Kada se u svakodnevnom govoru kaže da je nečiji feed na TikToku, Instagramu ili YouTubeu „savršeno prilagođen“ njegovim interesovanjima, time se izražava jedno od najupornijih samorazumevanja digitalnog subjekta: uverenje da je ono što se pojavljuje na ekranu proizvod autentičnog, individualnog izbora. Ovaj rad polazi od suprotne pretpostavke da algoritamski posredovana selekcija sadržaja predstavlja savremeni oblik onoga što je Emil Dirkem, u Elementarnim oblicima religijskog života i u tekstu O nekim primitivnim oblicima klasifikacije (napisanom sa Marselom Mosom), nazivao kolektivnim predstavama i kolektivnim klasifikacijama. Cilj rada nije puka analogija radi ilustracije, već pokušaj da se pokaže kako dirkemovski pojmovni aparat, kategorije vremena i prostora kao društvene tvorevine, prinudna moć kolektivnih klasifikacija, i mehanizam po kojem se društvena diferencijacija predstavlja kao prirodna, poseduje izuzetnu eksplanatornu snagu kada se primeni na infrastrukture algoritamske selekcije sadržaja.
Rad je strukturiran u pet celina. Prvo se izlaže Dirkemova teorija kategorija kao društvenih kategorija, sa posebnim osvrtom na vreme i prostor. Drugo, razmatra se teorija primitivne klasifikacije kako je izložena u tekstu sa Mosom, sa naglaskom na mehanizam po kojem društvena organizacija postaje model za organizaciju celokupne stvarnosti. Treće, ova dva korpusa se dovode u dijalog sa savremenom literaturom o platformama, algoritmima i infrastrukturama klasifikacije, kako bi se pokazalo da problem koji je Dirkem dijagnostikovao kod australijskih plemena i naroda Zunjis nije ostatak „primitivne“ misli, već trajna struktura kolektivnog uma koja se danas ostvaruje tehnički posredovano. Četvrto, analizira se algoritamski feed kao specifičan oblik kolektivne klasifikacije, sa posebnom pažnjom na pitanja prinude, normativnosti i isključenosti. Peto, rad se zaključuje refleksijom o tome šta dirkemovska perspektiva otkriva, a šta zamagljuje u razumevanju platformskog kapitalizma, te se postavlja pitanje da li je reč o kontinuitetu ili o kvalitativnom prelomu u odnosu na klasične oblike kolektivne klasifikacije.
Kategorije kao društvene kategorije: Dirkemova kritika apriorizma i empirizma
Dirkemov polazni problem u Elementarnim oblicima religijskog života jeste poreklo osnovnih kategorija razuma u vidu vremena, prostora, roda, broja, uzroka, supstancije, ličnosti. Klasična epistemologija nudila je dva rešenja: aprioristički, po kojem su kategorije „sve sama jednostavna i nesvodiva data koja su ljudskom duhu imanentna na osnovu njegove urođene konstitucije“ (Dirkem, 1982: 14), i empiristički, po kojem su kategorije „sagrađene, skrpane“ iz individualnog iskustva (Dirkem, 1982: 14). Dirkem odbacuje oba rešenja jer empirizam ne može objasniti univerzalnost i nužnost koje kategorije pokazuju, dok apriorizam tu nužnost samo imenuje a ne objašnjava, jer „reći da su kategorije nužne zato što su neophodne funkcionisanju mišljenja, znači naprosto ponoviti da su nužne.“ (Dirkem, 1982: 19). Treće rešenje, koje Dirkem predlaže, jeste sociološko, koje nalaže da su kategorije društvenog porekla. One izražavaju ne individualnu psihu pojedinca, već „stanja kolektiva“ koja „zavise od načina na koji je on uspostavljen i organizovan, od njegove morfologije, od njegovih religijskih, moralnih, ekonomskih, itd. ustanova“ (Dirkem, 1982: 16). Ovo objašnjenje istovremeno čuva ono što je vredno u apriorizmu a to je uverenje da kategorije nisu proizvoljne konstrukcije pojedinca, već poseduju prinudnu moć i univerzalnost; i ono što je vredno u empirizmu a to je uverenje da kategorije imaju poreklo u iskustvu, samo što to iskustvo nije individualno nego kolektivno.
Ključna posledica ovog rešenja jeste da kategorije poseduju ono što bismo mogli nazvati normativnom snagom koja se predstavlja kao deskriptivna. Dirkem to formuliše precizno: pojam koji „izražava način na koji društvo sebi predočava stvari“ istovremeno organizuje to predočavanje na način koji se nameće pojedincu „sa logičkom nužnošću“ (Dirkem, 1982: 397; Dirkem i Mos, 2008: 166). Iz toga proizlazi da kada se pojedinac pobuni protiv neke osnovne kategorije svog vremena, „društvo ga više ne smatra ljudskim u punom smislu reči“ (Dirkem, 1982: 17), formulacija koja je, kako će se pokazati, od direktne relevantnosti za razumevanje algoritamski proizvedenih identitetskih kategorija.
