Ono što se čuje kad se ne sluša ukus
Počeću otvoreno, kako se u akademskim tekstovima ne počinje jer ne pišem ovo da bih nekoga ubedio da mu se Čif Kif mora dopasti. Za mene stvar nikad nije bila u dopadanju. Pišem zato što me ljudi koji prate moju misao i moj rad, a ne poznaju me dovoljno dobro, zbunjeno pitaju kako uopšte mogu da slušam takvo đubre od muzike, i zato što sam shvatio da se iza te zbunjenosti krije nešto ozbiljnije od pitanja ukusa. Čovek koji čita društvenu teoriju, koji se bavi Lakanom i piše sistem o praznini, a pušta dečaka iz Englewooda koji mrmlja preko nekoliko tonova – izgleda kao protivrečnost. Meni ne izgleda, i hoću da objasnim zašto. Takođe, napominjem, kako u ovom tekstu neću iznositi svoje estetske sudove i objašnjenja zašto je Čif Kifova muzika, zapravo, sama po sebi apsolutno dobra (veliki pozdrav za BegeFanka i njegovu knjigu Dobar rep, koja hegelijanskom metodom objašnjava kako je vrhunac repa dostići status apsolutno dobrog – što pripisujem Čif Kifu). Kakve on rime ima, kakav stil je doneo u rep muziku, koliko je pronicljiv i duhovit i sl. ništa od toga neće biti predmet ovog teksta. U ovom tekstu ću se držati starih dobrih predmeta koji kriju neke istine i koje teorijom možemo, barem malo, razotkriti. Taj predmet je sad Čif Kif kao simbol, kao savremena pojava i simptom neoliberalnog kapitalističkog sistema.
U najvećem radu koji sam do sada napisao, Ogledalo tranzicije u umetničkom stvaralaštvu Prozivke iz kraja i Vudu Popaja, izneo sam tvrdnju da rep muzici filozofsku i sociološku vrednost daje ulični realizam, odnosno sirovo autentična hronika, i da rep koji ne korespondira sa realitetom nije umetnost nego komodifikovan proizvod koji se plasira kroz tržišne i narativne strukture. Tu normu ne odbacujem. Ali mi je Kif pokazao da je treba produbiti, jer se kod PIK-a i Vudu Popaja realizam nalazi u sadržaju, u pripovedanju, pejzažu i svedočenju, dok kod Kifa priče gotovo da nema, bar ne one koja bi se dala prepričati. Da sam ostao pri starom kriterijumu, morao bih da ga otpišem kao nerealističnog, a to je upravo ono što rade oni koji ga zovu đubretom. Pogrešili bismo zajedno, samo iz suprotnih razloga.
Izlaz vidim u pitanju šta znači korespondirati sa realitetom. Mislim da korespondencija nije samo saglasnost sa onim što se događa, nego saglasnost sa načinom na koji se događanje doživljava, sa afektivnim režimom jednog poretka. Realizam nije samo opis, nego i ton. Teza koju hoću da razvijem kroz ceo tekst glasi kako je Kifova muzika, u trenutku kada se pojavila, oko 2012. godine, prvo kao snimak koji kruži internetom, pa kao ugovor sa velikom izdavačkom kućom, bila nesvestan govor kapitalizma o njegovom pravom odnosu prema subjektima. Ne govor o kapitalizmu, nego govor samog kapitalizma, onaj koji sistem nikad ne bi izgovorio svesno, a koji mu je promakao kroz usta jednog tinejdžera.
Ovo zvuči kao preterivanje, pa da kažem odmah šta time ne tvrdim. Ne tvrdim da je Kif bio svestan da to radi, niti mu pripisujem autorski uvid u mehanizme kapitala. Teza funkcioniše upravo zato što nije bio svestan. Svesni govor je ideologija, u njoj se ono što se kaže poklapa sa onim što bi poredak želeo da čuje o sebi. Nesvesni govor je simptom, u njemu se izgovoreno razilazi sa nameravanim, i ta razlika je istina. Pitanje koje me zanima zato nije šta je Kif hteo da kaže, nego šta se kroz njega reklo. Lakan je tu uvek bio precizan kada je rekao da je nesvesno diskurs Drugog, što znači da subjekt nije autor onoga što govori, nego mesto na kojem govori nešto drugo. Moje pitanje glasi ko je taj Drugi kada je reč o dečaku sa južne strane Čikaga 2012. godine, i imam jedan odgovor: to je sam kapital.
