Критичке студије дискурса је научни чланак објављен у оквиру монографије „Приручник критике“ Института за филозофију и друштвену теорију, у Београду, 2023. године. Најважнији објекат истраживања критичке анализе дискурса јесте начин на који се употреба друштвене моћи, доминација и неједнакост у друштву појављују и репродукују кроз писани и усмени дискурс у одређеном друштвеном и политичком контексту, као и да испита начине на који им се исто друштво супротставља.
Њен основни задатак јесте разобличавање односа моћи у друштву кроз анализу језичких (дискурзивних) структура и пракси, кроз које се та моћ обликује и манифестује, са циљем да се створе праведнији односи у друштву.
Критичке студије дискурса биле су повод за разговоркоји сам водила са професорком Катедре за иберијске студије на Филолошком факултету у Београду – Аном Кузмановић Јовановић, која је, уз др Марију Мандић, коауторка овог чланка.
ИВАНА: За почетак, шта се тачно подразумева под термином «дискурс» и, у датом контексту, шта су дискурзивне праксе?
АНА: Дискурс може означавати структуру изнад нивоа реченице; у овом значењу би у одређеним контекстима био синоним за текст. Дискурс је и језик у употреби, у складу са дихотомијом чувеног лингвисте Фердинанда де Сосира, оца структурализма, langue(језик као структура)иparole(говор, конкретне реализације апстрактног језичког система).
Међутим, дискурс можемо дефинисати и као систем изјава које повезује заједничко значење и вредности. Тако дакле, када говоримо о „конзервативном“ дискурсу у Србији, мислимо на скуп конзервативних, патријархалних идеја које наглашавају традиционалне вредности и заговарају одржавање постојећег стања у друштву. У савременим студијама односа језика и друштва, појам језика све чешће бива замењен овако дефинисаним појмом дискурса. Предност овако дефинисаног дискурса над језиком јесте та, што концепт дискурса садржи у себи и вредносну компоненту. Не постоје неутрални дискурси, јер када год говоримо, морамо да изаберемо одређени систем значења и вредности у оквиру којих се изражавамо. Тим избором ми одређујемо и свој идентитет, своју позицију у односу на постојеће дискурсе (тј. системе вредности) у друштву. Наравно, ови процеси најчешће нису свесни, нарочито када је у питању репродукција доминантних дискурса.
Коначно, веома је утицајна и дефиниција Мишела Фукоа, за којег дискурс представља процес креирања значења, генеалогију знања и моћи. За Фукоа, дискурс је историјски условљен, те у одређеним историјским периодима о конкретним темама и друштвеним објкетима можемо говорити, писати али и мислити само на одређене начине.
Мишел Фуко, Извор: Michel Foucault, the Bogeyman of the Culture Wars
*Дискурзивне праксе јесу историјски условљени начини на које користимо језик у специфичном социо-културном контексту. Могу имати значајне идеолошке последице – помажу у стварању и репродуковању неравноправних односа између различитих друштвених група (мушкараца и жена, етничке/ сексуалне већине и мањине у друштву и др.) захваљујући начинима на које представљају догађаје и ствари, те позиционирају људе. Могу помоћи одржавању постојећег стања у друштву, али могу и знатно допринети промени доминантних идеологија.
ИВАНА: Језик је главно вербално средство комуникације а ако говоримо о невербалним аспектима комуникације, попут: слике, филма, интернета, да ли можемо да издвојимо неки од тих као најутицајнији?
АНА: Дискурс, као језичка пракса, готово увек у себе интегрише и бројне невербалне, мултимодалне елементе. Поред оних које се на први поглед подразумевају, као што су вокални тракт и паралингвистички елементи дискурса (попут мимике и гестова)за дискурзивну праксу су подједнако важни слика, звук, као и технички ресурси који користимо у комуникацији: од музичких инструмената, преко одеће и парфема које бирамо, до технолошких иновација које су једна од кључних карактеристика света у коме живимо (од радија, преко телевизора, до рачунара и паметних телефона). Сви ови елементи су потенцијално важни за преношење идеолошких порука кроз дискурс, те не бих могла издвојити један као најутицајнији.
ИВАНА: Jedno од главних Фукоових питања није само шта људи знају, већ како је то знање настало и које структуре моћи га омогућавају и регулишу. Како, дакле, односи моћи у друштву утичу на језичку интеракцију?