Vreme kao kolektivna konstrukcija
Posebno je značajna Dirkemova analiza vremena, jer upravo ona pruža most ka analizi algoritamskog feeda, koji je, pre svega ostalog, mašina za proizvodnju vremena ili preciznije, mašina koja proizvodi osećaj „sada“, „aktuelnog“ i „relevantnog“. Dirkem tvrdi da vreme koje pojedinac doživljava nije apstraktni okvir spojen sa individualnim trajanjem, već „bezličan okvir koji obuhvata ne samo naš individualni život, već i život čovečanstva“ (Dirkem, 1982: 11). To bezlično vreme nije proizvod zbira individualnih trajanja, jer „konkretno trajanje, čije proticanje osećam u sebi i sa sobom, ne može mi pružiti ideju totalnog vremena“ (Dirkem, 1982: 398-399). Ono što omogućava postojanje zajedničkog vremena jeste ritam kolektivnog života „podele na dane, sedmice, mesece, godine, itd. odgovaraju periodičnosti obreda, praznika, javnih ceremonija. Kalendar izražava ritam kolektivne delatnosti i, istovremeno, ima funkciju da obezbedi njenu redovnost“ (Dirkem, 1982: 13). Ova teza ima dve implikacije od značaja za naš predmet. Prvo, vreme nije neutralan medijum nego je organizovano, ono ima čvorišne tačke, periode intenziviranja i opadanja, trenutke koji „postoje“ za zajednicu i trenutke koji ne postoje. Drugo, ono što čini da neki trenutak postane referentna tačka jeste kolektivno okupljanje, a ne objektivna fizička dužina. Dirkem to izričito povezuje za „periodične potrebe za kolektivnim obnavljanjem“, koje se „najčešće povezuju s kakvom materijalnom pojavom“ kako bi „se ova bitno društvena organizacija učinila vidljivom svima, nužni objektivni znaci“ (Dirkem, 1982: 400). U poglavlju o kategorijama on dodatno naglašava da je samo razlikovanje trenutaka nemoguće bez referentnih tačaka koje pruža društveni život, jer „posmatranje utvrđuje da su te neophodne reperne tačke, u odnosu na koje su sve stvari vremenski razvrstane, pozajmljene u društvenom životu“ (Dirkem, 1982: 11).
Prostor kao diferencirana i normativna kategorija
Slično važi i za prostor. Dirkem se poziva na Imanuela Kanta kako bi pokazao razliku između prostora kao homogene praznine i prostora kao kvalitativno diferenciranog poretka. Dirkem kaže kako „prostor nije ona maglovita i neodređena sredina koju je zamišljao Kant… predstava o prostoru sastoji se u suštini u primarnoj koordinaciji unesenoj među data čulnog iskustva“ (Dirkem, 1982: 12). Ta koordinacija nije moguća ako su delovi prostora kvalitativno jednakovredni; naprotiv, „da bi se stvari mogle prostorno rasporediti, mora biti moguće da se različito smeste“ (Dirkem, 1982: 12). Najznačajnije je, međutim, sledeće zapažanje, u kojem Dirkem jamči da „prostor sam po sebi ne sadrži ni desno ni levo, ni gore ni dole… sva ova razlikovanja potiču očigledno otuda što su pojedinim oblastima pripisane različite afektivne vrednosti“ (Dirkem, 1982: 12), a te afektivne vrednosti su, kako pokazuje primer plemena kod kojih je prostor logorišta organizovan po obrascu klanske strukture, direktan otisak društvene organizacije jer je „raspored korisnika… raspored klanova u prostoru logora određivao je kosmološki poredak“ (kako to formuliše i tekst koji analiziramo u nastavku rada; uporedi: Dirkem, 1982: 12-13, gde se opisuje kako „prostorni krug izdeljen je tačno kao i plemenski krug“).
Ono što je suštinski važno za naš argument jeste da vreme i prostor, kao osnovne kategorije razuma, nisu neutralni instrumenti opisivanja stvarnosti jer su oni istovremeno klasifikatorski i hijerarhizujući. Oni ne samo da omogućavaju da se kaže šta je „sada“ i šta je „ovde“, već i ko pripada tom sada i ovde, a ko ne. Ova dvostruka funkcij je istovremeno i deskriptivna i normativna, spojena u jedan nerazlučiv mehanizam koji se doživljava kao prirodan jer predstavlja srž onoga što ćemo u trećem i četvrtom delu rada primeniti na algoritamski feed.
