Od tvrdog do mekog patriotizma

Čije su ono naše zastave ili ko to tamo žela?

Napomena:

Obzirom da je situacija u Srbiji zadnjih par meseci (ili čak decenija) poznata i vrapcima na grani, uštedeo bih vreme i sebi i čitaocima izbegavajući neki opširni uvod. Tekst će za temu imati pokušaj nijansiranja dva razumevanja državnosti i patriotizma koji su sa nama sve od raspada SFRJ, a koji su kulminirali jednom u puču protiv države oktobra 2000. i pokušajem replike tog modela zadnjih meseci. Marksova paralela o „prvi put kao tragedija kao farsa“ dolazi svakako u asocijaciju, ali to je samo površinski nivo. Dubinski nivo je višedecenijska podela na „dve Srbije“, onu koja je ustanovljena početkom devedesetih i traumatičnih događaja u toku i nakon raspada socijalističke domovine koja je stojala postojano kano klisurina, a bogami se isto tako i dezintegrisala. U periodu paralelno sa zaoštavanjem ratnih procesa, beogradska grupa intelektualaca, glumaca i političara (poznato jel da*) izdvojila se u nešto što se zvalo Beogradski Krug. Taj krug ljudi oslobodio je duh iz boce „kruga dvojke“ pomešanim sa „krugom autonomaštva“ pomešanim sa duhom „sabora na Gori“ – naizged nelogično, ali eto – istorijski nepogrešiva koalicija, koja nekako misterioznim putevima uvek kao robot Voltron uspe da se sastavi kad se rezultat lomi. Ta neka koalicija čini ono što bi trebalo da bude „Druga Srbija“ – u kontinitetu od martovskih nemira 1991, preko studentskih protesta vezanih za parlamentarne izbore 1996. i finalno do zapadno sponzorisanog državnog udara protiv države na jesen 2000. DOS, taj abnormalni mutant svega pogrešnog u srpskoj modernoj društvenosti, bio je frankenštajnovski projekt od celih 18 političkih partija pojačan paramilitarnom organizacijom „Otpor“ (koja je bila udarna studentska pesnica) i zaokružen „ekipom za brza dejstva privatizacije“ u vidu G17 grupe građana.

Sve od tada, od ilegalnog napada na državne institucije, izdaje unutar krila vojske i spaljivanja kutija za glasačkim listićima, na delu je društveno unutarnje previranje između dva modela ideje nacije i društva:

• Prva Srbija bi bila ona rusofilska, konzervativnija, pravoslavna i proistočno orijentisana, oštro suprotstavljena Zapadu i eksponentima Zapada, pre svega EU i Nato paktu

• Druga Srbija bi bila proevropska, liberalna, građanska, ona koja je više orijentisana ka privatnom vlasništvu, zapadnom kapitalu i shodno tome zainteresovana za otvorenu kolaboraciju sa zapadnim imperijalnim blokom.

Ove dve sekcije stanovništva su u oštrom sukobu i polarizaciji sve od sredine devedesetih, kao što svedočimo i znamo. One obe nose svoje karakteristične odlike i shvatanja toga kako država treba da izgleda i da se ponaša. Shodno tome, obe sekcije imaju i svoje vizije toga kako treba da izgledaju patriotizmi, osećaji pripadnosti državi koji iz toga proizilaze. Dakle, upravo je to tema ovog teksta – šta kome znači nacija i država i pripadajuće obaveze prema istoj. Šta kome znači funkcionalna i celovita država, šta kome znače nacionalne granice kojima su sve suverene države omeđene, šta kome predstavljaju savezništva i shodno – šta kome predstavljaju ugrožavajuće faktore kroz koje su sve države sveta prošle i kao što znamo prolaze.

