>> строго поверљиво <<
19. децембар 2096. година
Нова Србија,
Комитет за обнову стамбеног фонда
За секретара Милана Грубинића
Година је 2096. после Христа. Свет је дуго избегавао отворене сукобе великих сила. Цео век обележен је малим посредничким ратовима и граничним чаркама и проведен је у вечитом страху од избијања великог обрачуна. Технолошка трка између војних комплекса гурнула је технологију напред, али не у службу добростања и равномерне расподеле богатстава већ у сврху систематичнијег и ефикаснијег убијања. Ништа ново под капом небеском, рекло би се. На самом почетку последње деценије 21. века баш када су многи веровали да ће еквилибријум потрајати и да ће човечанство ушетати у нови век са невероватним технолошким напретком десио се низ ствари које ће довести до огромног рата два савеза. Свет је на том заласку миленијума био подељен у два табора. Са једне стране на западној хемисфери налазила се Транс Атлантска териотиријална агенција (ТАТА) која је држала на чврстом окупу оно што је раније било познато као Западни и латиноамерички свет. Са друге стране од силних пространства степе па све до вијетнамских плажа земље и територије биле су окупљене око Евроазијског система уније и сарадње (ЕАСУС). И као што то обично бива између два савеза налазила се зона разграничења која се састојала од низа земаља, зависних и полу-зависних територија које су линијом север- југ правиле појас трасиран баш оном линијом која је делила источно и западно римско царство. Неки су тај појас називали санитарни коридор, други гвоздени штит, неки су пак правили паралеле са неорганизованим територијама на новим континентима. Било како било, тога више нема и цео поредак је сада, на прагу 2097. године, само нејасна фуснота у будућим уџбеницима из историје.
Низ сумњивих инцидената у зони разграничења довео је до протестних нота, затим упозорења, а онда и општих мобилизација па и отвореног рата. Истину су у гроб однели људи који су седели у командним центрима уралских и чеченских планина, уосталом то су била места која су највише гађана, па је на нама преживелима да нагађамо какав је casus beli био. У рату који је уследио наша зона разграничења претрпела је највише разарања и страдања. Тенкови, дронови, лебдећи транспортери и гомила дуго припремане ратне технике морала је прећи преко у оба смера, па је као резултат тога Зона постала и бескрајно гробље ратне технике. Са тог гробља ми и дан данас вадимо и прерађујемо делове ратне опреме у цивилне сврхе. Комитет за обнову стамбеног фонда процењује да је управо напуштена и прерађена ратна техника имала удео од 57%, а према неким проценама и до 63% у послератној обнови. Рат није дуго потрајао, али размере разарања биле су огромне и само неколико месеци након избијања – главне командујуће структуре биле су одсечене, а независне ћелије и корпуси наставили су рат без неког са висине координисаног циља и ратног плана. Такав сукоб потрајао је још нешто више од годину дана. Количина испаљене муниције и нуклеарних, али и конвенционланих бомби широм планете допринела је глобалном загревању за чак 5 степени Целзијусових.
На сву срећу, као што вам је познато, нуклеарне бојеве главе носиле су изузетно скупи интерконтинентални балистички пројектили који су погодили тада доста битније циљеве, а наша Зона задовољила се само конвенционалном муницијом и мањим ударима тактичких нуклеарних бомби. Та чињеница омогућила је обнову и поновну организацију доста подношљивијом на овим нашим просторима. Широм планете долине великих река, места некад густо насељена са најнапреднијим градовима данас су контаминиране рушевине. Човечанство се повукло на мање гостољубива места и тамо организује нове државне пројекте. Наше балканско полуострво у овој новој организацији света постало је оптимално место за живот у оваквим планетарним условима. Руководство Нове Србије свесно је тих чињеница и са великом одговорношћу приступа подели ресурса и пружању оптималних услуга и сигурности својим грађанима.
Другови и другарице, браћо и сестре, рат 2090. – 2091. однео је многе животе и уништио свет какав познајемо, али и дао шансу нама да направимо ново и праведније друштво. Прва петолетка која је обновила много тога је иза нас. Неке циљеве остављамо за собом, али и отварамо многе друге! Зато је мени припала част да вама овде окупљенима представим нови пројекат настао у сарадњи Комитета за обнову стамбеног фонда и Бироа за стандардизацију и унапређења – Стамбену клупу С-97-М. Свима је познато да је Коначан рат практично збрисао целокупан стамбени фонд и оставио нам затроване градове, па смо последњих година радили на оптималном решењу стамбеног питања и осмислили модернизовану верзију клупе за преживљавање. Она у себи интегрише све неопходне ствари за изазован и динамичан живот савременог човека и омогућава хумано и цивилизацијски достојанствено место за живот. Велики део напора инжењера Бироа за стандардизацију и унапређење (БСУ) представљао је управо интегрисање постојеће заостале ратне технике из напуштених складишта као и редовних скупљања ратне технике са северних равница. Клупа која је пред вама одговор је комитета на растућу стамбену кризу у нашој земљи и верујемо или ако дозовлите, сматрамо да ће она потпуно задовољити потребе појединаца, а да ће њена масовна израда бити могућа у великим бројевима како би свако испунио своје право на дом. Без даљег околишања, препустићу инжењеру Бироа Милутину Вишекрунићу детаље и свима пожелети много среће и успеха у наредној години.
Живела Нова Србија!
Секретар: Милан Грубинић
