Блискоисточни регион кроз историју је познат по својој врло сложеној геополитичкој структури, бројним сукобима регионалних актера за превласт у којем своју корист траже и најјаче светске силе. У складу с тим, неретко се можемо сусрети са интересним савезништвима које је тешко логички објаснити, али и преокретима који представљају изненађење чак и за најбоље познаваоце прилика у овом делу света. Један од догађаја који ће знатно утицати на будућност региона свакако је промена режима у Сирији, тј. пад Башара ал Асада и долазак на власт лидера организације Хаџат Тахрир ал Шам (ХТШ), Абу Мухамеда ал Џуланија.
Ребрендирање Абу Мухамеда ал Џуланија
Овај текст можда и не бисмо писали да Ал Џулани није један од најпознатијих светских исламиста, човек којег је амерички Стејт Департмент ставио на листу најтраженијих терориста, а само за информацију која би допринела његовом хапшењу понудио чак 10 милиона долара. Његов пут, од почетака у Ираку након америчке војне интервенције 2003. године и затворског стажа у кампу Бука који је за многе представљао „одскочну даску“ за касније напредовање у џихадистичкој хијерархији, преко оснивања организације Ал Нусра Фронт, па до ХТШ која се од слабљења Исламске државе наметнула као једна од најјачих оружаних формација у региону, заснован је на идеологији глобалног џихада.
Ипак, временом долази до великог преокрета и сада цео свет гледа Ал Џуланија који одбацује своју екстремистичку прошлост и почиње да користи име које је добио по рођењу, а то је Ахмед Хусеин ал Шара. Поред имена и униформе коју је заменио скупим оделом и краватом, нови лидер Сирије наизглед почиње да мења и своја уверења, те оружану борбу под заставом џихада ставља у други план. Како би „демилитаризовао“ своју организацију, у нади да ће њена терористичка прошлост брзо пасти у заборав, Ал Џулани формира нову транзициону владу која би у наредном периоду требала да Сирији обезбеди дуго жељени мир и стабилност. Поред тога, Ал Џулани настоји да избрише своје везе са терористичким организацијама попут Ал Каиде, а „неверничке“ силе против којих се недавно и сам борио сада препознаје као своје савезнике. По узору на модерне западне лидере, активно се укључује у јавни живот своје земље, почиње да посећује друштвене догађаје, дели хуманитарну помоћ, желећи на тај начин да се наметне као председник свих Сиријаца. Поред тога, Ал Џулани даје гаранције припадницима мањинских верских заједница да ће у „новој Сирији“ бити безбедни, а себе представља као легитимног представника и заштитника сиријског народа који се борио искључиво против режима Башара ал Асада. Тако „ребрендирани“ Ал Џулани почиње да даје интервјуе и за светске медије у којима помирљивим тоном истиче да он није претња Западу, као и да нова сиријска влада не жели сукоб са Израелом, већ ће бити усредсређена на обнову земље. „Модерни“ Абу Мухамед ал Џулани врло брзо добија поверење западних лидера који га представљају као „прагматичног радикала“ и на запрепашћење многих аналитичара који су упућени у његову прошлост, бива награђен сусретом са председником Француске Емануелом Макроном у Јелисејској палати. То је била његова прва званична посета Европи, а недуго затим, као шлаг на торту, уследио је сусрет са председником САД Доналдом Трампом у Саудијској Арабији. САД на тај начин шаљу поруку Сирији да ће им бити пружена нова шанса да се докажу као поуздан партнер, а Трамп свог новопеченог савезника Абу Мухамеда ал Џуланија описује као „младог и харизматичног човека са озбиљном прошлошћу.“ Нема сумње да на овај начин Доналд Трамп жели да изгради нови регионални савез, са Анкаром и Дамаском у њему, уз већ раније утемељену подршку Ријада, помоћу којег ће САД поново преузети потпуну контролу над регионом. Наравно, подразумева се да главни амерички савезник остаје Израел, што је чињеница коју је сувишно и помињати.
Питање на које у овом чланку желимо да одговоримо је следеће: „Да ли је Абу Мухамед ал Џулани заиста доживео преображење и од радикалног исламисте постао поуздани западни савезник или се иза свега крије обмана, заснована на верским принципима, коју секуларни Запад није способан да препозна?“ Одговор лежи у феномену који је специфичан за ислам и назива се такијах, а у наставку текста објаснићемо о чему се ради.