Šta kapitalizam kaže kad ne laže
Zvanični govor kapitalizma poznajemo napamet. On se obraća pojedincu u prvom licu jednine i poručuje mu da je slobodan, da je preduzetnik sopstvenog života, da mu je ljudski kapital jedino što je potrebno, i da je neuspeh pitanje volje. Fuko je u predavanjima o rođenju biopolitike pokazao kako neoliberalizam od subjekta pravi preduzeće, a Marks je mnogo ranije upozorio da je radnik slobodan u dvostrukom (reklo bi se perverznom) smislu, u suštini, slobodan od sredstava za proizvodnju i slobodan da svoju radnu snagu proda. Ali Marks je video i ono što zvanični govor nikada ne pominje, a to je relativno suvišno stanovništvo, ljude koji kapitalu nisu potrebni čak ni da bi ih iskoristio. Oni nisu izrabljivani, oni su suvišni. Rezerva, višak, čekaonica bez reda – ljudi koje je kapitalistički sistem otpisao.
Englewood je, hoću da to kažem bez romantizovanja, mesto na kojem je ta suvišnost postala urbanizam. Industrija koja je nekada zapošljavala takve kvartove otišla je, škole su se gasile, a država se vraćala uglavnom u obliku policije i zatvora. Te činjenice svako može i treba da proveri, jer tekst ne sme da počiva na mojim utiscima. Ono što mi je ovde važno jeste teorijski ishod. Mbembe u eseju o nekropolitici polazi od toga da se krajnji izraz suverenosti nalazi u moći da se odluči ko sme da živi, a ko mora da umre (2003: 11), i pita se pod kojim se praktičnim uslovima vrši pravo da se ubije, da se dopusti život ili da se izloži smrti. Mene ovde zanima treći član te trojke. Izlaganje smrti ne traži ubicu. Dovoljno je napuštanje, stvaranje zona u kojima je život izložen smrti kao stanju stvari, kao klimi, a ne kao događaju. Pred sam kraj eseja Mbembe takve zone naziva svetovima smrti, u kojima je stanovništvo svedeno na status živih mrtvaca, i stoga primena ove misli na jedan čikaški kvart je moj potez. To sam osećao i kao mladi tinejdžer kada sam prvi put došao u dodir sa Čif Kifovom muzikom.
Presudno je i vreme. Taj glas se pojavljuje nekoliko godina posle krize iz 2008. godine, u trenutku kada je jezik preduzetničkog subjekta već počeo da puca pod težinom sopstvenih obećanja, a internet je omogućio da glas iz kvarta stigne do sveta mimo uobičajenih posrednika, putem platformi poput Jutjuba. Ta dva uslova, urušeno obećanje i neposredan kanal, čine da se ono što se obično zadržava u šumu sistema prvi put čuje kao zvuk. Zato kažem da je muzika u trenutku pojave bila nesvestan govor, krajnje neregulisan kanal ventilacije samog kapitalističkog sistema.
