Znaš,Ništa ne dolazi odmah.Za sve treba vremenaI hiljadu polomljenih snovaZa sve što tako jako volišMora da se boriš,U ovom svetu lažnih manira i velikih
Ne bojim se, majko.Odlazim hrabro.Uzdignute glave, odganam suze i uzimam pušku.Spremam se za bitku.Iz koje možda neću izaći kao pobjednik.Ali idem dalje, majko.Nije me
Трагично настрадалим на реци Бистрици, Ивану Јововићу и Панти Дакићу, изниклим божуровима по Гораждевцу Ој, Бистрице, крвава реко сјајнаДа кажем ти ово. И даље
Мојим Крајишницима, носиоцима терета историје, расутим по земљи и под земљом. Премлад бејах, али сам памтио,Колону са Петровачке цесте,Плакао к’o киша, бескрајно патио,Што ми
Владиславу Петковићу Дису, у нади да ћемо се срести у вечности, у Небеском Јерусалиму Певао си болно, ал’ радосно сејеш.Кад притисне туга, исијава надаСигурно
Не може бити нико,не може бити нико,не може бити пролазниккоји лута сећањима,који лута успоменама.Не може бити зрно тугекоје се буди из земље,излази на светлост