcioniše. Uništava saradnju. Izvlači na površinu mračnu stranu meritokratije. Stvara nekolicinu pobednika i mase gubitnika. A neki od tih neuspelih aspiranta elite pretvaraju se u radikalizovane kontra-elite koje su motivisane da unište nepravedni društveni poredak koji ih je stvorio. I to nas dovodi do teme radikalizacije“.
Reč je o procesu u kojem se pod firmom meritokratije zapravo proizvodi višak ambicija bez odgovarajućih pozicija. Taj višak ne nestaje, on se politički organizuje, radikalizuje i počinje da razara postojeći poredak iznutra.
To je dobro dokumentovan fenomen, koji je u srpskom slučaju pospešen geopolitičkim pritiscima i iskorišćen od strane stranih centara moći sa sopstvenim interesima u destabilizaciji unutrašnjih odnosa.
„Nova obrazovna stratifikacija“, primećuje Filip Tod u „Porazu Zapada“, „zaista je stvorila visokoobrazovane ljude koji sa visine gledaju na one sa osnovnim i srednjim obrazovanjem, dok ovi, zauzvrat, uzvraćaju prezirom… U tesnoj vezi sa masovnim rastom životnog standarda, obrazovna stratifikacija razbila je kolektivna uverenja i društvene sile“.
Sa rastom životnog standarda poslednjih petnaestak godina i progresijom visokih akademskih titula među srednjom klasom od uvođenja bolonjskog procesa, u Srbiji se formirao nov elitistički sloj koji se oseća zakinuto i otuđeno od ostatka društva. Njegovi pripadnici smatraju da im društvo duguje položaje koje objektivno ne može da im obezbedi.
Kultni francuski sociolog naslutio je ovakav razvoj događaja još pre četvrt veka u svom starijem delu „Posle imperije“:
„Jednostavna masovna pismenost, kontinuirani napredak u nastavi i učenju na srednjim i akademskim nivoima nužno će poremetiti demokratiju… Srednjoškolsko obrazovanje, a posebno visoko obrazovanje, uvešće pojam nejednakosti u mentalnu i ideološku organizaciju razvijenih društava. Nakon kratkog perioda oklevanja i skrupula, obrazovaniji na kraju veruju da su zaista superiorniji“.
Na poslednjim lokalnim izborima održanim 29. marta u deset lokalnih samoprava u Srbiji, Srpska napredna stranka ostvarila je najbolji rezultat u Kladovu. Objašnjenje profesora FPN, Dušana Vučićevića, za takav rezultat je to što u Kladovu „preko 40 odsto ljudi prema popisu iz 2022. ima samo osnovnu školu ili manje od osnovne škole… To su opštine koje nisu baš sjajne za nastup antirežimskog bloka i mnogo bolje za dobar rezultat SNS“.
Drugim rečima, političke preferencije se ovde otvoreno vezuju za nivo obrazovanja, čime se diskretno delegitimiše izborna volja velikog broja građana. Ogroman deo biračkog tela, zbog svog nižeg obrazovnog profila, svodi se na politički problem, a ne na legitimnog učesnika demokratskog procesa.
Obrazovana elita ima pravo na svoje istine i na svoja pravila koja ne važe za ostale političke učesnike. Profesor Filozofskog fakulteta, Ognjen Radonjić, povodom ulaska pripadnika UKP u Rektorat Univerziteta u Beogradu, rekao je da „ne zna kakve veze imaju korupcija i kriminal sa tragičnom smrću studentkinje Filozofskog fakulteta“.
To bi možda i bilo legitimno pitanje da ovaj profesor, vođen dogmom o korupciji kao uzroku pada nadstrešnice u Novom Sadu, nije preuzeo ulogu i tužioca i sudije i kao član nekakve fantomske anketne komisije doneo „presudu“ da je: „pad nadstrešnice delo organizovane kriminalne grupe, sa sumnjom da se na njenom čelu nalazi predsednik države“.
U saopštenju Univerziteta u Beogradu povodom pretresa Rektorata, koji duže od godinu dana funkcioniše po pravilima plenumaških koterija, navodi se da „posebno zabrinjava činjenice da se ovakve intervencije sprovode bez adekvatne komunikacije sa rukovodstvima institucija“. Među kojima vrhovna institucija, institucija rektora, više od godinu dana nije našla za shodno da se odazove pozivu na dijalog nadležnih državnih ustanova u cilju rešavanja krize. Odsustvo komunikacije tada nije bilo zabrinjavajuće, tada je predstavljalo izraz moralne nadmoći i čin otpora „nenadležnoj instituciji“.
Bolonjizacija i plenumizacija univerzitetskog obrazovanja predstavljaju dva različita izraza kolonijalnog obrazovanja u Srbiji koji proishode jedan iz drugog. Studentske blokade i plenumi su samo refleksija dublje društvene podele zaoštrene vođenim delovanjem frustrirane aspirantske elite sa kompleksom više vrednosti.
Nobelovac Piter Medvar oštroumno je primetio da je masovnije srednjoškolsko i kasnije fakultetsko obrazovanje iznedrilo veliku populaciju ljudi, često s dobro razvijenim i znalačkim ukusima, koji su obrazovani mnogo iznad svojih mogućnosti da razmišljaju analitički.
Sistem koji obrazuje iznad sposobnosti da se kritički misli izvan svog klasnog mehura i proizvodi više elite nego što može da podnese, neumitno počinje da razara same temelje društva. Kao takav, on postaje efikasan instrument svakog subverzivnog nastojanja da se država oslabi iznutra, a društvo dezintegriše u što većoj meri.