Šta izlazi iz usta subjekta koji živi u takvom prostoru? Naivno bismo očekivali protest, žalbu ili bar priču, jer su to oblici koji pretpostavljaju da neko sluša, da postoji adresat, neka zajednica kojoj se može obratiti – da građanski subjekt ima institucije koje rade svoj posao! Ali subjekt kome je adresat oduzet ne govori u tim oblicima, on ništa od prethodno navedenog ne poznaje jer mu to znanje nije ni omogućeno. Njegov glas gubi obraćanje, gubi tu dvosmernost gde bi pismo trebalo da pronađe svog primaoca. Zato mi je ton Kifove muzike uvek zvučao tačnije od svakog angažovanog stiha o getu, taj ravnodušan glas, nerazgovetan, skoro ugašen, preko podloge sazidane od tako malo građe da se čuje prazan prostor oko zvukova. Da se kada apstrahujemo od sadržaja takvu muziku, uputimo u prirodu samog neoliberalnog kapitalističkog sistema čije su odlike disperzije i atomizacije same sravnile svako autonomno i suvereno značenje (jer samo ona mogu da predstavljaju pretnju po sam sistem, dixit Stuart Hol). Ponavljanje koje ne vodi nigde, jer nema kuda da vodi. Adlibovi koji ne znače ništa, ostatak glasa kad se od njega odbije smisao. Lakan bi to nazvao lalangue, uživanje u zvuku mimo značenja, i nije slučajno što se ono javlja baš tamo gde je značenje postalo luksuz. Znam da se može prigovoriti kako je minimalizam delom ekonomija produkcije, jeftina oprema i brzina, i to ne zaboravljam, ali upravo je ekonomija ono što ovde govori jer se nesvesno uvek izražava kroz materijalne uslove, ne mimo njih. Forma, u ovom slučaju, nije ukras sadržaja već njegova dijagnoza.
Ostaje pitanje persone, jer se Kif ne predstavlja kao žrtva nego kao suveren. Njegov alter ego Sosa je maska pozajmljena iz filma o narko kralju (Scarface), i u njoj je fantazija o moći izgovorena iz položaja bez moći. Ne mislim da je reč o stvarnom prisvajanju prava na smrt, o mikrosuverenosti u strogom smislu. Mislim da je to suverenost kakvu proizvodi sam svet smrti. To je jedini oblik moći koji ostaje onome ko nema nikakav drugi, a to je ravnodušnost prema sopstvenoj smrti i smrti drugih. Kif nije suveren koji izlazi iz nekropolitike, on je njen proizvod koji igra suverena, i zato u toj pozi ima toliko hladne iscrpljenosti. Zbog toga mi se ne čini da su simptom i suveren u protivrečnosti. Suveren je upravo oblik u kojem se simptom prikazuje.
U svom sistemu razlikujem prazninu koja je temelj (preduslov) od praznine koja je manjak (nedostatak). Prva je ona, kako sam u Manifestu Praznine II pokazao ona koju traži apofatika. Ona podrazumeva oduzimanje svega što nije suština, čime na kraju ostaje tišina koja nije uskraćenost nego punoća i spokojstvo. Atobeove petlje i Bomanove ponovljene figure pripadaju tom redu, iako se formalno u mnogo čemu poklapaju sa Kifom u pitanju su ista logika štedljivosti, ponavljanja, kao i isto odbijanje da se sama stvar objasni. Ali kod Kifa je praznina bez spokojstva, upravo ona praznina koja je predmet kritike u Manifestu Praznine. To je praznina viđena u ogledalu, onakva kakvu poredak proizvodi, dakle, ne ispražnjenost (Gelassenheit) nego otkinutost i nedostatnost. Tu leži ono što mi je najvažnije. Kif je ogledalo u kojem se kapital prepoznaje bez šminke. Ne pokazuje mu ideal nego ono što je od subjekta napravio, i zato je neprijatan, ne zato što je nasilan nego zato što je tačan.
Ima u svemu tome i nešto što bih nazvao hegelovski ironičnim. U Fenomenologiji duha gospodar zavisi od sluge, jer je priznanje koje dobija od neslobodnog prazno. Ali kapital je otišao korak dalje od gospodara, jer mu sluga uopšte nije potreban. Ako nema potrebe za slugom, nema ni dijalektike priznanja, i ostaje subjekt koji ne traži da bude priznat, jer je naučio da priznanje ne dolazi. Tu tišinu prema priznanju, to odbijanje da se pita čujem u Kifovom glasu, i čujem je kao istinu o svetu, a ne kao njegovu psihologiju. Car je go, priznanja prosto neće biti jer je ovaj sistem disperzijom razmrvio i Gospodara i Slugu.