Primitivna klasifikacija: od podele društva do podele sveta
Tekst O nekim primitivnim oblicima klasifikacije, koji je Dirkem napisao zajedno sa Marselom Mosom, produbljuje argument iz Elementarnih oblika time što direktno analizira mehanizam nastanka klasifikatorske funkcije kao takve. Autori polaze od zapažanja da je „klasifikatorska funkcija“ sposobnost da se „bića, događaji i razne činjenice“ raspoređuju „po rodovima i vrstama“ daleko od toga da bude jednostavna i urođena (Dirkem i Mos, 2008: 157). Naprotiv, „nemoguće je preuveličati konfuznost stanja iz kojeg je nastao ljudski duh“ (Dirkem i Mos, 2008: 158), a kod najnerazvijenijih društava koja poznajemo, naturvelke (Naturvölker), „pronaći ćemo još izraženiju misaonu zbrku“, gde „sam pojedinac gubi svoju ličnost“ i ne postoji jasna razlika „između njega i njegovog totema“ (Dirkem i Mos, 2008: 158-159). Iz ove premise sledi centralna teza rada koja glasi da klasifikacija stvari nije logička operacija koju vrši izolovani um suočen sa svetom, već je otisak društvene organizacije na materijal opažanja. Autori to formulišu nedvosmisleno kada kažu kako „daleko od toga da imamo osnova da prihvatimo kao očigledno kako ljudi klasifikuju sasvim prirodno, nekom vrstom unutrašnje nužnosti njihovog pojedinačnog umovanja“ (Dirkem i Mos, 2008: 161), oni pokazuju da je „shema klasifikacije“ rezultat „elaboracije u koju su ušle svakojake vrste stranih elemenata“ (Dirkem i Mos, 2008: 160), i ti strani elementi jesu društveni odnosi.
Demonstracija ove teze sprovodi se kroz opsežnu etnografsku građu, australijska plemena podeljena su na bratstva i klanove, narod Zunjis sa svojom podelom prostora na sedam oblasti, plemena Sijuksa sa orijentacijom logora. Zajednički obrazac koji se izvlači iz svih ovih primera jeste sledeći, da se društvo najpre deli na grupe (bratstva, klanove, totemske grupe), a zatim se čitav svet, životinje, biljke, zvezde, vetrovi, boje, čak i apstraktni pojmovi poput rata i mira, raspoređuje među tim već postojećim društvenim grupama. Autori to sažimaju formulacijom da „klasifikacija stvari, dakle, proizvodi klasifikaciju ljudi“ odnosno, precizije rečeno, da je odnos obrnut od onoga što bi se očekivalo jer da „klasifikacija stvari proizvodi klasifikaciju ljudi“ jeste prvi utisak, ali analiza pokazuje suprotno, da je „klasifikacija ljudi“ izvor za „klasifikaciju stvari“ (Dirkem i Mos, 2008: 162).
Ovo obrtanje je metodološki ključno. Dirkem i Mos eksplicitno polemišu sa Džejmsom Frejzerom, čije je tumačenje da su „logički odnosi među stvarima poslužili kao osnova za društvene odnose među ljudima“ (Dirkem i Mos, 2008: 205), dakle da su ljudi prvo klasifikovali svet, pa su onda po analogiji organizovali sopstveno društvo. Dirkem i Mos preokreću ovaj kauzalni lanac jer „u stvarnosti su ovi potonji [društveni odnosi] poslužili kao prototip za one prve [logičke odnose]… oni su klasifikovali stvari zato što su bili podeljeni po klanovima“ (Dirkem i Mos, 2008: 205). Ovaj obrt ima dalekosežne posledice jer ako je tačan, onda svaki sistem klasifikacije sveta uključujući i one naizgled najneutralnije, najobjektivnije, najtehničkije sisteme savremenosti nosi u sebi otisak društvene strukture koja ga je proizvela, čak i kada ta društvena struktura nije više vidljiva na površini sistema.
Drugi važan element teorije jeste dinamika kojom se klasifikacioni sistemi menjaju kroz proces segmentacije: kada klan postane „previše obiman“, on teži da se podeli, „i to će učiniti u skladu sa linijama koje će označiti klasifikacija nastala kao proizvod te segmentacije“ (Dirkem i Mos, 2008: 175). Ovaj proces nije nasumičan, već prati „savršeno logičan proces“ (Dirkem i Mos, 2008: 175) u kojem novonastali potklanovi nasleđuju deo simboličkog domena originalnog klana, kao podtotem koji postepeno postaje samostalan totem. Autori prate ovaj proces kod plemena Votjobaluk i kod plemena Aranda, gde je segmentacija dovedena „do svojih krajnjih granica“, tako da je svaka stvar na svetu pripala nekoj od „54 vrste stvari koje služe kao totemi“ (Dirkem i Mos, 2008: 177).
