У Републици Српској ванредни избори нису одржани први пут, међутим, први пут су одржани под оваквим околностима. Године 2007. одржани су први ванредни предсједнички избори након изненадне смрти предсједника Милана Јелића (СНСД). Њега је у том случају на позицији предсједника Народне скупштине мијењао Игор Радојичић (тада СНСД), а на изборима је изабран Рајко Кузмановић (СНСД), те је СНСД тако сачувао мандат. Излазност на редовним општим изборима 2006. године била је 57,1%, док је на ванредним била свега 35,98%, а СНСД је освојио око 7% гласова мање.
Иако карактеристике ванредних избора зависе од више фактора, неке њихове доминантне одлике су:
- краћа и мање видљива кампања (кампања је краћа и слабије организована; бирачи немају осјећај „изборног циклуса“, нити времена да се мобилишу);
- недостатак драматичности за просјечног бирача (не перципира се као „историјски тренутак“; долази до умора бирача, незаинтересованости и осјећаја код оних који желе промјене да се мало шта може промијенити);
- уколико су избори за инокосну функцију, излазност је по правилу мања;
- утицај времена и временских прилика.
Ови избори су били изнуђени, наметнути и нису у складу са вољом српског народа. Индиректно, преко вазалских и колонизованих институција БиХ, смијењен је предсједник Републике, на начин сличан ономе како је након НАТО бомбардовања СРЈ смијењен Никола Поплашен. Једина разлика је у томе што је Поплашен био смијењен директном одлуком странца. Међутим, страни актери постају свјесни промјена на међународном плану, те у процесу мултиполаризације формално препуштају одлуке институцијама БиХ, иако те институције суде и функционишу на основу наметнутих измјена закона. Управо је један такав, нелегалан судски процес, довео до одржавања ових избора.
СНСД је изборе перципирао негативно и тежио је да задржи мандат освојен 2022. године. Иако су у почетку били изричито против одржавања избора, ипак су на њима учествовали. СДС је одмах настојао да истакне једног кандидата као заједничког представника опозиције, што су на крају подржали и Јелена Тривић и њен Народни фронт. Дакле, СДС је једина опозициона партија око које је било могуће постићи договор унутар цјелокупне опозиције, јер је на одређен начин сви у опозиционом блоку користе — од ПДП-а до Вукановића.
Однос партија према пресуди
СНСД и коалиција су изричито и недвосмислено означили пресуду као суђење Републици Српској, јер је у питању институција предсједника Републике, те су је одбацили. СДС и ПДП су се сагласили да је ријеч о монтираном политичком процесу, при чему је ПДП био принципијелно против изласка на изборе. Вјеровали смо да то могу одржати до краја, међутим, подршка професору Бранку Блануши значи индиректан излазак на изборе и мобилизацију бирача у Бањој Луци, која је кључан бирачки стожер за опозицију.
Тривићева је нагласила да Додик није Република Српска и да је он крив што је Српска доведена у овакву позицију. Вукановићу је, с друге стране, највећи проблем што је ЦИК одобрио кандидатуру професора Синише Карана са потписом Додика. Он је поднио апелацију нелегитимном представнику колонијалне управе у БиХ, Уставном суду БиХ. Апелација је одбијена. Када се жaлите било којој институцији на нивоу БиХ, у овом тренутку делегитимишете своју позицију унутар Републике Српске. То су, ипак, многи у опозицији схватили.
Када говоримо о грађанима, они који су осуђивали пресуду као ирационалну и недопустиву били су већина, али постојали су и они који су се радовали одлуци, и то из два разлога. Једни су наишли на препреку у систему, а други заиста вјерују да странци треба да цивилизују БиХ, односно нас. Како би рекао Гистав Ле Бон, потребан нам је тутор, као што су то некад биле Османлије.
Карактеристике изборног процеса
Изборна кампања је оцијењена као „тиха“, а у ствари је само доста краћа, јефтинија и усмјерена на затворени круг људи – партијско чланство и вјерне бираче. Изборно надмудривање обје стране трајало је свега око 15 дана, а плакати и билборди били су једва видљиви. Народна скупштина Републике Српске је укинула финансирање свих странака из буџета Српске, што је највише погодило мање партије. Мање је новца за промоције и рекламни материјал. Брзо се прешло у дигиталну сферу у којој постоји мања транспарентност, јефтиније је оглашавање и лакша неаргументована размјена мишљења.
