Studentski pokret se u kratkom roku nametnuo kao dominantan opozicioni akter na političkoj sceni. Energija, simbolika i vidljivost učinili su ga relevantnim brže nego što je to pošlo za rukom većini opozicionih stranaka. Ipak, između političke relevantnosti i izborne pobede postoji razlika koju šira javnost ne razume. Upravo u tom prostoru leži odgovor na pitanje zašto studentska lista ne može da pobedi Aleksandra Vučića.
Vučićeva prednost u odnosu na sve druge opcije i dalje ostaje stabilna. On je jedini potpuno profilisani politički lider na sceni — sa jasnim identitetom, prepoznatljivim narativom i ličnom podrškom birača. U Srbiji se izbori već godinama ne dobijaju programima, već ličnostima, a u toj disciplini Vučić i dalje nema ozbiljnu konkurenciju.
Snaga studentske liste proizlazi iz suprotnog principa – političke neodređenosti. Ona funkcioniše kao politički prazan okvir u koji svako može da upiše ono što mu nedostaje: bunt, nadu, ili tek ličnu frustraciju. U tom istom okviru, jedni vide put ka Evropskoj uniji i priključenje NATO-u, dok drugi u njemu prepoznaju okretanje ka Kini i Rusiji — i upravo ta suštinska politička neodređenost omogućava da se pod istom zastavom okupe ideološki nespojivi pogledi. Njena anonimnost nije slučajna — ona je politički resurs.
Koliko je ta neodređenost krhka, pokazalo se nedavno kada je studentski pokret makar simbolično zakoračio u prostor konkretnih političkih stavova. Objavom studenata Filozofskog fakulteta na mreži „Iks, u kojoj je odgovornost za stanje u Srbiji pripisana Evropskoj uniji, pokrenuta je burna rasprava i gotovo momentalno ograđivanje studenata sa drugih fakulteta. Jedna jedina jasno izrečena politička teza bila je dovoljna da se naruši privid jedinstva.
Isti obrazac usledio je i kada se u javnosti počelo pričati da bi se na studentskoj listi mogli naći: rektor Đokić, Zdenko Tomanović, profesor Lompar, Jovo Bakić ili Božo Prelević. Imena još nisu bila potvrđena, ali reakcije jesu. Za jedne je bio neprihvatljiv jedan, za druge drugi i tako redom… Umesto političke mobilizacije, usledila je selekcija podobnih i nepodobnih — pre nego što je lista uopšte sastavljena.
Ta dva primera govore više od svake teorijske analize. Čim se studentski pokret pomeri iz zone apstraktnih poruka u prostor konkretnih stavova ili konkretnih imena, počinju podele, nezadovoljstvo i haos. Razlike koje su do tada bile zamagljene političkom neodređenošću izlaze na površinu, a zajednički imenilac se ubrzano topi.
Upravo zato studentska lista trenutno deluje snažno. Njena anonimnost je njen najveći kapital, ali i granica preko koje ne može da pređe. Ona može da bude korektiv, pritisak ili katalizator javne rasprave, ali ne i pobednik u personalizovanom političkom sistemu.
Onog trenutka, kada se raspišu izbori, studentski pokret će morati da predstavi program i izađe sa imenima. Tada postaje politička ponuda. Ishod tog procesa već je viđen: gubitak dela podrške i unutrašnje podele. U tom trenutku ponoviće se već poznati ritual domaće politike. Pojaviće se „novo lice“ koje traje tačno jedan izborni ciklus — dovoljno dugo da se od njega očekuje nemoguće i dovoljno kratko da se poraz objasni time da „još nije sazrelo vreme“.
Vučić ne pobeđuje zato što nema protivnike, već zato što nema protivnika sa uporedivim političkim identitetom. Dok god se nasuprot njegovom imenu nalazi kolektiv bez lica i bez stava, ishod izbora ostaje predvidiv.
U Srbiji anonimnost stvara pokrete, a imena i stavovi ih razgrađuju.
Izvor: Politika