Suštinski uvid koji se ovde nudi jeste da klasifikacioni sistemi nisu statične strukture, već žive institucije koje prate transformacije u društvenoj organizaciji, rast, fragmentaciju, koncentraciju grupa, i da svaka takva transformacija ostavlja trag u načinu na koji se svet deli na kategorije. Drugim rečima, klasifikacija sveta je istorijski proces, a ne logički apriori.
Konačno, autori naglašavaju da je veza između klasifikatorskog sistema i pojedinca veza prinude, a ne slobodnog izbora. Stvari „se shvataju kao da su pojedincu na raspolaganju kroz seriju koncentričnih krugova“ (Dirkem i Mos, 2008: 170), gde je pojedinac najbliže vezan za sopstveni totem, manje za bratstvo, a najmanje za stvari izvan vlastite klase, ali u svim slučajevima je reč o unapred datom rasporedu unutar kojeg pojedinac jednostavno zatiče sebe smeštenog. Ova prinuda je utoliko delotvornija ukoliko je manje vidljiva kao prinuda. U zaključnom delu teksta autori napominju da emocije koje prate klasifikaciju „prkosi kritičkom i razumskom ispitivanju naročito onda kada je kolektivnog porekla“, jer „pritisak koji društvena grupa vrši na svakog od svojih članova ne omogućuje pojedincu da slobodno sudi o pojmovima koje je samo društvo razvilo“ (Dirkem i Mos, 2008: 209).
Od totemskog klana do algoritamske infrastrukture: teorijski prelaz
Da bi se dirkemovski aparat legitimno primenio na savremene digitalne infrastrukture, neophodno je prvo opravdati sâm prelaz, tj. pokazati da algoritamski feed zaista vrši funkciju strukturno analognu onoj koju su vršili totemski sistemi klasifikacije, a ne tek metaforički nalikuje na njih. Savremena literatura o platformskoj infrastrukturi pruža osnovu za ovaj prelaz. Kako pokazuju Robinson i Haris u svojoj analizi formiranja transnacionalne kapitalističke klase, korporativne strukture i institucije koje prate ekonomsku globalizaciju ne nastaju spontano, već se grade kroz dugotrajan proces klasnog organizovanja na transnacionalnom nivou, u kojem neoliberalne političke elite igraju ulogu instrumenta integracije globalnog kapitala (Robinson, Harris, 2000: 11–14, 23). Ovaj uvid je relevantan jer pokazuje da infrastrukture koje danas doživljavamo kao tehnički neutralne, platforme, algoritme, protokole preporuke sadržaja, nisu izrasle iz čisto tehničke logike, već iz specifične istorijske konstelacije ekonomskih i političkih interesa koji su, analogno totemskim klanovima, organizovali svet po sopstvenom obrascu, a zatim taj obrazac predstavili kao prirodan poredak stvari.
Ovde se otkriva prva i možda najvažnija paralela sa Dirkemom. Kao što je kod australijskih plemena „klasifikacija stvari“ bila otisak već postojeće „klasifikacije ljudi“ (podele na klanove i bratstva), tako je i algoritamska klasifikacija sadržaja otisak već postojeće korporativne i ekonomske organizacije platformi, tj. podele na poslovne modele zasnovane na pažnji, oglašavanju, angažovanju (engagement) i monetizaciji podataka. Niz autora u oblasti studija platformi i kritičke analize algoritama dolazi do sličnog zaključka nezavisno od dirkemovskog vokabulara. Frenk Paskvale upozorava da algoritamski sistemi funkcionišu kao „crna kutija“ čije klasifikatorske odluke ostaju neprozirne korisniku, dok istovremeno proizvode stvarne društvene posledice (Pasquale, 2015: 8). Dejvid Bir ide korak dalje i tvrdi da algoritmi nisu samo tehnička sredstva sortiranja, već aktivno učestvuju u „konstituisanju društvenog sveta“ koji navodno samo opisuju (Beer, 2013: 64). Tarlton Gilespi posebno naglašava da termin „relevantnost“, koji platforme koriste da opravdaju svoje klasifikatorske odluke, nije neutralna kategorija već „performativna“ i da se samim tim relevantnost ne otkriva već se proizvodi kroz sam čin klasifikacije (Gillespie, 2014: 175-176). Ova zapažanja gotovo doslovno preslikavaju Dirkemovu tezu o kategorijama jer kao što je kod Dirkema vreme „organizovano“ oko kolektivnih čvorišnih tačaka koje se predstavljaju kao prirodne (Dirkem, 1982: 13), tako algoritamski sistemi organizuju ono što se na platformama doživljava kao „aktuelno“ ili „trending“ oko čvorišnih tačaka angažovanja koje se predstavljaju kao spontani izraz kolektivnog interesovanja, a u stvari su proizvod optimizacionih ciljeva platforme. Hose van Dajk, Tomas Pul i Martijn de Val u svojoj analizi „platformskog društva“ pokazuju da platforme funkcionišu kao infrastrukture koje oblikuju društvene odnose pre nego što ih puko posreduju, te da je njihova moć utoliko veća ukoliko ostaje neprimećena kao moć (van Dijck, Poell, de Waal, 2018: 9). Ovo je direktna paralela sa Dirkemovim opisom kolektivnih kategorija kao „čvrstih okvira koji obuhvataju mišljenje“ tako da „izgleda da ne možemo misliti predmete koji ne bi bili“ raspoređeni u skladu sa njima (Dirkem, 1982: 10).