У кампањи СНСД-а види се директно повезивање кандидата, редовног професора Синише Карана, са предсједником СНСД-а, Милорадом Додиком. Такође, њихов дизајн је у MAGA стилу из кампање 2024. године за америчке предсједничке изборе. Кампања се фокусирала на аутономију Српске и независност у оквиру дејтонске БиХ.
Избори представљају референдум о најновијим потезима власти СНСД-а и о начину поступања према кризи легитимитета у Босни и Херцеговини. Око тих тема изграђено је доминантно јавно мњење, око њих се и гласало, али и о начину поступања представника власти на локалном нивоу.
Што се тиче главних тема ових избора, можемо издвојити:
- пресуда предсједнику Републике Српске, суверенитет Српске и поштовање Дејтонског споразума;
- економски услови и односи у Српској: рудник и термоелектрана Угљевик, незапосленост, могућности, борба против корупције, чишћење својих редова итд.
Према опозицији, у овом случају кандидату Блануши, највећа опасност за Републику Српску нису стране силе, већ корупција изнутра и лош систем. Он сматра да природна богатства треба да остану у рукама Републике Српске, док је СНСД, како кажу, спреман да прода све зарад својих интереса. Најављен је и закон о стратешкој имовини националног значаја. Такође, његова кампања се заснива на враћању достојанства грађанима Републике Српске. Блануша тежи да Српска буде суверенија у економском смислу, али да се истовремено не замјери међународним актерима, да не буде екстремна и да не провоцира.
Када је у питању спољна политика, Блануша критикује одређене одлуке према САД, али не искључује сарадњу. Што се тиче ЕУ, поново се враћамо на наратив о суверенизму у области економије. То је класичан опозициони приступ не само код нас, већ и шире. Фокус је искључиво на унутрашњим питањима.
С друге стране, власт има у потпуности дефинисану спољну политику и више се фокусира на аутономију, заштиту Дејтона и на саме разлоге због којих су избори расписани. Фокус је на одласку ОХР-а и странаца из БиХ. Каран је нагласио да ће остати исти односи са Русијом. Фокус је на договору између лидера унутар државе, а не споља.
Покрет „Сигурна Српска“ је нови политички актер који је значајан у овој кампањи. Покрет подразумева прије свега јачање позиције Драшка Станикувића и изградњу инфраструктуре за изборе који би требало да се одрже за годину дана. Покрет нема радикално супротну политику од оне СНСД-а у области националног у јавном дискурсу, али је ипак у потпуности на линији опозиције. На митинзима опозиције у овом циклусу је више истицана подршка Сигурне Српске Блануши него директно ПДП-а.
Постмодерни суверенитет у БиХ
Бенџамин Ходли, вестминстерски бискуп и еминенција у Енглеској, приликом заклетве пред краљем Џорџем Првим рекао је: „Онај који има коначан ауторитет тумачења писаних или изречених закона представља истинског законодавца по свим намјерама и сврхама, док особа која је записала закон или га изрекла то није.“ Ходли је то изговорио далеке 1717. године. Такав приступ се данас примјењује у БиХ као најбољем примјеру једне постмодерне концепције суверености.
Дакле, и у оној осамнаестовијековној Британији суверен је био Британац као крајњи тумач. Према таквом приступу, данас је у БиХ суверен странац који врло слободно тумачи Оквирни (Дејтонски) споразум, уставе и законе. Дјеловањем ОХР-а до сада је наметнуто 913 одлука, а више од 200 пута су мијењани сви устави у БиХ.
Сличну ситуацију, ако изузмемо колонијални период, доживио је још само Источни Тимор, који је имао привремену управу УНТАЕТ од 1999. до 2002. године, односно до потпуног формирања власти. Због тога се готово не може рећи да било шта слично ОХР-у постоји, не само у Европи већ и у цијелом свијету. Да буде крајње јасно: на нивоу БиХ суверена су три конститутивна народа, а на нивоу Републике Српске суверени су грађани.
Мора да постоји изграђен консензус око одласка странаца у Републици Српској – у свим друштвеним групама, од најмлађих до најстаријих, као и у свим класама. ОХР тежи да нас представи homo sacer-има, људима који немају готово никаква права нити вриједност; својим акцијама понижава и дехуманизује народ, и то не само Србе, него све, ма у чију корист дјеловао.