Razlog za ovaj naslov su, naravno, previranja u domaćoj javnosti koja su verujem poznata svima u vezi karaktera dešavanja na ulicama gradova Srbije. Naime, jedan deo građana je bio sklon (sada malo manje) da da blanko podršku protestu isključivo i samo na konto toga kako je taj protest bio ofarban spolja. Tu su, je li, bili prisutni razni momenti koji su trebali da garantuju „patriotske namere“ studentskih okupljanja – ikone, zastave sa Hristovim likom (!), srpske trobojke, transparenti nacionalne tematike. Dodajmo na to omiljenu srpsku scenografiju – pečenje životinja na ulici, rakijanje, nacionalnu nošnju, kolce; čini nam se da ništa ne može da pođe po zlu, PATRIOTIZAM osiguran. Neko bi rekao jednako kao što je bio osiguran i 1991, zatim 1997. kulminirajući sa 2000.

Neki među nama poučeni prethodnim iskustvima i Njegoševim rečima da „dugo se ja spuštavah na vaše uže, umalo se uže ne pretrže“ – poveli smo par pitanja, diskusija itd. Međutim – nije bilo puno zainteresovanih za diskusiju. Ne samo to, u par meseci je situacija eskalirala u stanje teške zategnutosti, gde ste često sa strane „studenata“ i onih koji su ih slepo slušali mogli da čujete nešto što liči na pretnje. Rečnik iz oktobra 2000. bio je opet na stolu, pominjali su se spiskovi, jakobinske fraze o nepodobnosti neutralnih  (čak presudnog udela neutralnih), lustracije, a vrlo brzo na površinu je isplivao vlažni san jednog dela Srbije, nikad dosanjani „šesti oktobar“.

Takav jezik i odnos prema svima onima koji nisu želeli da daju blanko podšku našim studentima evanđelistima, preko noći proglašenih za narodne heroje – pokazao je da baš stvari nisu tako čiste, nevine, hrišćanske i saborne. U nekoliko meseci, na površinu su izbijale bujice sarže i ogorčenosti, binarnog pogleda na sugrađane, državne službe koji su išli često do otvorenih fizičkih pretnji i čekanja nekog prevrata da bi se konačni posao od pre četvrt veka privršio. Patriotizam na delu, makar za taj dobar deo okupljenih po trgovima i ulicama zemlje.

Ono što je ipak fokus ovog teksta bio bi onaj deo ljudi koji sebe samorazumeju kao srpske patriote, pravoslavne hrišćane i rusofile – šta i kako se tu desilo sa tim folklorom i zastavama. To su ljudi koji apsolutno i nedvosmisleno imaju različite stavove od ostatka populacije na ulici – no ipak je napravljen neki prećutni sporazum sa njima. Ok, neko bi rekao taktički savez protiv režima i tako dalje. Legitimno.

Ono što možda nije legitimno jeste da je taj deo patriotski i nacionalno opredeljeni igrao igru emocionalne ucene sa ostatkom nas koji smo bili u rangu od skeptičnih do oni koji se otvoreno protive. Volšebnim postupkom – ti i takvi su bili proglašeni za „izdajnike srpstva i saradnike režima“ (!), a ostatak njihovih taktičkih saveznika na ulici je aboliran od kritike. Zajedno sa time, od kritike su odjednom u roku od dva meseci abolirani i otvoreno zapadni imperijalni mediji, zapadne imperijalne zemlje, zaboravilo se na rat u Ukrajini i na palestinskim teritorijama. Odjednom su se tiho prihvatale pohvale pop pevačica iz „bravo komšije“ tabora, odjednom je jahta iz Rovinja postala, zli jezici bi rekli, „jedna mala barka“.

No, psiho-triler tu ne staje; paralelno sa tim, na ulicama su dominantno mogle da se vide srpske zastave, poneka ruska i sva ona obeležja koja smo gore naveli. E sad ako premotamo od decembra prošle godine do aprila ove godine – videsmo da izgleda sve te zastave vode u Brisel i Strazbur, ne u Moskvu, ne u Minsk, ne u Jerusalim ili možda najlogičnije – okupiranu južnu pokrajinu. „Nema predaje“ je odjednom, jednako volšebno, postalo „molim pošteda profesore“ kada je došla ideja da se pedala na noge Ursuli von der Lajen i NATO konglomeratu usred cele njihove krvave epopeje u polupanoj Ukrajini. Ono što bi možda bilo logično u ovoj situaciji bi bilo ovo; ok, ima raznorodnih struja i studenata protiv režima. Jedna, proliberalna struja, pedala za Tour de France, a gde drugo.

