Pjesma Patrijarhu Pavlu
Svoju si dušuDo neba uzdigaoA poruke mira uvijek si nam slao. Od mladosti raneTi si tačno znaoKome ćeš da služišI za kog’ bi život
Grane
Prolog: „Sinoć oko 23:00 u restoranu između Požarevca i Smedereva se desila pucnjava. Policija je na terenu već tri sata, čekajući podršku žandarmerije. Kako
Ti si umjetničko djelo
Ti si umjetničko djeloКојe mnogi nijesu razumjeliРа poslije pričaliKako nijesu htjeli Na zidu muzeja U koji niko ne ulazi Bar ne da pogleda iz bliza Ti si
Душа на Космету
Кад видех на Косову свете гробове српскеЧији становници почивају у мируПроклињем духове зле и дрскеШто отеше земљу српском пастиру Небо изнад Призрена, царског градаНек
Динара
Мојој дедовини, којој воде сви путеви, где све почиње и све се завршава… Горди Троглав милују сунчеви зраци,Док поскок се крије иза стене,Литре вина
Јовану Дучићу
Највећем песнику међу љубавницима и највећем љубавнику међу песницима Из питомог Требиња подно Леотара,Пошао је у свет голобради младић,Чувајућ’ у срцу велелепни градић,Са кофером
Његошу
Највећем српском мислиоцу, сину Ловћена… Та велика умна стена,Понос Црне Горе и Ловћена,Целокупног Српства дика,Из Његуша, мудри владика. Црногорска сва племена,Свесна јесу твог бремена,Од
Република Српска
Мом деди по мајци, Бошку Малешу,палом борцу Другог крајишког корпуса ВРС… Лепотице наша весела и горда,Омеђена и Савом и Дрином,Залуд на те кидисала душманска
Српски зид плача
Мом роду са Космета, грдног судилишта… Сви краљеви наши, и цареви сјајни,Осећате ли на небу срамоту нације?Набацише нам жиг, непролазни, трајни,Укаљаше образ, и будуће
Изнијансирана чежња
У једном кутку свестиКоји није добро осветљенРеших да се сместимИ палим гране повеће Воља за празниномВоди ме преко границаГде је брег ораницаПремазана кармином Ту