Roba, ogledalo i ostatak
Postoji očigledan prigovor i ne bih bio pošten da ga zaobiđem. Kapital je taj isti glas potpisao, snimio, upakovao i prodao. Ako je to nesvestan govor kapitala, postavlja se pitanje nije li taj govor odmah postao proizvod i nije li ono što nazivam istinom samo najuspešnije pakovanje. Prigovor je ozbiljan i zato što je to isti argument kojim sam u ranijem radu razdvajao umetnost od robe. Ne smem da ga ćutke ukinem baš sada kada mi smeta.
Najslabiju tačku u svom argumentu vidim kod Bodrijara, kome mnogo dugujem. Ako se stvarnost već pretvorila u znak, ako je svet smrti koji Kif izgovara već za publiku estetski doživljaj, onda se istina o poretku prodaje poretku kao spektakl i slušalac iz udobne sobe nekog drugog kontinenta konzumira izloženost smrti kao teksturu. Ne mislim da se to može poreći, ali mislim da to nije kraj argumenta nego njegov nastavak. Sama mogućnost da se istina proda kao estetika ukazuje da ima šta da se proda. Hegelovski rečeno, spektakl je način na koji istina postoji za sistem, a ne dokaz da je nema.
Odgovor ne tražim u tvrdnji da roba nije roba, nego u načinu na koji se prigovor misli. Adorno u Negativnoj dijalektici polazi od uvida da pojam nikada ne iscrpljuje predmet. Ono što se stavi pod pojam uvek ostavlja ostatak, neidentično, a misao koja to zaboravlja postaje misao identiteta, prinuda da se stvar svede na ono što o njoj već kažemo. Tvrdnja da je Kif samo industrijski proizvod upravo je takva misao. Ona uzima kategoriju robe, spušta je na predmet i proglašava da ostatka nema. A ostatak je uistinu tu, to je glas koji se ne uklapa u predviđeni oblik, mrmljanje koje ne traži slušaoca, zvuk koji je industrija tek morala da nauči da prodaje. Kategorija robe je tačna, ali nije cela, i čitava stvar je u toj razlici između tačnog i celog.
Hegelovski se isto može reći drugim jezikom. Za Hegela se istina stvari ne nalazi pre njenog kretanja, nego tek u njemu, kroz otuđenje i povratak sebi, a određena negacija ne uništava negirano nego ga čuva u preobraženom obliku. Komodifikacija nije događaj izvan dela koji ga sprečava da bude istinito. Ona je jedno od njegovih kretanja, spoljašnjenje u kome delo dolazi do toga šta zaista jeste. Kada je kapital kupio taj glas, kupio je ono što je sam proizveo, i u tom trenutku se pokazalo da je njegov proizvod subjekt koji nema šta da kaže osim sopstvene izloženosti smrti i nevidljivom ratnom stanju u Južnom Čikagu. Kapital je želeo robu, a dobio je ogledalo. Tu ironiju ne treba prikrivati, istina nije izašla uprkos tržištu nego kroz tržište, kao što simptom kod Frojda ne nastaje uprkos cenzuri nego kao kompromis sa njom.
Moram da priznam i da sam ovde nedosledan prema Adornu, i bolje je to sam da kažem. Adorno je džez i popularnu muziku odbacivao kao industriju standardizacije, i Kifa bi verovatno odbacio istim potezom. Koristim njegov metod protiv njegove presude, što je, mislim, najpoštenije što se može učiniti sa misliocem koga čitamo ozbiljno. U Estetičkoj teoriji on tvrdi da društvena istina umetnosti leži u formi, da umetnost kritikuje društvo samim tim što odbija da se pretvori u poruku, i da kroz mimezu oguglalog i otuđenog izgovara ono što oguglali svet ne može da prizna. Kifovo odbijanje obraćanja, njegova ravna, skoro neprijateljski nekomunikativna forma, jeste upravo to oguglalo koje se ogleda u sebi.
