Pregled ‘’Aske 2’’ : Tea Tairović i politika osporavanog ukusa

Samo pola godine nakon albuma „Aska“, stiže i njegov drugi deo, sa jedanaest novih pesama. U recenziji prethodnog albuma Teu sam ocenila kao muzičku predstavnicu ‘’Evroazijskog talasa’’. Ako je nekih sumnji i bilo (mada nije), ovaj drugi deo albuma ih je sigurno izbrisao.

Dva albuma i oko dvadeset pesama za godinu dana je ritam izdanja koji nije posledica puke tržišne hiperprodukcije niti pokušaj hvatanja koraka sa vremenom muzičke industrije. Naprotiv, on proizlazi iz jedne mnogo upornije logike, jer ova umetnica ne čeka da joj se prostor sam otvori. Da je čekala tuđe tekstove ili trenutak u kojem bi se neko setio da joj da šansu, ovaj i ovakav uspeh ne bi se desio. Njena karijera je izgrađena na retkoj vrsti upornosti među mladim izvođačima, onoj koja ne traži saglasnost nametnutih kulturnih autoriteta da bi postojala.

Upravo ta upornost ne može se razumeti izvan šireg društvenog konteksta u kojem njen rad nastaje i biva vrednovan. Na domaćoj kulturnoj sceni, nažalost je i dalje snažno prisutan stabilan obrazac simboličke hijerarhije. Estrada, a naročito njen turbo-folk i narodni segment, unapred se označavaju kao prostor „nižeg ukusa“, estetske sumnjivosti i moralne problematičnosti. Ta hijerarhija ne proizvodi samo muzičke sudove, već i društvene. Izvođači se ne procenjuju po onome što stvaraju, već po tome kome se obraćaju i iz kojih kulturnih matrica dolaze. U tom okviru, oni postaju projekcione površine za razne klasne i kulturne predrasude i osude. Tea Tairović je upravo u tom prostoru uspela da napravi prelom. Iz početnog režima osporavanja, podsmeha i etiketiranja, uspela je da se u relativno kratkom vremenskom periodu afirmiše kao jedna od centralnih figura savremene domaće muzičke scene. Taj uspeh nije uprkos svim kritikama, on je delimično i odgovor na sve njih.

Muzika Tee Tairović može se čitati kao primer kulturne borbe unutar popularne muzike, borbe između centra i margine, između legitimnog i osporavanog ukusa. Popularna muzika ovde ne funkcioniše kao neutralno polje zabave, već kao prostor u kojem se direktno prelamaju pitanja identiteta, klase, geografije i istorijskog pamćenja. U društvima poluperiferije, poput našeg, ta pitanja imaju dodatnu težinu, jer su kulturne vrednosti često oblikovane u odnosu na zapadne centre moći koji diktiraju šta se smatra savremenim, univerzalnim i vrednim. U tom kontekstu, novi album „Aska 2“ ne pojavljuje se samo kao zbir novih pesama, već kao nastavak šireg procesa normalizacije onoga što je decenijama bilo proglašavano sumnjivim, vulgarnim, trešom ili kičem. I sve to samo zato što nije odgovaralo zapadnim estetskim merilima. Njena snaga leži u doslednom opredeljenju za muzički i vizuelni izraz ukorenjen u balkanskom i širem evroazijskom estetskom polju, koje ovde ne funkcioniše kao egzotični dodatak, već kao polazna tačka. Taj izbor ne predstavlja povratak unazad niti otpor savremenosti, već insistiranje na pravu da savremena popularna muzika može nastajati i iz lokalnih, istočnih i južnih kulturnih matrica. Melodije, ritmovi i emotivni kodovi koji su oblikovali kolektivno slušalačko iskustvo ne tretiraju se kao balast prošlosti, već kao aktivni resurs kroz koji se proizvodi značenje u sadašnjem trenutku.