АНА: Дискурс је поглед на свет, одн. начин представљања и/или интерпретирања света, а будући да је овако дефинисан дискурс заснован на знању, то често укључује односе моћи и доминације. Пошто, како смо рекле, не постоје неутрални дискурси, наше дискурзивне праксе су увек идеолошки мотивисане и имају потенцијал да утичу и на друштвене праксе. Ово је кључна премиса критичке анализе дискурса. Уверење да су дискурзивне праксе дијалектички повезане са друштвеним праксама мотивише, на пример, борбу за родно осетљив језик – уколико жене именујемо женским облицима именица које означавају титуле и професије, помоћи ћемо да буду видљивије у јавном дискурсу, што ће индиректно утицати и на побољшање њиховог друштвеног статуса.
* У књизи Историја лудила у доба класицизма, Фуко истражује како је током ренесансе лудило било схваћено као нешто блиско божанском или мистериозном, док је у доба разума лудило „изоловано“ у установе и постало објекат медицинског и научног проучавања. Ова трансформација није била само промена у начину на који су људи размишљали о лудилу, већ и у томе ко има моћ да дефинише шта је лудило (нпр. лекари уместо свештеника или филозофа). Фукоов приступ нам помаже да анализирамо савремене институције и системе знања.
ИВАНА: На основу овога схватамо да је дискурс истовремено друштвено условљен, али и друштвено конститутиван, па самим тим утиче на међуљудске односе. Како бисмо могле да објаснимо родни дискурс у Србији? Колико он рефлектује реалне родне односе?
АНА: Феминизам је у последњих неколико деценија, посебно од друге половине 20. века, допринео не само промени дискурзивних пракси, већ и материјалног положаја жена у свим западним друштвима (у које убрајам и српско). Данас се у тим друштвима жени не одриче право да буде образована, да ради изван куће, да одлучи хоће ли и када ће рађати, да контролише сопствено тело. Ипак, кроз одређене дискурзивне праксеможе јој се имплицитно поручивати, између осталог, да је мајчинство најважнија улога њеног живота, или да гинеколог најбоље познаје њено тело. Истовремено се пред њу стављају нови захтеви и очекивања: да буде витка, негована и да контролише своје телесне нагоне, као и да усклади кућне обавезе са послом ван куће. Све у свему, савремена (западна) жена често мора да усклади рад у кући са радом ван куће и радом на себи. Додуше, овај дискурс је доминантан био у претходним генерацијама жена, код генерације икс и миленијалки, вероватно тзв. зумерке имају другачију концепцију еманципације и родне равноправности?
ИВАНА: Зумерке често посматрају еманципацију и родну равноправност кроз призму интерсекционалности. За разлику од претходних генерација, оне одбацују строга очекивања која долазе из традиционалних или либералних оквира и чешће бирају флуидне концепте идентитета (рецимо, флексибилност у улогама, као и одбацивање диктираних нормни физичког изгледа – тело је простор самоизражавања). У борби за права, нагласак је на колективној акцији, великој улози друштвених мрежа као активистичких платформи, као и на рушењу капиталистичких структура које репродукују угњетавање. Оне теже редефинисању успеха и независности – изван доминантног дискурса рада и тржишних стандарда.
АНА: Треба додати и да нови изазови са којима се суочава савремена жена у високоразвијеним западним цивилизацијама показују суштинску грешку борбе за једнакост полова на начин на који је то до недавно чињено. Наиме, либералне демократије постепено су усвојиле антидискриминаторске законе како би женама обезбедиле равноправан приступ образовању, запослењу, политичким функцијама и сл. Међутим, ти закони нису донели истинску равноправност полова, већ су женама само отворили приступ тржишту на којем су стандарде мушкарци вековима пре тога уобличавали по својој мери.
Можемо погледати пример Србије, која је имала не само жену, већ и лезбејку на једној од најодговорнијих функција у држави, премијерској. Међутим, та чињеница није суштински утицала на промену положаја жена у српском друштву – на смањење родно заснованог насиља, праведније радне услове, бољу институционалну помоћ у одгајању деце и сл. Заправо, у питању је занимљив савремени феномен, типичан за друштва позног капитализма: неолиберализам кооптира све друштвене борбе, па тако и феминизам. Одређене жене, из одређених друштвених класа (типично виших), освајају одређене позиције у јавној сфери али својим деловањем затим помажу одржавању постојећег система, који наставља да опримира најшире слојеве жена (и мушкараца) нижих друштвених класа. Типични пример била би, рецимо, Маргарет Тачер, која је споводила најсуровије економске мере усмерене на промоцију неолиберализма и уништење државе благостања у Британији, или Бјонсе, савремена икона феминизма, планетарна музичка звезда, мултимилионерка и предузетница чију модну линију шију жене у фабрикама у Шри Ланци у условима најгоре експлоатације.