У Републици Српској и даље не постоји потпун консензус о томе да ОХР не треба и не смије да постоји. Постоје партије и појединци који релативизују чињеницу да је ријеч о колонијалном управнику, чиме деградирају сам народ, имплицирајући да смо неспособни да се договоримо и да водимо државу. У овом општем такмичењу за преговарачку позицију са ЕУ, долази до различитих изјава које показују да не постоји јединствен став. Поједини политичари признају да је БиХ нека врста протектората, али истовремено тврде да, због лоших политичара, ОХР треба да постоји — што је облик аутоколонијализма.
За друштва која су под сталним притиском спољашње средине, односно под дјеловањем јасног непријатеља, погрешно је стварати поларизацију која би као непријатеље означила и појединце унутар самог друштва. То разара политичку заједницу и кобно је за њен опстанак. Стога мора да постоји консензус око кључних питања, али и здрави антагонизам у одређеним областима који, кроз такву дијалектику, може довести до одређеног успјеха.
Млади и њихова партиципација
Када говоримо о младима, најчешће мислимо на такозвану генерацију З (1997–2012), која све више у свијету учествује у друштвеним, односно политичким процесима. Иако не можемо у потпуности примијенити њихове карактеристике на сва друштва, ипак се могу уочити неке заједничке црте: то је дигитална генерација, са краћим распоном пажње и израженом способношћу за мултитаскинг; осјетљиви су на питања људских права и друге облике либералних вриједности; доминирају прогресивизам и социјални либерализам, док приступ традиционалним вриједностима и институцијама најчешће карактерише скепса. Наравно, интензитет ових карактеристика варира од друштва до друштва, али чини језгро њиховог начина понашања.
Наш проблем представља пасивност младих, која подразумијева неспремност да препознају и формирају ставове о кључним свјетско-историјским питањима. Они страхују од злоупотреба, како политичких партија тако и цивилног сектора, посебно невладиних организација. Сматрају да се изборима ништа не може промијенити. Међутим, готово сва актуелна дешавања у БиХ и у окружењу су историјски процеси који морају да буду сагледани и из угла младих.
У посљедње вријеме видљив је успон национално освјешћене омладине. То подразумијева развијену свијест о традицији, религији и историји, али и о значају Државе као политичког јединства. Оно што би морало бити израженије јесте став према постојању ОХР-а и, уопште, странаца у институцијама. Прије више од сто година, уочи Првог свјетског рата, тадашња омладина у БиХ, предвођена Србима, формулисала је једну врсту општег програма за омладински клуб Народно уједињење, чији је аутор био Димитрије Митриновић. Наравно, то није била политичка партија, већ програм који је дефинисао идеолошко језгро и начин дјеловања. Данас бисмо тај програм морали темељно измијенити, али је идеја о политичкој и националној еманципацији омладине и даље значајна, нарочито кроз сарадњу Србије и Српске.
Млади нису у великом броју изашли на ове изборе. Проблем представља и статистичка обрада података, али њихова апстиненција остаје готово правило.
13 кључева за Палату Републике
Професори Алан Лихтман са Харварда и руски сеизмолог Владимир Кејлис-Борок осмислили су један, у строгом смислу, ненучан модел за предвиђање исхода америчких предсједничких избора, познат као „13 кључева“. Од свих избора које су анализирали, промашили су исход само 2000. године (Буш и Ал Гор) и 2024. године (Трамп и Харис). Оно што, према њиховим ријечима, може да поремети овај модел јесу дезинформације и дјеловање такозване дубоке државе, односно политичког естаблишмента, против воље бирача.
Иако се овај модел не може у потпуности примјенити на изборни систем и политичку атмосферу у Републици Српској, након модификација и прилагођавања утврђено је да Синиша Каран „држи“ седам кључева, што би у теорији значило тијесну побједу.
У овом случају оба кандидата су интелектуалци и редовни професори, што је преседан у досадашњим изборним циклусима. Обојица имају чисте професионалне биографије, без мрља које би значајније утицале на јавно мњење.
Резултати избора
Све претходно је написано у периоду нетом прије одржавања самих избора. Данас, након објављених резултата, можемо видјети да се примјена модификованог модела „13 кључева“ у одређеној мјери показала тачном. Кандидат СНСД-а Синиша Каран освојио је 50,30% гласова, док је кандидат СДС-а Бранко Блануша добио 48,36%. Иако подаци о излазности нису статистички прецизни за дубље анализе, на изборе је изашло 34,89% бирача, односно 441.100 грађана.