Za razliku od većine mladih izvođača koji se orijentalnim motivima približavaju oprezno, gotovo stidljivo, kao povremenom začinu, eksperimentu ili estetskom izletu ograničenom na jednu ili dve „drugačije“ pesme, Tea Tairović orijentalizam postavlja u samo središte svog muzičkog identiteta. Ovde nije reč o orijentalizmu u smislu zapadnog egzotizovanja Istoka, već o njegovoj unutrašnjoj, balkanskoj varijanti, o kulturnom prostoru koji je istorijski formiran upravo na sukobu istočnih i zapadnih matrica. Dok drugi izvođači orijentalne skale, melizme i ritmove koriste „sa rukavicama“, kao znak trenutne hrabrosti ili pokušaj umetničke širine, Tea ih naturalizuje i oslobađa potrebe za opravdanjem i time ih vraća u zonu normalnosti. U tom postupku ona implicitno razotkriva mehanizam kulturnog elitizma a to je da problem nikada nije bio u zvuku, već u strahu da se taj zvuk prepozna kao dominantan, a ne kao marginalni eksperiment. Time što orijentalizam ne svodi na epizodu već na pravac, Tea destabilizuje hijerarhiju u kojoj je zapadni pop podrazumevani standard, a istočni izraz dozvoljen samo kao kontrolisana devijacija. Njena muzika pokazuje da orijentalni kodovi ne moraju biti „začini“ savremene muzike, već mogu biti njegovo temeljno tkivo i to bez ironije, bez distance i bez potrebe da se ublaže kako bi bili prihvatljivi.

U tom kontekstu posebno je važno osvrnuti se na uporno ponavljanu kritiku koja domaćim izvođačima spočitava oslanjanje na melodijske i produkcijske impulse iz Rumunije, Bugarske, Grčke, Turske i šireg bliskoistočnog prostora. Takvi prigovori ignorišu osnovnu istorijsku činjenicu. Balkan je upravo raskrsnica svih tih uticaja. Pretpostavka da muzika treba da nastaje u kulturnom vakuumu, „čista“ i oslobođena svog nasleđa, ne samo da je pogrešna već i ideološki motivisana. Umetnost ne nastaje iz ničega, ona nastaje iz slušanja, pamćenja, preuzimanja i transformacije. U tom smislu, insistiranje na „originalnosti“ shvaćenoj kao potpuna ne-sličnost sa bilo čim postojećim (osim sa zapadnim) postaje iluzorno, gotovo komično. Muzički jezik, kao i svaki drugi, funkcioniše kroz obrasce, ponavljanja i varijacije. Poenta umetnosti nije sterilnost, već sposobnost da u sebe upiše istoriju, emocije i navike publike kojoj se obraća. Kada se prigovori o „sličnosti“ ne svode na otvoreni elitizam ili pakost, oni najčešće otkrivaju nerazumevanje umetnosti kao dijaloga a Tea taj dijalog vodi svesno i otvoreno.

Tea Tairović na sebi nosi i artikuliše kritike koje se decenijama unazad upućuju turbo-folku i muzici oslonjenoj na istočne i orijentalne tradicije. Umesto da se od tih kritika brani ili ih se odriče, ona ih preoblikuje u sopstveni estetski kapital, pretvarajući ono što je dugo bilo označeno kao manjak legitimnosti u izvor prepoznatljivosti i snage. Ta strategija nije apstraktna, već jasno vidljiva u njenim saradnjama i kulturnim savezima. Saradnje sa izvođačima poput Galene, Azisa i drugih ključnih figura balkansko-istočne muzičke scene signalizuju svesno pozicioniranje unutar regionalnog i evroazijskog muzičkog prostora, prostora koji ne teži imitaciji zapadnih centara, već afirmaciji sopstvenih estetskih i tržišnih logika. Njene ambicije očigledno nisu usmerene ka svetlima „Holivuda“, već ka punim arenama i masovnoj publici u Grčkoj, Rumuniji, Bugarskoj, Turskoj…

U tom pomaku menjaju se i same koordinate uspeha, prestiž se više ne meri blizinom zapadnim trendovima, već sposobnošću da se izgradi snažna, transnacionalna publika koja deli slične emotivne kodove, istorijska iskustva i muzički senzibilitet. Njena pozicija pokazuje da popularna muzika ne mora da traži oproštaj od elitizma, niti da se legitimiše kroz zapadne kulturne centre, već može da opstane, raste i dominira upravo insistirajući na sopstvenim korenima i regionalnim vezama koje su decenijama potiskivane i omalovažavane.