Preostaje najteža rečenica. Hegel je rekao da je istinito celina, a Adorno da je celina neistinita. Moj Kif stoji tačno između, on je glas celine koja izgovara sopstvenu neistinu. Ne spasava poredak i ne napada ga spolja, nego ga pokazuje u trenutku kada se ogoli. Zato ga ne tretiram kao kritiku poretka, jer je kritika svesna, a on nije svestan. On je simptom neoliberalnog kapitalističkog poretka.
Đubre kao dijagnoza
Vraćam se ljudima koji me pitaju kako mogu da slušam takvo đubre. Sada mislim da je ta reč pitanje koje samo sebi odgovara. Đubre je upravo ono što sistem kaže o onima koje ne može da upotrebi, o višku, o ostatku koji se baca. Refleks da se Kif nazove đubretom nesvesno ponavlja presudu koju sistem već izgovara nad onima od kojih je muzika nastala. Ko ga odbacuje kao nepodnošljivog potvrđuje dijagnozu, a da to ne zna. Ne mislim to kao optužbu, jer isti refleks postoji i u meni, i teško je zamisliti kulturu koja ga nema.
Slušanje, dakle, nije potrošnja. Slušati Kifa znači slušati ono što kapital kaže kada ga niko ne gleda, a taj govor nema moral, nema pouku i nije ugodan. To nije glorifikacija nasilja niti estetizacija bede, i ako bi tekst tako zvučao, pogrešio bi. Opasnost postoji koje sam svestan, a ona se ogleda u tome da dečaka iz Južnog Čikaga pretvorim u ilustraciju teorije. Student iz Srbije koji iz daljine čita jedan čikaški kvart kroz Mbembea ne sme da zaboravi da govori o stvarnim ljudima, od kojih su neki mrtvi. Teorija je alat za slušanje, a ne alibi za nestrpljenje prema onome što se čuje.
Zbog toga mi Kif nije egzotika. Sličan nesvesni govor može se čuti i u domaćoj tranziciji, kojom sam se bavio u ranijem radu, samo na drugom jeziku i u drugačijem oblikovanju. Razlika je u tome što je kod nas realizam još uvek rečit, još uvek pripoveda, još uvek veruje da ga neko sluša. Kod Kifa je već prešao taj prag, i možda je upravo ta sudbina ona koja nas tek čeka!
Ako sistem praznine ima ikakve veze sa ovim slušanjem, onda je ta veza u tome kako se odnosimo prema onome što čujemo. Kifova praznina nema spokojstvo, ali slušalac može da ga donese, on treba da izdrži prazninu bez žurbe da je popuni značenjem, moralom ili osudom. Taj trud je mali i nezgodan, ali je upravo ono što sam kod Atobea i Bomana apsolvirao kao apofatičko slušanje, kao tišinu koja ne traži objašnjenje. Ovde se to primenjuje na nešto što je izgrađeno od neprijatnije građe, i sada mi je jasno da je to ista disciplina samo naopako okrenuta.
Završavam ograničenjem koje mi je važno. Sve što sam rekao odnosi se na trenutak pojave, na onu godinu kada je ovaj glas izašao iz kvarta u svet i pokazao ono što mu niko nije tražio da pokaže. Ne tvrdim da je to konačna reč o Kifu, niti o njegovom kasnijem putu, koji je složeniji od simptoma. Simptom je stanje, a čovek je više od stanja – a život je više od igre. Ali u tom prvom trenutku, kada se iz računara čuo glas iz čijeg sadržaja nema šta da se prepriča, čuo se kapital. Zato ga treba slušati. Ne zbog melodije, nego zato što je to retko mesto na kome sistem govori istinu o sebi, i što je ta istina, kao i svaka istina te vrste, izgovorena pogrešnim ustima, u pogrešno vreme i pre nego što je iko spreman da je čuje.
Literatura
Mbembe, A. (2003). Necropolitics. Public Culture, 15(1), 11–40. Preveo Libby Meintjes. https://doi.org/10.1215/08992363-15-1-11