Шта је такијах?
Такијах је феномен за који се везују бројне недоумице и представља предмет расправе бројних исламолога, пре свега у смислу оправаности његовог коришћења од стране муслимана. Сам термин на српски језик се може превести као „прикривање“ или „обмана“ и заснива се на ајету 106 суре 16 Курана који гласи: „Онога који занијече Алаха, након што је у Њега вјеровао – осим ако буде на то приморан, а срце му остане чврсто у вјери – чека Алахова казна…“ Дакле, по овом ајету Курана муслиманима је дозвољено да се огреше о неке од најзначајнијих елемената своје вере, па чак и да негирају Алаха, што је иначе најстроже забрањено. Међутим, вернике та казна неће задесити, ако остану чврсто у вери, док је њихово негирање ислама само варка за оне који им могу нашкодити. Према томе, не само да могу да се огреше о нека исламска учења, већ могу и негирати да су муслимани, прећи у другу веру, прихватити атеизам и слично. Другим речима, такијах је тренутно прикривање сопствених уверења, ставова, идеја, осећања, мишљења, стратегија, у тренутку када се верник налази или би се у будућности могао наћи у непосредној опасности, те је приморан да сачува сопствену физичку или менталну безбедност, као и саму веру. Врло је битно нагласити да се према традиционалној исламској мисли такијах може користити само у случајевима истинске опасности, док употреба овог феномена као средство манипулације како би се остварили неки други себични циљеви који нису везани за очување живота или вере, није дозвољенo. Дакле оно мора бити у оквиру моралних и етичких граница. На основу наведеног може се констатовати да Ал Џулани оправдано користи такијах само ако на тај начин жели да заштити своју веру, али и себе и своје саборце, како их не би стигла судбина Хасана Насралаха, Исмаила Ханеија, Јахје Синвара и других противника САД и Израела. Ипак, сам концепт такијаха доста зависи и од интерпретације па се поред класичног виђења, по којем је такијах искључиво дефанзивна тактика, временом појављује и офанзивнија варијанта, која дозвољава коришћење обмане како би се непријатељ анестезирао и то у корист вишег циља, а то је победа над „неверницима“ и стварање новог халифата. Имајући у виду прошлост Абу Мухамеда ал Џуланија, не можемо одбацити могућност да он такијах види управо тако, дакле као средство које ће му омогућити тријумф над „неверницима“, који је донекле већ и остварио рушењем алавитског режима Башара ал Асада у већински сунитској Сирији. Следећи његов циљ могао би бити претварање Сирије у типичну исламску државу, по узору на Авганистан под влашћу талибана, која ће временом, ако се за то пружи шанса, постати део неког новог халифата.
Још један ајет који се може посматрати из угла такијаха јесте 28. из суре 3 који гласи: „Нека вјерници не узимају за пријатеље невјернике кад има вјерника; а онога ко то чини – Алах неће штитити. То учините једино да бисте се од њих сачували…“ Овај ајет можемо директно повезати са активностима Абу Мухамеда ал Џуланија и његовим састанцима са лидерима „неверничких“земаља. Дакле, он је свестан да му они нису пријатељи, али склапа савезништва са њима свестан њихове моћи и утицаја, како би стекао међународни легитимитет и убедио цео свет да је његова терористичка каријера прошлост.
Да закључимо, није први пут да САД и Запад падају у замку такијаха приликом склапања савезништва са муслиманима. Слично су и косовски Албанци обманули САД, настојећи да задобију њихову подршку, када су у Приштини подизали споменик Билу Клинтону и бисту Медлин Олбрајт, иако је идолпоколство по исламу забрањено и представља ширк. Сада имамо случај да се један од најпознатијих светских терориста и вођа организације ХТШ Абу Мухамед ал Џулани представља као модерни лидер и савезник САД и Запада што се може тумачити и као специфичан облик политичког прагматизма. Ипак, многи познаваоци прилика у исламском свету мишљења су да су активности новог лидера Сирије пример идеолошке камуфлаже тј. прикривања стварних намера како би се задобило поверење, а самим тим и заштита јаких међународних актера. Дакле ради се такијаху, а да ли ће САД и њени савезници касно схватити да су преварени, па чак и војно интервенисати против Ал Џуланија и његове ХТШ ако се они отргну контроли и покажу своје право лице, време ће показати. Уосталом такве случајеве смо већ имали прилике да видимо у прошлости.