Резултати у појединим градовима били су изненађујући. Први пут Приједор није подржао кандидата владајуће странке, већ је већински гласао за Бланушу. Бања Лука је потврдила своју већ изражену политичку оријентацију, док је Нови Град по други пут у низу подржао опозиционог кандидата на овој инокосној функцији.
На изборе је изашао релативно мали број људи — претежно вијерни гласачи и страначко чланство. Одлука доброг дијела бирача који су гласали против Карана више је била израз антиполитичких ставова, него јасне подршке Блануши. Иако сами избори нису историјски пресудни, могу послужити као „сеизмограф“ будућих политичких кретања, нарочито ако се не ураде одређене суштинске корекције унутар странака и на ширем политичком пољу.
Оно што се може догодити на наредним изборима свакако може изненадити све оне који олако пресуђују и „одокативно“ тумаче расположење бирача. Можда ће Република Српска по први пут искусити стварну кохабитацију — а можда ће изборни циклус ипак потврдити већ устаљене обрасце.
Interregnum
Политички системи и свијет у цјелини налазе се у једној врсти „interregnuma“, односно међупростора у којем постојећи поредак постепено пропада, док нови још није настао нити попримио коначну форму. То међустање обухвата распад дотадашњих модела живота, начина информисања, организовања и политичке артикулације. Глобални тренд је осјетан пад повјерења у институције, али и у политичке партије као доминантне механизме агрегације и артикулације интереса.
Покрети млађих генерација, посебно генерације З, убрзали су ову трансформацију. Дјеловање се организује преко друштвених мрежа и дигиталних заједница, а није занемарљива ни улога страних обавјештајних служби које утичу на креирање и усмјеравање таквих процеса. Видјели смо примјере у којима су владе практично „биране“ путем онлајн кампања — попут случаја Непала, гдје је платформа Discord одиграла кључну улогу. Такви покрети све мање истичу социјалне, а све више политичке захтјеве, јер их у суштини предводи средња и средња виша класа.
Стари облици политичког организовања полако нестају, а нови се још нису уобличили. Зато, како је писао Грамши, живимо у „времену чудовишта“ — периоду непредвидивости, наглих ломова, ратова, криза и појава које збуњују и запањују. Нови систем ће се неминовно изгради, али ће за његово кристалисање бити потребно више времена.
30 година од Рајта-Петерсона
Дејтонски споразум представља важну тачку у историји српског народа са ове стране Дрине. Њиме је међународно утемељена Република Српска. За разлику од ФБиХ, Српска има институционални континуитет, стабилност власти, брзо формирање коалиција и конституисања грана власти након избора. Имамо изузетно изражену идентитетску црту и презервирамо вриједности. Међутим, треба да порасте и да се ради на повјерењу грађана у институције, али и на већем проактивном дјеловању, при чему не мислим на бесциљни активизам у оквиру цивилног сектора који нерјетко злоупотребљава, нити нужно у политичком партијама, већ у оквиру науке и културе.
Шмитов задатак је увлачење БиХ у НАТО пакт. По резултатима истраживања видимо да у Сарајеву и Мостару више од 95% грађана жели у пакт, а у Бањој Луци тек 7%[1], што значи да су 2/3 народа против једног. Циљ је тотално развлашћивање Републике Српске како би се могло управљати из Сарајева и по овом питању које је од пресудног значаја за српски народ. Питање имовине, ограничавање позиције предсједника Српске кроз смјене и измјене Кривичног закона БиХ, разне одлуке Уставног суда БиХ и других бастиона колонијалне управе у БиХ, су посљедњи напади на суверено право да постојите.
Дејтон заиста треба трансформисати и то враћањем на „фабричка подешавања“, на оно стање какво је било 1995. године прије интервенција из Бона и Синтре и свих могућих тумачења која су довела до тога да се данас прича о „духу“ Дејтона. У поретку који није онај који је изродио овај споразум, можемо опстати само ако се вратимо на његов извор за шта су консензусно први пут гласали и САД, и Русија и Кина у Савјету безбједности УН-а. Након 30 година примјене споразума имамо наметнуте изборе настале након крајње перверзног тумачења писане ријечи од стране самопрокламованог суверена у БиХ – странца. Дејтон је одржао мир, умирио је три конфликтне религије и три народа, што је ријеткост у историји. Враћање на извор је враћање на сигурност.
[1] https://centarzalobiranje.com/ispitivanje-javnog-mnjenja-stavovi-gradana-bih-prema-ulasku-u-eu-i-pitanju-buduceg-vojnog-statusa-2/?utm_source=chatgpt.com