ИВАНА: Хајде да прокоментаришемо наратив у српском дискурсу након 2000. године. Ако бих га могла назвати дискурсом приватизације, он потенцира: „модернизацију“, „неопходност реформи како би се земља даље развијала у свом путу ка ЕУ“, а занемарени су бројни ризици који произилазе из тога, попут незапослености и социјалне неправде. Како такав дискурс утиче на динамику унутрашње политике, али и на динамику односа са другим државама?
АНА: Једна од доминантних тема српске политичке агенде већ вишеод 20 година јесу тзв. европске интеграције. Спровођење реформи зарадусклађивања друштвено-економског система са оним у Европској Унијипредстављало је бригу и задатак свих српских Влада од почетка 2000-тих. Поменуте реформе се у јавном и политичком дискурсу често метафоричкиприказују као „европски пут“ Србије. Европска Унија и њен политичко-економски систем представљени су у том дискурсу као најбољи модел ирешење за будућност Србије а утицај ЕУ је јавно и отворено прихваћен ипризнат као интегрални део политике српских елита. Спровођење тихреформи, међутим, често подразумева болне промене за велики део српскогдруштва, пошто су многе од њих повезане са трансформацијом економскогсистема и увођењем тржишне економије, што подразумевареструктурирање државних предузећа, приватизацију друштвене и државнеимовине, реституцију и др. Ови процеси посебно погађају радничку класу али и запослене у тзв. јавном сектору. Осим тога, кључне промене морајубити проведене у правосуђу и образовном систему, а ту су и сложенеполитичке теме, као што је сарадња са Хашким трибуналом инормализација односа са Косовом, заправо de facto признавање независности Косова кроз потписивање Бриселског споразума из 2013. године, и тако даље. Стога је важно представити те реформе као неопходан залог сигурне и боље будућности. Ово се постиже пажљивим избором аргументативних средстава којима српске политичке елите дискурзивно конструишу процесе евро-интеграција, тј. „европски пут Србије“.
ИВАНА: Која је улога медија у формирању одређеног дискурса? Свакако знамо да су они увек под утицајем владајуће идеологије, али са друге стране код нас имамо изражени раскол између две стране, што посебно утиче на тумачење објективног новинарства као идеала.
АНА: Наравно, медији су одувек имали једну од кључних улога у ширењу дискурса, и то пре свега оних доминантних. Медији су увек у нечијем власништву те стога и под нечијом контролом – не могу никада бити заиста независни. Пошто је у капитализму и медијски простор тржишно оријентисан, то значи да различити друштвени политички субјекти могу кроз различите медије промовисати сопствене агенде кроз одређене идеолошке дискурсе. У српским медијима је та поларизација општепозната и јасно видљива – са једне стране имамо режимске медије који промовишу дискурсе и политике владајуће политичке елите (где свакако не спада само онај видљив део власти), а са друге стране медије у власништву различитих страних корпорација које промовишу дискурсе и политике својих влада (или других страних субјеката).
Та поларизација је видљива у готово свим друштвеним темама и дискусијама: став према Косову и Метохији, локдауну и вакцинацији против ковида, специјалној војној операцији у Украјини, рату у Гази, актуелним студентским блокадама и протестима, рударењу литијума, итд.
ИВАНА: Ко су све субјекти у дискурсу?
АНА: Онај ко има моћ да обликује дискурс према својим интересима, да одређујетеме о којима се уопште може дискутовати у једном друштву, као и начине о којима се може дискутовати, онај ко одређује, напослетку, и о чему се не сме дискутовати, он је главни субјект дискурса. У том смислу се може разумети идискурзивна природа моћи. Како каже Фуко у Историји сексуалности, „дискурс преноси и производи моћ, он је појачава, али је и поткопава,излаже, чини ломљивом, и омогућује постављање препрека пред њу“. Данас нам се чини да су нам нове технолошке могућности дале могућност да сви постанемо субјекти дискурса, да неспутано и без цензуре исказујемо својемишљење и да оно постане доступно свима. Да ли је заиста тако? Или нам једозвољено да ватрено дискутујемо и поларизујемо се око одређених тема,док су нам неке друге забрањене? Да ли наше дискурзивне праксе имајудиректне или индиректне последице на друштвени поредак, и можемо ли тепоследице контролисати? Које су то теме артикулисане у јавном дискурсу уСрбији данас? Евроатлантске интеграције, корупција, рад институција…Шта се дешава ако покушамо да искажемо другачији став? Да ли бивамоизложени ризику да будемо поништени („кенселовани“), изопштени?
