Легенде деведесетих: Драгош Калајић

Новобеоградски уметник Александар Денић први је насликао Драгоша Калајића, сместивши га у стриповски кадар са текстом изнад главе. Када сам то видео пре десет година, знао сам да ћу у Денићу имати саговорника за будућност. Сам Калајић, по струци исто сликар, први је исписао акроним EU на једном уметничком делу. Година је била 1968, обележиће је интерконтинентална студентска револуција, а претходи настанку Европске уније у Мастрихту за тачно четврт века. Акроним се појавио на слици рађеној по икони Преображења, “Калајић говори Машићу, Рељићу и Шејки о уједињењу Европе”.

Већ 1946. постаје јасно да Американци немају намеру да напусте Стари, прастари континент. Од Кефлавика до Трста успоставља се мрежа америчких војних база, а убрзо затим и НАТО. Под изговором борбе против СССР-а окупирана је Европа. Тако је Калајић видео Хладни рат. Жана Монеа и Роберта Шумана квалификовао је као агенте САД-а који ће нешто касније основати Заједницу за угаљ и челик која ће породити Европску економску заједницу која ће онда породити Европску заједницу и коначно Европску унију – све у сврху америчких интереса. Скроз наопаку у односу на идеалну какву је насликао. За потврду ове тезе чекали смо до 2022. када је нападнут највећи енергетски пројекат највеће економске силе Европе – Северни ток – а да нико од Европљана једну реч није рекао.*

Али нас фељтонисте Опсега више занима Америка, Русија и БРИКС. Срећа па је Калајић рекордер у све три категорије. А највише нас занима епоха СРЈ, када се обратио народу у форми есеј којом је мајсторски владао, попут Дивовића или мене, с тим што је то ипак време у коме се заједнички уредник Мире Марковић и Калајића звао Миломир Марић. Погледајмо зато оцене, од 0 до 10, за поливалентног интелектуалца, главног адвоката Хомеинија још у СФРЈ и водећег национал-социјалисту међу прото-бриксовцима.

*Спомен-плоча Жану Монеу дочекала ме је прошлог месеца на изласку из лифта у згради Института за Филозофију и Друштвену Теорију, у који сам био позван као гост.

Социјализам 8. Најлепша последица Осме седнице беше егзодус стамболићеваца из БИГЗ-овог двонедељника Дуга у правцу европске будућности, у којој ће оснивати жутаћка гласила, од Наше борбе до листа Данас. Случајности не постоје па Калајић у Дугу долази лета ’87 као авангарда Слобиног тријумфа. Под Марићевом паролом лист за неистомишљенике свих боја (жутаћи су говорили лист за националисте свих боја) илустровани двонедељник постаје идејно чвориште једне епохе. Деведесетих, Калајићеви текстови функционишу и као извештаји са фронта и као репортаже из Москве. У смирај СРЈ, Милошевић ће 2002. из Хага препоручити ‘Шешеља или Калајића’ као идеалне председничке кандидате несуђене анти-досманлијске коалиције.

Сваки есеј: о ирачко-иранском рату, годишњици ’68 или о томе зашто рокенрол не ваља био је простор за напад на њујоршку плутократију. Исповести економског хитмена покајника и Варуфакисове лекције о ММФ-у, дужничком ропству, неоколонијализму, све што данас нон-стоп слушамо, садржано је у есејима у Дуги с краја 80-их. Глобални финансијски капитализам представљен је као централни политички феномен. Источна Европа је хрлила у либерализацију, али СР Југославија је имала среће. Бирали смо рат уместо распродаје државе. Санкције су црпеле Србију, која се некако бранила, а онда је једног дана, била је 1995. година, на Калајићеву адресу стигло писмо: „Господине Калајићу, дубоко ме је импресионирао Ваш чланак у Дуги од 17. фебруара. Слажем се са многим од Ваших погледа. Лично Вам захваљујем на напору који сте уложили у анализи онога што сам хтео да урадим. Хтео сам да се видим са Вама у погледу Ваших идеја обнове привреде и бићу слободан да вас позовем.” Потпис: Драгослав Аврамовић.

Авај, радост је трајала кратко. Аврамовић се правдао да је ипак немогуће подићи привреду и домаће банкарство како су желели, због “пулова лопова на власти”. Сведочи Калајић: „Дубоко ме је (али негативно) изненадио његов покушај да не само економску већ и спољну политику Југославије подреди или ‘структурално прилагоди’ захтевима ММФ-а.” Слоба се сложио – Деда Аврам је у мају 1996. смењен са места гувернера Народне банке Југославије.