A šta je sa nacionalnim, rusofilskim krilom koje se klelo da dominira protestima i da ih zapravo vodi? Pitanje koje je sada legitimno postaviti je; a gde ga vodi? Da li možemo onda konstatovati da iako su na okupljanjima dominirale srpske i neke ruske zastave – da nas one neminovno vode prema sudu za ljudska prava u mrskoj nam EU? Ili nam možda EU nije tako mrska kada nam treba za neke „dnevne stvari“ – a ta Rusija…. pa ona je tu pa je tu, neka čeka Ceca?

Naravno, svi mi znamo istinu oko ovih procesa koji su aktuelni u Srbiji. Nacionalno krilo, takvo kakvo jeste, koje je dalo podršku haosu u državi je bilo svesno da bez liberalnog jezgra koje je stajalo i stoji u centru ovoga – nema nikakve šanse. Resursi, novac, logistika, internacionalna podrška, domaće ispostave stranih medija koji stoje iza višemesečne spin mašine, su stari saradnici „Druge Srbije“. Jednako kao i „kulturni radnici“, IT sektor, jednako kao i ogromni delovi Univerziteta (koji zapravo koordinišu ovo) i razbacani fragmenti višedecenijske NGO aktivnosti i propagande. Ono što je sve ove godine falilo tom liberalnom jezgru su, logično i poznato, brojke. Brojke – jer većina građana Srbije je jako dobro upoznata sa ciljevima i stremljenjima te bulumente. No – pred kraj prošle godine, jedan zabrinjavajuće solidan broj ljudi se odlučio da im bude pešadija – a isto tako da služe kao jedinice za pritisak nama drugima koji smo se protivili tome.

Isto tako, svi znamo da vizija državnosti i patriotizma prosečnog stanovnika srpskog sveta koji se prostire u tri države – ne može da bude ista sa vizijama i stremljenjima „Druge Srbije“. Nikada nije bila, ne može biti niti će biti. To su dva modela istorije i shvatanja toka istorije. „Srbija na Istoku“ nikad neće biti niti može sa „Srbijom na Zapadu“. No – ako su zastave tu, i ako su parole na ćirilici i ako se pevaju patriotske pesme – znači li to da smo već u BRIKSU? Da smo rešili pitanje Kosova? Da ćemo se naći našima preko Drine ako bude teško a deluje da jeste već? Da li to znači da možemo da budemo od pomoći Ruskoj pravoslavnoj crkvi u odlučujućoj borbi u kojoj se nalazi sa odmetnutom „Vaseljenskom patrijašijom“? Da li to znači da imamo odgovor na vojni savez koji preti da nas okruži sa svih strana u osvit najave nove militarizacije NATO država u pokušaju da nastave sukob u Ukrajini i paralelno sa tim da reše pozadinu te linije sukoba, što je tradicionalno ovo naše dvorište na brdovitom Balkanu?

Kada biste pali padobranom u Srbiju u 2025. – verovatno biste očekivali da su na ovako masovnim okupljanjima koje kako jedan deo tvrdi, „vode nacionalisti“ – da su na neki deo ovih pitanja gore dati odgovori ili makar postavljeni kao okvir. Evidentno ne. Zašto i kako NE, pokušaćemo sada da dodatno usmerimo objašnjenje, te ću pokušati da ga podelim na neke podceline koje smatram indikativnim ili čak otvoreno kritičnim.

Teza o dva patriotizma, tj. dva viđenja toga šta bi patriotizam trebalo da bude

Dva patriotizma: socijalni i nacionalni patriotizam vs. građansko-europski; tj. Prva Srbija vs Druga Srbija; suverenistički i nacionalni osvrt u kontrastu sa liberalno-kosmopolitskim.

