Ispred RTS-a blokada. Studenti i oni koji se tako osećaju drže parole, transparente, ajfon u jednoj, cigaretu u drugoj ruci. Izgledaju kao da ih je sam Aristotel zadužio da prosvetle narod o istini. Uvereni su da televizija još uvek nešto znači – kao da iko više veruje onome što dolazi iz studija, umesto iz komentara ispod snimka.
RTS mora da se oslobodi, tako kažu ovi ispred. A zaboravljaju ili ne znaju da je svako dosadašnje “oslobađanje” značilo isto: zamenu jedne ideološke šeme drugom, prilagođenu ukusu nove vlasti. Niko ga zapravo ne oslobađa – samo ga preuredi po svojoj meri, useli se, raspakuje kofere i zaboravi da je nekada stajao s megafonom ispred istih tih vrata.
Danas, s parolama o istini i pravdi, ispred RTS-a traže novu vlast – ekspertsku, kako je nazivaju – kao da će stručnost garantovati da se RTS-ov Dnvenik neće pretvoriti opet u službi tuđe udobnosti.
Pamtim jedan takav “oslobodilački” trenutak. Bio je oktobar, bilo je hladno i svi su znali da se nešto krupno dešava. Toga dana nije bilo mnogo parola, ali bilo je dima – i ne samo iz guma. Upali su u zgradu, zapalili sve što nisu stigli da pročitaju i na brzinu se rasporedili po kabinetima. Neki su prvi put ušli u studio, a već su znali kako će da izgleda sutrašnji Dnevnik.
Kad su uveče izašli pred kamere, sve je bilo jasno: RTS nije postao ni servis ni javni. Bio je plen. Delili su ga kao rodbina stan pre nego što umre baka. Samo što je baka još disala, ali to nikog nije zanimalo.
I od tada, svaka generacija misli da će baš ona napraviti bolju verziju. Svaka grupa studenata zamišlja RTS kao crkvu u kojoj će se emitovati njihova istina. Samo njihova. I to je ta ironija: svako ko tvrdi da narod ne zna istinu – ne želi da mu je kaže, nego da mu je servira.
Naravno, lako je vikati pred kamerama, ali teško je ostati kad se svetla ugase. Lako je biti buntovnik dok traje lajv, ali kad dođu izbori – svi postanu “nezavisni analitičari”. Lako je napadati RTS jer nije “slobodan”, a još lakše postati deo te neslobode čim ti pozvone na vrata sa značkom i ugovorom. A šta RTS danas jeste? Oaza neutralnosti. Toliko neutralan da više ne zna ni protiv koga da bude. Jer vlada večita tenzija da moraš biti svima sve – a ne smeš nikome ništa.
I sad ti studenti, deca informatičke revolucije, misle da menjaju svet jer su danima vikali ispred zgrade. Da će televizija biti drugačija ako se dovoljno puta kaže “sloboda”. Kao da sloboda dolazi parolom, a ne računicom. Kao da istina može stati u kadar.
Nije problem što oni protestuju. Nego što misle da su prvi. I što ne znaju – kad jednom uđeš u RTS, istina ostane napolju da čeka. I obično je niko ne pokupi.
Davne ’90. godine, jedna ekipa je upadala na scenu Jugoslovenskog dramskog i prekidala predstavu Sveti Sava jer su, gle ironije, smatrali da umetnost nije dovoljno svetosavska. Danas, trideset i kusur godina kasnije, neki drugi upadaju unutar i pred RTS, jer misle da televizija nije dovoljno pravdoljubiva!?
Razlika između onih i ovih? Nema je. Odazivaju se na drugačija imena, a sve ostalo je isto. I jedni i drugi su uvereni da su nosioci višeg morala. I jedni i drugi misle da umetnost ili mediji, treba da kleče pred njihovim političkim uverenjima. Nekad se ulazilo s bradom i mantijom, danas se ulazi s patikama i transparentom. A princip je isti: “Ako nije po našem, onda ne treba da postoji.”
Ne zaboravimo najvažnije: narod. Onaj isti narod u čije se ime sve radi. Taj narod neće da gleda istinu. Taj narod hoće mir, serije sa intrigantnim zapletima, a rijalitije nalik životu dobija zbog marionetske težnje krupnih kapitalista da što pre postanemo kapitalističko društva par excellence – в полном смысле слова. Zato se i interesuju za vas, jer im nudite happy end. I voli vremensku prognozu, pre nego što padne kiša. Ne zato što je glup, već zato što je umoran, jer traži srećan kraj. I pod znakom je pitanja hoće li dobiti tu srećnu završnicu. Jer, sve se na kraju svodi na jeftinu zabavu sa nekoliko redova incidentnog scenarija.
Ali, znajte, ako uspete u tome da u potpunosti ukinete RTS, ostaće vam Pink, Informer, N1, Nova S, YouTube, Telegram, TikTok i jedno veliko ništa između. RTS nije svetac, ali je bar poznato zlo. A poznato zlo je, u ovom selu sa oko osam miliona savremenih ciničnih svetaca, dragocenost.
Zato, deco, kad sledeći put budete “oslobađali” medije – zapitajte se da li stvarno želite slobodu za sve, ili samo zvučnike za sebe. Jer RTS nije bastion laži. RTS je ogledalo. Samo niko ne voli ono što tamo vidi.
A ja, koji sam više vremena proveo u montaži nego među ljudima, samo prebacujem kanale. I gledam isto. Isti kadrovi. Isti izrazi. Samo nove generacije koje još uvek veruju da televizija nešto menja. RTS nikada nije emitovao istinu. Emitovao je ono što najviše liči na nju, a najmanje boli. Zato ne dirajte RTS. Nema šta da se oslobađa. Sve što je moglo da pobegne – već je pobeglo. Zapamtite i to da je RTS uvek bio potreban. I kad je lagao – lagao je sa stilom. Imao je barem korekturu, autocenzuru, lektora i dozu samoprezira. Današnji vodeći mediji nemaju to – ni pravopis, a ni osećaj sramote.
Niko još nije ušao u RTS da bi (p)ostao slobodan. Svi koji su ušli – počeli su da govore tiše, hodaju sporije, i na kraju sve to dobro unovčili, pre nego što su završili kao voditelji emisije o zdravoj ishrani.
I da, kad sledeći put budete upadali negde, upadnite u biblioteku. Tamo još ima istina koje nisu izmontirane.
Autor: Vladan Simonović