А сложила се и Мира. Њој је значило Калајићево противљење капитализму, њему што Мира брани државу. Хвалио је њен доследни идеолошки став, потенцирао најбоље елементе левице и што у колумнама у Дуги лежерно, попут аутентичне владарке, има времена да описује цвеће у башти. Таква пурпурогенитна естетика и лични стајлинг изазвали су комплимент – да је пореди са византијском царицом.

Русија 10. На чело Совјетскаје литературе, месечника удружења писаца који је као прва линија културне дипломатије излазио на девет језика, у јесен ’89 постављен је Александар Проханов. Ауторитетом награђиваног писца и ратног репортера из Анголе, Авганистана, Камбоџе и Никарагве успева да мобилише патриотску интелигенцију против Горбачова, перестројке и космополитизма каквог је Ким Ил Сунг давно презрео у смерницама севернокорејске идеологије џуче. Проханов је користио синтагму Велика држава, а тек по паду СССР-а рећи ће поносно Црвена империја. „То је фалило Совјетском Савезу, империјална самосвест!” – поручује Калајић са Црвеног трга, када уз благослов Управе за стратешке студије ЈНА долази са Ђуретићем и Смиљанићем да спасе што се спасити може. Лета ’91 Проханов саставља руски пандан Меморандума САНУ, али беше касно. Војни удар генерала легитимиста био је бледа сенка некадашње снаге Црвене армије.

Црвено-црна коалиција: последња нада за СССР, а прва и једина нада за нову Русију, која се рађа у оковима. Или се каже црвено-бела коалиција? У интервјуу са пуковником Алкснисом, лојалним Летонцем, сазнајемо: да је члан КП Совјетског Савеза, да на пролеће ’91 у Скупштини још нема званичне опозиције, да као официр води фракцију патриотских посланика ‘Сојуз’, да га руски жутаћи зову ‘црни пуковник’, да тражи забрану свих политичких странака, уз Калајићев амин, јер странке неизбежно воде у дезинтеграцију СССР-а. „Идеологија је мртва, спасимо совјетску државу!” Fast-forward на ’93, Калајић седи са Едуардом Володином, професором филозофије, аутором програма Зјугановљеве КПРФ, и закључују да је идеолошка синтеза неопходни искорак у будућност руског човека. А вундеркинд који је почео код Проханова у С. Литератури, Александар Дугин, оснива Национал-бољшевичку партију са анфан териблом руске књижевности Едуардом Лимоновим, не би ли некако привукао руску омладину. Децу дебиле, студенте, панкере и прото-хипстере, преживеле из првог жутог таласа.

Старом вуку Проханову уручена је Међународна награда Ким Ил Сунг у Пјонгјангу 2016, да би потом био именован за директора комитета за њену доделу — у епохи Кима трећег, а можда и највећег у наследној линији. Калајић није био догмата; једини је из овог фељтона сарађивао са сво троје осталих упркос идеолошким разликама. Шта ће нам империја – најобичнији суверенизам је довољан – севернокорејског, национал-бољшевичког или милошевићевског типа… осим ако и то није српски империјализам.

Америка 0. У пећини у планини живи краљ света – писао је Француз Генон (Шеик Абдул Вахид Јахија), југословенској ужој јавности познат од 1976. када га је Калајић представио у Нолитовом месечнику Дело, у темату Езотерија. Тачна локација те пећине Агарте је у самом срцу евроазијског континента, а недавно је из њене утробе испаљено више стотина иранских хајбар ракета у правцу америчке Пете флоте, које од тада више нема у луци Манама, у Бахреину. Теократија? Јок богами, иранска телурократија победила је америчку таласократију, земља је победила море. Ову причу Калајић исписује дуго. Америка није наследница империјалног Рима већ његовог хермафродитског непријатеља Картагине. Лењин је погрешио, не каже се империја него емпорија – dixit Тиосав Пурић – англоамеричка планетарна робна кућа, или по Калајићу, трговачко-тровачка псеудоимперија што плови на отвореним морима. Веродостојни империјализам, попут кинеског, везан је за земљу и дефинисан границом – од Великог кинеског зида до Великог кинеског фајервола на интернету, или као Римљани некада што су поставили лимес, а море не познаје границе. Цела планета тако постаје плен цивилизације таласа, док се талас овако не олупа о планину.