Algoritamski feed kao mehanizam kolektivne klasifikacije
U ovom delu rada primenjuje se trodelna struktura preuzeta iz prethodne analize Dirkema i Mosa : (a) feed kao proizvodnja vremena i prostora, (b) feed kao klasifikacija ljudi posredstvom klasifikacije sadržaja, i (c) feed kao prinudna, a ne slobodna, kategorizacija, kako bi se pokazalo da je reč o strukturnom, a ne tek metaforičkom, ponavljanju dirkemovskog obrasca.
Proizvodnja algoritamskog vremena i prostora
Ono što korisnik doživljava kao „sada“ na svom feedu nije objektivna vremenska kategorija već je, analogno Dirkemovom kalendaru, proizvod ritmova platformske aktivnosti u vidu ciklusa objavljivanja, talasa virusnog širenja, perioda intenziviranja angažovanja oko određenih tema. Baš kao što je kod Dirkema kalendar izražavao „ritam kolektivne delatnosti“ i istovremeno obezbeđivao „njenu redovnost“ (Dirkem, 1982: 13), tako i algoritamski „trending“ mehanizam izražava ritam korisničke aktivnosti na platformi i istovremeno tu aktivnost reprodukuje, jer ono što se prikazuje kao trending dodatno generiše angažovanje koje ga čini trending. Hoze van Dajk i koautori ovaj fenomen nazivaju „datafikacijom“ vremena, što predstavlja proces kroz koji platforme konstruišu sopstvenu vremensku logiku nezavisnu od, a često i suprotstavljenu, ritmovima izvan-digitalnog života (van Dijck, Poell, de Waal, 2018: 33). Posledica ove proizvodnje vremena jeste fenomen koji smo u uvodnom razmatranju pomenuli, tinejdžer koji nije video viralni momenat ne propušta tek zabavan sadržaj, već biva privremeno isključen iz „kolektivnog kalendara“ svojih vršnjaka, tačno onako kako Dirkem opisuje da je ono „što nije u kolektivnom kalendaru“ jednostavno nepostojeće za zajednicu (Dirkem, 1982: 13, parafrazirano iz konteksta o periodičnosti obreda i njihove funkcije obezbeđivanja redovnosti kolektivne delatnosti). Ova analogija nije proizvoljna jer i u jednom i u drugom slučaju, isključenost iz kolektivnog vremena prevodi se u stvarnu, doživljenu društvenu isključenost kroz nemogućnost da se prati šala, razume aluzija, učestvuje u zajedničkom referentnom okviru.
Analogno tome, prostor koji konstruiše algoritamski feed nije homogena praznina kroz koju korisnik slobodno luta, već je kvalitativno diferenciran na način koji direktno odgovara Dirkemovom opisu prostora kao mreže „afektivnih vrednosti“ pripisanih različitim oblastima (Dirkem, 1982: 12). Korisnikov feed smešta ga u jedan „društveni prostor“ dok feed njegovog komšije smešta tog komšiju u potpuno drugačiji prostor, pri čemu oba korisnika doživljavaju ovaj raspored kao rezultat slobodnog izbora, baš kao što su, prema Dirkemu, pripadnici plemena doživljavali raspored klanova u logorištu kao prirodan poredak, iako je on bio „kopija“ plemenske organizacije: „prostorni krug izdeljen je tačno kao i plemenski krug i na sliku njegovu“ (Dirkem, 1982: 13).