Posebno zanimljiv sloj novog albuma jeste jezička ekspanzija. Nakon turskog jezika na prethodnom izdanju, Tea sada uvodi i koketiranje sa ruskim i španskim. Taj izbor za nas nije obična estetska igra, već nosi i određeno simboličko značenje. Ruski jezik (pesma Severna latina), sa svim istorijskim, kulturnim i emotivnim vezama koje Srbija ima sa Rusijom, funkcioniše kao prizivanje šireg slovensko-evroazijskog kulturnog prostora, često potiskivanog u savremenim pop narativima. Njegovo prisustvo reafirmiše vezu sa kulturnim imaginarijumom koji je dugo bio deo kolektivne identifikacije, ali je u novijem vremenu često guran na marginu „nepoželjnog“ ili „nemodernog“. Španski jezik (u pesmi Kazni ga nek pati), s druge strane, otvara još jedan važan kulturni front. Latinoameričke serije,  njihova muzika i estetika, decenijama su bile deo svakodnevice radničke i niže srednje klase, istovremeno masovno konzumirane i elitistički prezirane. Gledanje telenovela, slušanje latino muzike i identifikacija sa tim emotivnim kodovima često su bili predmet podsmeha kulturnih arbitrara ukusa. Uključivanjem španskog jezika, Tea ne poseže samo za latino prepoznatljivim zvukom, već implicitno legitimiše jedan kulturni horizont koji je dugo bio stigmatizovan upravo zato što je ovde bio „previše popularan“.

U analizu svake pesme sa novog albuma pojedinačno nema potrebe ulaziti, ali ćemo se dotaći one koja je izbila u prvi plan i čiji će pregled zapravo najbolje oslikati sve ostale pesme i njihovo mesto značenja. Naravno, govorimo o pesmi ‘’Severna latina’’. Narativ ove pesme gradi se kao svesno konstruisan identitetski performans u kojem se sudaraju, prepliću i poništavaju ustaljene kulturne podele. Lirski subjekt polazi iz pozicije već formirane reputacije: „ČUO SI O MENI SVE, namigni mi baci pet“, čime se odmah uspostavlja svest o pogledu drugog, o traču, sudu i etiketiranju koje joj prethodi. Umesto da taj pogled demantuje, ona ga prihvata i pojačava, pretvarajući stigmu u izvor sopstvene moći. Suprotstavljanje „Amerikan-Rus“ ne funkcioniše samo kao realna geopolitika, već kao simbolički sukob centra i njegovog Drugog to jest zapadne hegemonije naspram istočne emocionalne dubine i „opasnosti“. U tom okviru, identifikacija sa „Rusom“ nije pozicija slabosti, već samosvesno biranje hladne, nedodirljive figure koja ne traži priznanje. Dodatna figura „severne latine“ razbija svaku ideju kulturne čistoće jer subjekt je istovremeno hladan i strastven, istovremeno pripadnik istoka i juga. Ta hibridnost direktno prkosi elitističkim zahtevima za jasno definisanim, „pristojnim“ identitetima. Stihovi koji prizivaju pogled „sa visine“ i ironizuju moralne norme „nije mama rodila ti ovo telo sine“ jasno lociraju klasnu dimenziju pesme, to je odgovor na kulturno i elitističko nadgledanje, na pokušaj disciplinovanja i ponašanja. Završno poigravanje krizom, spektaklom i simbolima visoke umetnosti „vredim kao Mona Liza“ dodatno relativizuje hijerarhije vrednosti, premeštajući ih u prostor masovne kulture. Pesma se zato ne završava pomirenjem sa normama, već njihovim potpunim obesmišljavanjem. Identitet koji je previše složen da bi bio prihvatljiv, postaje upravo onaj koji dominira i ‘’spašava svet’’.

Upravo zato nema potrebe dalje raščlanjivati svaku pojedinačnu numeru. U ostalim pesmama albuma već je prisutno sve ono što „Severna Latina“ kondenzuje i izgovara naglas. Ima svega, i Teherana i plesa oko vatre, i balada i telenovela, i gitare koja priziva najbolje iz folka devedesetih, i naravno fantastičan sestrinski duet sa futožankom Barbarom Bobak. Taj mozaik nije stihijski, niti proizvoljan, on funkcioniše kao mapa svega decenijama potiskivanog. U tom smislu, ovo nije tekst samo o Tei Tairović. Ona je ovde pre svega reprezent, figura kroz koju se jasno vidi jedan prezren, ali izuzetno značajan muzički pravac. Kritika koja se uporno obrušava na nju nije usmerena ka pojedinačnoj umetnici, već ka čitavom estetskom i klasnom horizontu koji ona nosi. Rasčiniti tu kritiku, ogoliti njene elitističke pretpostavke i pokazati da ono što se proglašava „nižim ukusom“ zapravo ima sopstvenu unutrašnju logiku, istoriju i emotivnu dubinu, to je prava poenta i ovog albuma. A možda i njegova najveća vrednost. Neka gori Balkan!