U krajnjoj liniji, ove podele i ovi modaliteti shvatanja, koji su oštro suprotstavljeni cure ka tome da u političkom smislu dobijaju jasnu polirizaciju u BRIKS kampu (ka kome ima težnje Prva Srbija) i EU-NATO kampu gde bi naši svezubi, svemogući nobelovci.

Potpuno je jasno da smo na ulicama imali ogromnu diskrepanciju i suludu šarenolikost okupljenih – od krajnje desnih do kranje levih, ma šta god danas te oznake označavale. Logično, stožer u sredini i glavnica u sredini bila je gore pomenuta liberalna, proevropska hidra udruženih profesora visokog obrazovanja, liberalnih viših klasa, prozapadnih masmedija i profesionalnog NVO sektora koji je decenijama na delu u državi.

Stoga, bezbedno je reći ono što je vidljivo golim okom – u pitanju je bio neprirodan brak, protivprirodni blud opcija koji se zasnivao na tome da paktira protiv nečega što je do te mere esencija „apsolutnog zla“ da je, po mnogima, čak i građanski rat na ulici mala cena za smeniti. No, kako je došlo do toga da je nacionalistički deo Srbije podržao liberalni stožer koji sada evo ide trijumfalno na noge euro-buržo-aziji u Strazbur, a ne Evroaziji? Kako je uopšte moguće da su ta dva naizgled oštro suprotstavljena sistema ušla u kohabitaciju, ne prvi put u skorijoj istoriji Srbije?

Ne treba da smetnemo sa uma naime da, makar u teoriji, ova dva shvatanja bi morala biti u odlučnom sukobu. „Prva Srbija“ (po pravilu shvaćena kao većinska, pro-nacionalna, pro-verska) ima jedno bitno drugačiju koncepciju nacije i obaveze prema naciji od onoga što su nam doneli i uspostavili „liberalni reformatori“. Prva Srbija (čijim se pripadnikom potpisnik smatra) decenijama stoji iza koncepcije nečega što se naziva „tvrdi patriotizam“ – koncepcije oštro suprotstavljene fundusu „građanskog patriotizma“ koji sebe bazira na protestantskim momentima „poštovaoca prava, svojine, preduzetništva“, koja je u zemljama protestantskog zapada vekovima unazad esencijalni temelj društvene dinamike. Nasuprot protestantskom liberalizmu, logično je da prvosrbijanski, evroazijski patriotizam ima bitno drugačije i temelje i socijalnu logiku razvijanja. Taj i takav „tvrdi patriotizam“ Prve Srbije bi bio orijentisan na egalitarnost iznutra i decizivnost spolja. Taj i takav patriotizam je u tri svemira nespojiv sa nekakvim „studentskim ediktima“, praznom liberal-pravnom frazeologijom u kojoj nema pomena o Kosovu, o srpskom pitanju, o vlasti zapadnog kapitala u Srbiji, o radničkim pravima u Srbiji, o tiraniji zapadnog imperijalnog bloka – a da ne pričam o širim svetskoistorijskim pitanjima. „Edikt“ koji nema reči jedne pomena o pozicioniranju naše države u momentu kada se dešavaju suštinska blokovsko-politička prestrojavanja, u momentu kada se dešavaju tektonske i bolne promene u svetskom pravoslavlju, u momentu kada traje surov i besprizoran rat u Svetoj zemlji (i domaćoj i onoj glavnoj), u momentu kada je Rusija na udaru čitavog imperijalnog Zapada – taj i takav „edikt“ ne može prosto da bude uzet za ozbiljno. Uvredljivo za zdrav razum i uvredljivo za svako iskreno patriotsko osećanje je sama pomisao da je ikad u XXI veku nakon svega što smo kao narod i država prošli, da se to parče navrat-nanos naučenih frazetina tumači kao ponuda predloga izlaska iz krize. Taj „svet“ (kako studenti kažu jel’) je u tri svemira nespojiv sa idejom evroazijskog sveta i srpskog sveta kao njegovim podskupom, koji bi, navodno, trebali da zastupamo i guramo u okviru onoga što se dešava na istoku u formi BRIKS saveza. Sama činjenica da moramo da diskutujemo oko ovoga u ovom momentu, da moraju da se pišu tekstovi i analize oko ovoga – je pomalo bizarna i suluda i svedoči o dubokoj pobrkanosti nečega što treba da bude neupitni, nedvojbeni nacionalni minimum. No dobro, sve što je palo bilo je padu sklono – dakle čupa se staro, sadi se novo.