Klasifikacija sadržaja kao klasifikacija ljudi
Centralna teza Dirkema i Mosa da klasifikacija stvari proizvodi klasifikaciju ljudi, odnosno da klasifikacija ljudi (već postojeća društvena podela) određuje klasifikaciju stvari, nalazi svoj najjasniji savremeni izraz u fenomenu algoritamskog profilisanja. Platforma najpre raspoređuje sadržaj u kategorije optimizovane za zadržavanje pažnje (engagement-optimized categories), a zatim, kroz korisnikovu interakciju sa tim kategorijama, raspoređuje korisnika u odgovarajuću identitetsku nišu npr. „bookstagram osoba“, „gym bro“, „dark academia estetika“ i sl. Ovaj proces gotovo doslovno preslikava mehanizam koji Dirkem i Mos opisuju kod naroda Zunjis, gde se „ne samo da podela stvari po oblastima i podela društva po klanovima savršeno odgovaraju jedna drugoj, već su i nerazmrsivo isprepletane“ (Dirkem i Mos, 2008: 183), odnosno, kako oni dalje preciziraju, „ne može se reći da su bića klasifikovana po klanovima niti po orijentirima, već po orijentisanim klanovima“ (Dirkem i Mos, 2008: 185). Prevedeno na jezik platformi, ne može se reći da je korisnik klasifikovan po interesovanjima niti po ponašanju, već po algoritamski orijentisanim interesovanjima a u pitanju je kategorija koja je već unapred strukturisana ekonomskom logikom platforme (potrebom za segmentacijom tržišta oglašavanja, na primer), pa se zatim korisnikovo ponašanje raspoređuje unutar te unapred date mreže kategorija. Hoze van Dajk i koautori ovo nazivaju „infrastrukturnom moći“ platformi, moći da određuju ne samo šta se vidi, već i kategorije unutar kojih je uopšte moguće nešto videti ili biti viđen (van Dijck, Poell, de Waal, 2018: 12, 150). Tarlton Gilespi dodatno pokazuje da su algoritmi za preporuku sadržaja istovremeno i sistemi za proizvodnju publika (audience-making, koji Gilespi označava kroz ideju i pojam „calculated publics“) jer oni ne samo da pronalaze postojeću publiku za sadržaj, već konstituišu publiku kao kategoriju kroz sam proces klasifikacije (Gillespie, 2014: 188-189).
Ova paralela osvetljava i fenomen segmentacije koji su Dirkem i Mos opisali kod plemena Votjobaluk i Aranda gde proces kojim se klan, kada postane „previše obiman“, deli na potklanove, pri čemu svaki potklan nasleđuje deo simboličkog domena originalnog klana (Dirkem i Mos, 2008: 176-177). Algoritamske niše prolaze kroz analogan proces gde se šira kategorija poput „fitnesa“ deli se na sve sitnije podniše npr. „gym bro“ estetika, „soft girl“ trening, „hybrid“ programi, od kojih svaka nasleđuje deo simboličkog kapitala originalne kategorije, ali se postepeno osamostaljuje kao zasebna identitetska formacija sa sopstvenim vizuelnim kodovima, vokabularom i pravilima pripadanja. Ovaj proces nije slučajan tehnički nusprodukt, već, analogno onome što Dirkem i Mos opisuju kao savršeno logičan proces segmentacije (Dirkem i Mos, 2008: 174-175) koji sledi logiku platformske ekonomije pažnje, koja profitira od sve finije granularnosti targetiranja.
Prinuda koja se doživljava kao sloboda
Najznačajnija paralela, međutim, tiče se mehanizma prinude. Dirkem upozorava da je prinuda kategorija utoliko delotvornija ukoliko manje liči na prinudu jer „kada pokušamo da se, čak i u dubini duše, oslobodimo tih osnovnih pojmova, osećamo da više nismo potpuno slobodni, da nam nešto, u nama i van nas, odoleva“ (Dirkem, 1982: 17). Ovo unutrašnje prisustvo društvenog autoriteta kao činjenica da se „društvo iz nutrine nas samih suprotstavlja“ pokušajima da se kategorije napuste (Dirkem, 1982: 17), direktno odgovara fenomenu koji savremeni autori nazivaju „internalizacijom algoritamske logike“; korisnici postepeno prilagođavaju sopstveno ponašanje (jezik, vizuelni stil, teme) onome za šta veruju da će algoritam nagraditi vidljivošću, ne kao spoljnu prinudu, već kao deo sopstvenog ukusa i identiteta. Taina Bušer ovaj fenomen analizira kroz koncept „algoritamske imaginacije“ koji predstavlja skup uverenja, često netačnih, koje korisnici razvijaju o tome kako algoritam funkcioniše, a koji zatim oblikuje njihovo ponašanje pre nego što algoritam uopšte interveniše (Bucher, 2018: 97, 113). Ovo je gotovo doslovna potvrda Dirkemove teze da kategorija prinude postaje delotvorna upravo kroz njeno predstavljanje unutar same individualne svesti, a ne kroz spoljni nadzor. Dirkem dodatno napominje da je posledica narušavanja kolektivnih normi mišljenja gubitak punog statusa ljudskosti u očima zajednice gde „ogreši li se neki duh upadljivo o ove norme svakog mišljenja, društvo ga više ne smatra ljudskim u punom smislu reči“ (Dirkem, 1982: 17). Analogni fenomen na platformama jeste algoritamski „shadowban“ praksa ili gubitak vidljivosti koji prati odstupanje od dominantnih kategorija sadržaja, u tom slučaju korisnik koji ne proizvodi sadržaj prepoznatljiv unutar postojećih niša doslovno postaje manje vidljiv, manje „postojeći“ za algoritamski konstituisanu zajednicu, čime se reprodukuje upravo onaj mehanizam isključivanja koji Dirkem opisuje kao centralnu funkciju kolektivne klasifikacije.