Тешко је измерити дубину Калајићевог мета-физичког непријатељства спрам Американаца, осим позивањем на Картагину, и још боље митску Атлантиду и симболички Левијатан, узоре модерне атлантске алијансе. Читаоце Опсега зато ћу упутити на Америчко Зло, збирку есеја од ’87 до ’93, углавном из Дуге (уз понеки текст из Погледа и Осмице). Ради се о мастеркласу дизајна и прелома Београдског Издавачко-Графичког Завода, сведочанство сналажљивости у СРЈ околностима.

БРИКС 10. Реч гео-политика (тако написано) појавила се код Калајића ’78. у тексту у ком износи одбрану појама џихад. Насловима из Дуге држао је темпо: “Црном магијом против Ирана”, “Ирано-исламски соц–надреализам”, или нешто касније “Алал вера Садаме” а најзначајнији траг овог правца видљив је у току рата. Тада брани пријатеља текијаша из 80-их, песника Џемалудина Латића, Алијиног саветника, којег су бошњачки покушаји жутаћа нападали као експонента Ирана. Уз похвале Латићевом таленту и делу, упућује позив за заједничко дејство против великог сатане, када се Српска јасно омеђи од Муслиманије. Калајићев ратни речник према муслиманима био је немилосрдан, али рука је остала испружена. А речник занимљиве географије, који је писао са А. Дугином – Евроазија, мултиполарност, геополитика – данас је свуда око нас. Обавезан за мудраце са ИНФО канала и политичке идиоте из ДСС салона, који су деведесетих година бежали од Калајића. Дугин је, васкрснувши стару реч за континенталну силу, дочекао да институти за проучавање Русије на Западу садрже појам Евроазија у свом називу. Још важније, доживео је да се бивше републике СССР-а окупе под кровом Евроазијског економског савеза.

Зашто наш последњи Европљанин воли Азију? Зато што нема истока и запада док се не пређе Атлантик, или бар Ламанш, постоје само север и југ. Лагали су жутаћи о непомирљивим световима Грка и Персијанаца. Иранска Авеста и индијске Упанишаде вредни су колико Платон и Плотин. Калајић је призивао заједничку индоевропску прошлост, често је користио тај придев, али апсолутна интелектуална провокација је када критикује Гандија што није дигао оружани устанак против злих Енглеза, какав је заговарао Бал Гангадар Тилак. Реч је о легендарном индијском националном раднику, полиглоти и полихистору, за чију је студију Арктичка прадомовина Веда Калајић написао хагиографски предговор. Плус кад клања најдаљем истоку – Јапану, Кини и Монголима, институцији цара, кана и ламе – и ето нам Евроазије. Једино јужни ветар не ваља.

Антиномије су јасне: наизменичне похвале и критике Слобе и Шешеља, напад на Лењина агента плутократије и хвалоспеви за Лењинов маузолеј, изведен по узору на гробницу Кира Великог. Затим сликање тог маузолеја у поп-арт маниру који иначе не ваља. Уопште модерна уметност не ваља, а Миодраг Б. Протић, оснивач и директор МСУ, папа модерне у Југославији, Калајића хвали као авангардисту. Промоција Рокања Бобана Петровића и Октоберфеста Бранка Димитријевића у едицији коју је засновао Суперроман, а напад на комплет америчку поткултуру, закључно са техно музиком. Критика Гаврила Принципа агента плутократије (опет) и похвала његовом другу Владимиру Гаћиновићу, идеологу српске револуције. Квалификација Садама Хусеина као багдадског лопова и усклик „Слава Садаму Хусеину!” који писац ових редова чује од Калајића у београдској ноћи, на протесту против предаје Крајине. Похвале џихада у темату о исламу и засипање артиљеријом исламских маса које надиру преко Медитерана. Похвала појму негритуд, коју упућује лично песнику и председнику Сенгору током разговора у палати у Дакару, па исмевање афроамеричке њујоршке идеологије. Напад на хришћанствo уз похвале за православље и католицизам, док се непријатељи Европе именују као антихришћани… или кад хвали Словенце што су задржали самоуправљање. Како објаснити овакав опсег, овакав спектар боја? Зар један сликар може да буде расиста?

