Tea Tairović – Muzička predstavnica Evroazijskog talasa

Tea ne dolazi da skromno pokuca, ona ulazi kroz refren, s trubama, bubnjevima i plesačima, sa stavom i stasom, da zaljulja scenu kao kraljica. I sve što nam ostaje je da kažemo: Neka gori Balkan!

Svojim četvrtim studijskim albumom „Aska“ potvrdila je status jedne od najautentičnijih i najuticajnijih umetnica na domaćoj muzičkoj sceni. Sa nepunih trideset godina, ona ne samo da suvereno piše većinu svojih pesama, već ih i komponuje i vizuelno oblikuje čime demonstrira potpunu umetničku kontrolu i kreativnu zrelost. Tea ne traži dozvolu da bude ono što jeste niti teži tome da se pretvara da je nešto što nije. Ona je dokaz da Balkan nije margina, već centar, ako ga neko ume osvetliti iznutra.

Jedna je od najistaknutijih predstavnica mlađe generacije pevačica koja čini se, svesno i vrlo uspešno, baštini orijentalne muzičke tradicije koji su žila kucavica naroda širom Balkana. Njen pristup koji se, poput mnogih drugih, ne oslanja na trendove zapadne industrije, crpi inspiraciju iz istočnih muzičkih obrazaca. Njena muzika kombinuje moderne produkcijske tehnike sa orijentalnim melodijama, ritmovima i latino vizuelnim estetikama, stvarajući zvuk koji je istovremeno savremen i duboko ukorenjen u kulturno nasleđe našeg regiona.

Znamo da je muzika snažan oblik identiteta, posebno kod mladih. Kada izvođači poput Tee stvaraju muziku koja zvuči i diše „naše“, oni nam omogućavaju da se u toj umetnosti prepoznamo, da čujemo sebe, svoj jezik, svoju istoriju, svoje emocije. Stoga ne čudi što je za samo četiri godine, od kako je izdala svoj prvi album, postigla ogromnu popularnost. Njen uspeh ne govori samo o njoj, nego i o potrebi publike za autentičnošću i kulturnim kontinuitetom u vremenu kada se sve češće teži unifikaciji zvuka po uzoru na globalne pop standarde. Tea svojom muzikom ne samo da neguje ono što je nama blisko, već i osnažuje mlade ljude da se ne stide sebe. Ona pokazuje da snaga ne dolazi iz imitacije, već iz samosvesti te da je moguće biti moderna zvezda i istovremeno nosilac tradicije, da se orijentalno ne mora prikazivati kao relikt prošlosti, već kao estetski i emotivni kapital budućnosti.

U novom albumu „Aska“ Tea kreira pesnički prostor u kome se spajaju ljubav, snaga, tuga i zavodljivost i sve to sa jasnim balkanskim korenom. U nastavku, osvrnućemo se na motive, jezik i emocionalnu dubinu nekih od stihova, tragajući za onim što ih čini drugačijim, prepoznatljivim i snažno povezanim sa publikom.

Nisam sigurna da li je iko iz novije muzičke generacije uspeo tako jako da nam razbudi i rasplamsa duh Orijenta kao što je Tea učinila pesmom „Çok Güzel“. Oskudno obučena u zlato dolazi nam kao oštar, zavodljiv i opojan miris sa istoka, koji nas ne poziva da slušamo već da mu se potpuno predamo. Tea ne peva, ona baca čini. I dok neki pitaju „Šta ovo znači?“, drugi već uveliko plešu oko vatre. U ovoj pesmi ne odzvanja samo ritam, već i dugo potiskivana snaga nasleđa i ludačke energije.

Crna moć nije samo magijska fantazija i romsko nasleđe autorke, već naša vrlo realna unutrašnja snaga kojom preživljamo vekovima unazad. U to ime ide jedan genijalan obrt i pesma „Majka kuka“ gde se uz epsko naricanje naših Majki ipak dešava kolo sreće i neočekivana snaga preokreta, centralni simbol sudbine u srpskoj kulturi, koje sada ne ide „na sever“ već na jug!  U našoj kulturnoj matrici, kolo sreće se uvek okreće, ali se uvek naivno verovalo da njegov vrh stanuje negde „na severu“, tamo gde su prilike bolje, gde je Zapad, gde je „napredak“. Ali Tea ga okreće na jug, i time pravi suptilnu, ali moćnu intervenciju.

Naravno da ništa ne može da prođe bez ratnog stanja, egzistencijalne ugroženosti i odnosa koji su opasni po mentalno i fizičko zdravlje svih. Stoga je jedna od jačih kardiovaskularnih numera svakako „Da overim“. Kako drugačije da se voli na Balkanu nego kao da je rat? Kod nas ljubav nikada nije nežni pogled preko stola uz kafu bez šećera, kod nas je ljubav opsadno stanje, rovovski sukob i  emocionalna ofanziva dok neko ne overi.

Ako je nešto siguran deo orijentalno-balkanskog mentaliteta onda je to da emocija nije potisnuta. Razbijamo čaše i oslobađamo se besa, tuge i nepravde prvom prilikom. Naravno tu je i malo osvetničke poetike pa neprijateljima želimo istu bol nama načinjenu. Žene, užuvajte u tekstu „Aske“.

Narativna distanca od boli nas čeka u „Halo ovde đavo“. Više ne patimo ali čujemo. Dešava se obrt u dinamici moći i uz piće i cigaru u kancelariji za karmičke usluge, jači od svake tuge, komotno posmatramo koga i kako stižu posledice izdaje.

A kada posledice stignu sudi se jasno i bez ublažavanja. Za kraj nam je Tea svima kolektivno izrekla moralnu kaznu jer smo dobili šta smo tražili. Neka ovi stihovi na kraju budu kao hladan tuš i reality check. Nema vajde glumiti žrtvu i biti patetičan. Neke se uloge jednostavno moraju odigrati. Predlažem da odradite trening snage i kardio uz „Ker finansijer“.