Granice analogije: šta dirkemovski okvir ne objašnjava
Intelektualna poštenost zahteva da se postavi pitanje granica ove analogije. Dirkemov model klasifikacije razvijen je za društva u kojima ne postoji jasna institucionalna razdvojenost između proizvođača klasifikacije (kolektivne svesti plemena) i njenih subjekata (pripadnika plemena). Klasifikacija je, da tako kažemo, autopoetička, nastaje iz samog društvenog tkiva bez spoljašnjeg, profitno motivisanog aktera koji je dizajnira radi sopstvene koristi. Algoritamska klasifikacija, naprotiv, ima jasnog institucionalnog autora, korporaciju koja dizajnira algoritam radi specifičnog ekonomskog cilja (maksimizacije vremena provedenog na platformi, prihoda od oglašavanja). Ovde se otvara pitanje da li je primerenije govoriti o kolektivnoj predstavi u strogom dirkemovskom smislu, ili o nečemu bliže Marksovom pojmu ideologije, kao sistemu klasifikacije koji služi partikularnom interesu, ali se predstavlja kao opšti i prirodan poredak.
Robinson i Haris, čiji uvid o ulozi neoliberalnih političkih elita u formiranju transnacionalne kapitalističke klase (Robinson, Harris, 2000: 11–14, 23) smo već citirali, sugerišu upravo ovakvo čitanje zato što infrastrukture koje danas oblikuju globalnu klasifikaciju sadržaja nisu nastale spontanim kolektivnim procesom analognim formiranju totemskih sistema, već kroz svesno institucionalno delovanje specifičnih aktera sa specifičnim interesima. U tom smislu, dirkemovski okvir, primenjen bez modifikacije, rizikuje da naturalizuje ono što bi trebalo kritikovati kao rezultat moći, i da tako algoritamsku klasifikaciju predstavi kao još jedan, samo tehnički posredovan, oblik neizbežne ljudske potrebe za klasifikacijom sveta, čime bi se zamaglila činjenica da iza te klasifikacije stoje konkretni profitni interesi konkretnih korporacija. S druge strane, upravo ovde leži najveća vrednost dirkemovskog uvida jer on pokazuje zašto korisnici doživljavaju algoritamsku klasifikaciju kao prirodnu i slobodno izabranu, iako ona služi partikularnim interesima. Mehanizam koji Dirkem opisuje da je predstavljanje društveno proizvedene kategorije kao prirodne datosti, internalizacija prinude tako da se ona doživljava kao sopstveni izbor: objašnjava fenomenologiju korisničkog iskustva čak i ako ne objašnjava poreklo same klasifikacije na isti način kao kod totemskih sistema. Drugim rečima, Dirkem nam daje teoriju efekta (zašto se kategorija doživljava kao prirodna), dok teorija platformskog kapitalizma, oslanjajući se na uvide poput onih koje nude Robinson i Haris, daje teoriju uzroka (zašto je kategorija uopšte ovako strukturisana). Tek kombinacija ova dva nivoa analize, dirkemovske fenomenologije kolektivne klasifikacije i političko-ekonomske analize platformskog kapitalizma, pruža potpuno razumevanje fenomena algoritamskog feeda.
Treba primetiti i još jednu razliku, dok je kod Dirkema kolektivna svest „najviši oblik psihičkog života“ upravo zato što je „postavljena izvan i iznad individualnih i lokalnih kontingencija“ (Dirkem, 1982: 401), ona vidi „samo u njihovom trajnom i bitnom vidu“. Algoritamska klasifikacija, naprotiv, optimizovana je za upravo suprotno, za hvatanje trenutnog, prolaznog, afektivno najintenzivnijeg virusnog momenta koji nestaje za nekoliko dana. Ako je Dirkemova kolektivna svest težila bezličnosti i trajnosti, algoritamska „kolektivna svest“ platforme teži maksimalnoj personalizaciji i maksimalnoj prolaznosti. Ovo je možda najznačajnija strukturna razlika. Dok totemska klasifikacija stabilizuje društveni poredak kroz generacije, algoritamska klasifikacija ga destabilizuje iz dana u dan, proizvodeći ono što bismo mogli nazvati fluidnom ili tečnom kolektivnom predstavom (o čemu, manje-više, piše Bauman u svom delu Likvidna modernost), predstavom koja se neprestano rekonfiguriše u realnom vremenu, ali čija je funkcija da razvrstava, diferencira, isključuje upravo strukturno identična onoj koju je Dirkem opisao kod stabilnih, generacijskih totemskih sistema.