Народњаци 0. Прва Калајићева збирка есеја Упориште повучена је из књижара одмах по објављивању ’71. У канцеларију издавачке куће Нолит на Теразијама улетео је Оскар Давичо и уреднику Мухарему Первићу викнуо: „Ово је чист фашизам!” Стари нолитовац није желео да му се вршља по матичној кући. Неће пумпање традиције под маском футуризма, неће лекције које је Калајић слушао као студент који жели да учи од Еволе у Риму. Само су Первићев ауторитет и дипломатичност могли да спасу младог сликара и публицисту (тако се потписивао целог живота). Добро га је сакрио, ко Генон краља у планини. Наредних седам година приређиваће мултидисциплинарну грађу за Дело: Јапан, Индија, Ислам, Езотерија, Уметност/Алхемија, Алтернативна Култура, Утопија, Рок култура. На основу тих студија врши утицај на библиотеку Градца Алеф, у другој половини 80-их, а лекције лагано пласира у загребачком Старту и Дуги.

Џаба му што је у фоторепортажи за Дугу усликан како ганга са борцима на купрешком ратишту. Џаба ТВ Палма где се појављивао у мојој омиљеној програмској секвенци: фолк микс – Мон Блан – порнић у 2 ујутро, Калајић је био и остао непријатељ број један левантинског мелоса који је запљуснуо Србију. Консонантан Хомеинију, врховном цензору дерта и Ататурку који се жалио на византијско-арапски талог што усмерава турски звук. Џаба сав труд да Србину објасни, Србија је хтела другачије. Како Љепојевић каже, Србија је тајна. Оцена је 0, не помаже ни ганга. Тестамент о недосањаној Европи каква није постојала ни пре кентум/сатем поделе индоевропских језика.

Али на страну народњаци, Калајић је 90-их сишао у народ, и то директ у ров. Осетио феноменологију уместо идеологије, конкретан српски народ уместо једне европске изведенице. Срби и Руси преузели су примат од Римљана, а можда су га од раније имали. Ех, да је знао како је по његовој смрти један Италијан, који је о Еволи учио од Калајића, стајао у Техерану испод Куле слободе, а на питање коју музику слуша, одговорио „Балкан фолк, моћно”.

Филм 5. Хтео сам да ми у филму о сарајевском ратишту, који сам замислио пре 20 и колико година, Калајића глуми Алехандро Соса из Скарфејса. Иначе, наш херој је био одличан пред камером, у емисијама ТВ Београд, филмичан, у добро режираним кадровима, кад стоји у ве-цеу изнад писоара или виси из хеликоптера над Њујорком, проглашавајући га за клоаку модерне цивилизације Запада. Кад, имам шта видети. Пол Шенар који глуми Сосу оверио од сиде ’89, а бојфренд му био Џереми Брет, лично Шерлок Холмс.

Јесте био повремени кинотечанин, јесте ценио Конана и Бетмена, али брате уби га Европа. Таман ко опсеговце и Миру Марковић. Уствари најбоље је кад се заиста појави на филму, у Чудној девојци Јоце Живановића 1962. Главни јунаци га испраћају из студентског прото-шездесетосмашког миљеа у војску, или можда на ликовну академију у Рим.

Филозофија 9. Стално користим реч dixit да се зајебавам на фејсу, или писац ових редова, форма essai, итд, као добронамерно сећање на Калајића и његов грансењорски манир (dixit Никола Мирков) који је успешно балансирао, не знам ни сам како, па су чланци деловали питко. Тако се реферисао на схоластике који су писали Magister dixit, то јест учитељ је рекао, а учитељ је био Аристотел.

Погодио је меру, колико и кад сме да се позива на филозофе, а први пут сам видео Хајдегерово име у југословенској периодици, наравно код њега. Било је јасно да му је уз Платона с почетка, ултимативни ауторитет с краја европске баладе. Зашто онда своју тестаментарну студију посвећену Европи почиње цитирањем Хусерла и његовог последњег дела, Криза европских наука, које је игром судбине премијерно штампано у Београду 1936? Одговор је прост, Хусерл је европеиста, Хајдегер мултиполариста.

Ето Калајића, на самом крају, где беше и на почетку нашег чланка, пред сликом Европе. Старац се сећа младости, можда сна ког је уснио видевши студенте у Риму ’68 уједињене под транс-идеолошком паролом tutti uniti. Вера, ако је и било, кратко је трајала. Протести су послужили да се у Француској руши де Гол који је извукао земљу из команде НАТО и који 1966. борави у дванаестодневној посети Совјетском Савезу, када потписује стратешко партнерство. На Калајићевој руци, неколико година пред смрт, види се један детаљ који као да појачава антиномију. Сат са ликом Стаљина, поклон Иване Жигон.

Пострадао је и најлепши придев индоевропски, који стари Калајић замењује неологизмом – прескочићемо га – док одговара драгом пријатељу Дугину што покушава да испира мозак Турцима концептом avrasya.