* На пример, говори се много о урушеном образовном систему, али се реткопомиње један од главних проблема високог школства у Србији (и шире) данас: такозвана Болоња. Болоњски процес је типичан пример како доминантна друштвено-економска политика – данас је то неолиберални капитализам – обликује образовне праксе. Неолибералне политике у високом образовању доносе нове административне и управљачке праксе. Те праксе, које почивају на евалуацијама, рангирањима, рејтинзима, мерењу учинка и сличним активностима нерелевантним за саму суштину универзитета – подучавање и истраживање – јесу заправо друштвене технологије које служе не само да реструктурирају и ограниче приступ знању, већ и да ускладе академску стратификацију са ширим друштвеним неједнакостима. Због тога су данас ови процеси неолиберализације честоозначени као „неофеудализам“ у образовању. Нови облици неолибералног управљањауниверзитетом доводе до комодификације образовних система крозекстерне системе евалуације и провере резултата истраживања иподучавања, све мање учешће државе у финансирању универзитета и све веће ослањање на приватне изворе финансирања, комерцијализацијузнања, смањење институционалне и индивидуалне аутономије и др. Па ипак, колико често у јавном дискурсу чујемо захтеве за одбацивањем овихдоказано штетних неолибералних образовних пракси и тенденција? Уместо тога, захтеви су увек усмерени повећање компетитивности, на бољерангирање на Шангајској и другим сличним листама. Да ли је уопште могуће поставити захтеве за променама у образовању мимо захтева за ширим друштвено-економским променама?
ИВАНА: Протести су увек били условљени историјским контекстом у ком се одвијају, а у складу са тим су се вредновали другачији идеали. Транспаренти су били различити, од левичарских парола за социјалну правду, преко националистичких, од захтева за демократију, до савремених, ироничних порука које критикују систем. Шта значи да је данас „Београд ОПЕТ свет“ када је управо дискурс промењен у односу некад/сад?
АНА: Било је много негативних коментара на овај транспарент који се појавио на студентским и грађанским протестима крајем 2024. године. Зашто негативни коментари? Због промењеног контекста – Србија и свет су се много изменили између 1996. и 2024. Први пут се овај транспарент појавио у контексту грађанског рата, слома социјализма, санкција у Србији и победе колективног запада у хладном рату и прокламованог „краја историје“. Данас је геополитички контекст веома измењен – мултиполарност, нови хладни рат, Србија која је у полуколонијалном статусу у односу на запад. Шта значи свет на транспаренту? Да ли се мисли на свет који нас уцењује и држи у полуколонијалном статусу, а чији део треба и ми да постанемо, како нас наше политичке елите већ две деценије убеђују? Или се мисли на свет који пати под чизмом империјализма и неолибералног глобалног капитализма?
Пад Сирије
Пад Сирије је још један пример како се друштвени и политички догађаји обликују и интерпретирају кроз различите дискурсе, зависно од геополитичких и медијских интереса. На глобалном нивоу, дискурси који су доминирали у извештавању о Сирији углавном су одражавали интересе великих, западних сила, а језички избори били су кључни у формирању перцепције јавности. На пример, западни медији су често користили термине попут „диктатура“ или „режим“ како би означили доскорашњу владу, док су групе које се боре против владе називане „побуњеницима“ чиме је изграђена симпатија према њиховим акцијама.
Овакве наративе су често пратили визуелни материјали који су додатно појачавали емоционални утицај, било да је реч о приказу разорених градова или жртава. Једна од кључних улога критичке анализе дискурса јесте управо у томе да деконструише овакве наративе, како би се откриле дубље структуре моћи које стоје иза језика. На пример, питање легитимитета међународне интервенције у Сирији често је оправдавана позивањем на „хуманитарну кризу“, што је термин који има снажну емотивну и моралну конотацију. Све то указује на чињеницу да језик није само средство комуникације, већ и моћно средство манипулације и контроле, нарочито у контексту великих криза на Блиском Истоку. Када се дубље анализирају дискурси о Блиском Истоку, постаје јасно да они нису само одраз стварности, већ активно обликују ту стварност, утичући на јавно мњење и сам ток конфликта, док са друге стране прикривају истинита дешавања која не иду у корист западних сила. Тако се најчешће за правдање интервенција и утицаја истих тих сила користе термини стварања „модерне државе“ и успостављања „демократије“.