Zaključak
Ovaj rad je pokušao da pokaže da algoritamski feed nije tek metaforički, već strukturno analogan dirkemovskim kolektivnim klasifikacijama. Kao što su Dirkem i Mos pokazali da primitivni sistemi klasifikacije nisu proizvod individualnog, izolovanog umovanja, već otisak društvene organizacije na materijal opažanja pri čemu se „klasifikacija stvari“ i „klasifikacija ljudi“ nerazmrsivo prepliću (Dirkem i Mos, 2008: 183), tako i algoritamski feed konstruiše individualizovanu, ali masovno proizvedenu verziju društvene stvarnosti koja funkcioniše kao osnova savremene društvene diferencijacije. Kao što je kod Dirkema vreme bilo organizovano oko kolektivnih čvorišnih tačaka koje se predstavljaju kao prirodne (Dirkem, 1982: 13), tako algoritamski „trending“ konstruiše osećaj zajedničke aktuelnosti čije je odsustvo praćeno stvarnom društvenom isključenošću. Kao što je prostor kod primitivnih društava bio kvalitativno diferenciran prema društvenoj organizaciji klanova (Dirkem, 1982: 12-13), tako je i algoritamski prostor pažnje diferenciran prema nevidljivim kolektivitetima obrazaca ponašanja. I konačno, kao što je Dirkem pokazao da prinuda kolektivnih kategorija postaje najmoćnija upravo kada se internalizuje i doživljava kao sopstvena sloboda (Dirkem, 1982: 17), tako je i algoritamska klasifikacija najefikasnija upravo zato što korisnik veruje da slobodno bira svoj feed, dok zapravo participira u masovno organizovanom sistemu društvenih razlika.
Istovremeno, rad je pokazao da ova analogija ima granice koje su podjednako poučne kao i njena podudaranja. Za razliku od totemskih sistema, algoritamska klasifikacija ima jasnog institucionalnog autora sa partikularnim ekonomskim interesom a to je uvid koji, kako pokazuju Robinson i Haris u analizi formiranja transnacionalne kapitalističke klase kroz neoliberalnu globalizaciju (Robinson, Harris, 2000: 11–14, 23), zahteva političko-ekonomsku, a ne samo fenomenološku analizu. Puna eksplanatorna snaga dirkemovskog aparata ostvaruje se, dakle, tek kada se kombinuje sa kritičkom analizom moći koja stoji iza savremenih infrastruktura klasifikacije, kada se postavi pitanje ne samo kako korisnik doživljava svoju algoritamsku kategorizaciju kao prirodnu i slobodnu, već i u čijem interesu je ta kategorizacija konstruisana. Dirkem bi, kako smo na početku ovog razmatranja sugerisali, prepoznao ovu strukturu odmah i bio bi iznenađen jedino efikasnošću sa kojom savremena tehnologija uspeva da reprodukuje, u ubrzanom i personalizovanom obliku, najstariji mehanizam ljudskog mišljenja: potrebu da se haotična mnoštvenost sveta razvrsta u kategorije, i istovremenu, neodvojivu potrebu da se te kategorije upotrebe za razvrstavanje, diferenciranje i isključivanje samih ljudi koji ih upotrebljavaju.
Literatura
Beer, D. (2013). Popular Culture and New Media: The Politics of Circulation. London: Palgrave Macmillan.
Bucher, T. (2018). If… Then: Algorithmic Power and Politics. Oxford: Oxford University Press.
Dirkem, E. (1982). Elementarni oblici religijskog života. Beograd: Prosveta.
Dirkem, E. i Mos, M. (2008). „O nekim primitivnim oblicima klasifikacije“, u: Emil Dirkem 1858-2008. Beograd: [zbornik radova].
Gillespie, T. (2014). „The Relevance of Algorithms“, u: Gillespie, T., Boczkowski, P. J., Foot, K. A. (ur.), Media Technologies: Essays on Communication, Materiality, and Society. Cambridge, MA: MIT Press, 167-194.
Pasquale, F. (2015). The Black Box Society: The Secret Algorithms That Control Money and Information. Cambridge, MA: Harvard University Press.
Robinson, W. I. i Harris, J. (2000). „Towards a Global Ruling Class? Globalization and the Transnational Capitalist Class”, Science & Society, 64(1), 11–54.
van Dijck, J., Poell, T., de Waal, M. (2018). The Platform Society: Public Values in a Connective World. Oxford: Oxford University Press.