Sledeća stavka bi trebala da se odnosi na to koliko smo verni sa dve stavke; odnos prema Rusiji i odnos prema našoj domaćoj crkvi;

Dani unutar kojih smo, takođe, pokazali su nam da nama nisu svete ni stvari za koje smo se kleli da jesu. Klizanje poverenja ka Rusiji ovde nikad nije bila neka tajna budući da je na našem prostoru oduvek vladala parola „Rusi su braća ali bolje je na zapadu“. Taj odnos dvostrukosti se pojavljivao uvek u nekim klizavim situacijama i naravno počeo je da pomalja glavu čak i u momentima početka ruske operacije u Ukrajini. Planiranim pritiskom nekolicine YT kanala i onda je to prenešeno na srpski telegram, vršene su razne optužbe, „analize“, „izražavanje bratske brige“ itd. Naravno, iole treniranom oku nije bilo teško da uoči da se iza toga krije planska psihološka operacija oslabljivanja poverenja u snagu ruske države. To je naravno sve kulminiralo oko slučaja „Vagner“ i pobune te paravojne jedinice u kojem je dobar deo pro-ruskog mnjenja dao podršku pobuni protiv navodno „korumpirane vrhuške u Kremlju“. Slična logika destrukcije u glavama srpskog nacionalnog krila bila je na delu i u danima pobune u Rusiji; ’treba menjati vojsku, treba menjati delove države’ potpuno ne razumevajući ili se ne trudeći da razume posledice koje bi to moglo da ima. Duh autodestrukcije bio je tu više nego očigledan, isti duh autodestrukcije koji je nastavio od tada sve do dve godine kasnije, na domaćem terenu. U međuvremenu, naravno stepen sumnje u domet i uspeh ruske operacije u Ukrajini nije jenjavao. Mogli smo da vidimo pred našim očima kako nekada izraženi rusofili postaju rusko-skeptici i cela ta reka slila se u domaće prilike i dešavanja.

Druga polovina ovog novčića je odnos prema SPC u ovim mesecima, posebno u sklopu posete patrijarha SPC Porfirija Moskvi gde ga je primio patrijarh Kiril i predsednik Rusije V. Putin.

Pogledajte sad ovo, srpski patrijarh odlazi u Jerusalim i tamo prima odlikovanje, orden izuzetne važnosti. Pričamo o okupiranoj Palestini u ovom momentu, pričamo o izvornom mestu hrišćanstva. Zatim odlazi u Moskvu gde od strane RPC takođe biva dočekan i odlikovan uz počasti koje su prigodne takvom momentu. Ipak, prosečnom građaninu naše zemlje deluje da izmiče duhovno-politički moment takvog dometa, kao što mu verovatno izmiče globalna kriza pravoslavne vere i ideje, zaglavljene između NATO pravoslavlja tzv. Vaseljenske patrijaršije i Moskovske patrijaršije i pomesnih crkava uz nju.

Na našu veliku žalost, u ovim danima saznajemo koji su to dometi jednog dobrog dela mirjana, tj. vernih u Srbiji, potpuno indolentnih i nezainteresovanih za globalne političke, pa i metafizičke, procese koji se dešavaju u svetskom pravoslavlju. Ono što je tom delu vernih bitno je deluje to da dobiju amin, odobrenje od vrhovnog verskog autoriteta da je sasvim okej i legitimno činiti ad hok i nepromišljene političke poteze. Uostalom, sličan je problem nastao i sa izostankom podrške Rusije za blokade, nakon čega je nastao čitav splet najgnusnijih laži i uvreda po pitanju Rusije i ruske podrške. Sada se tim istim stazama udara i na sam temelj duhovne i političke osnove kontinuiteta srpske države, a to je SPC.