Fernández Sebastián, J. (2009). The notion of ‘ideology’ in the ideological struggles of 20th-century Spain. Journal of Political Ideologies, 14(3), 301–316.
Разумијевање историје Шпаније у двадесетом вијеку немогуће је без дубоког понирања у семантичку и политичку еволуцију појма идеологије, који је служио и као научни покушај разумијевања свијета и као темељ за политичко дјеловање. Кроз читав овај период, шпанско друштво се суочавало са трауматичним искуствима попут грађанског рата и дуготрајне диктатуре, што је обликовало специфичне дебате о природи идеја и њиховој улози у јавном животу. Појам идеологије се од свог настанка крајем осамнаестог вијека користио на два нивоа, у политичким борбама и у пољу друштвених наука, при чему су се ова два аспекта често преклапала и чинила неразмрсиву цјелину. У раном двадесетом вијеку, посебно у рјечнику генерације из 1898. године, овај термин је углавном носио негативне конотације, јер су мислиоци попут Мигела де Унамуна и Анхела Ганивета видјели идеологе као наивне сањаре и утописте, а не као озбиљне теоретичаре. За многе тадашње интелектуалце, идеологизам је био симбол историјских болести нације, повезан са либерализмом и субсервијентношћу националних интереса страним династијама.
Почетком вијека доминирало је значење идеологије као нејасног скупа апстрактних политичких идеја које су се сматрале нереалним и непрактичним. Чак и велики филозофи попут Хосеа Ортеге и Гасета користили су овај термин са одређеним презиром, означавајући њиме застарјеле мисаоне школе попут позитивизма, мада је Ортега касније признавао да се филозофска идеологија крије и у његовим сопственим есејима. У том периоду, готово сваки „изам“, било да је ријеч о либерализму, романтизму или идеализму, могао се класификовати као идеологија, док се марксистичка интерпретација идеологије као „лажне свијести“ користила знатно рјеђе. Интелектуалци су се тада непрестано спорили око тога шта долази прво у историји, људи или идеје, при чему је Унамуно оштро одбацивао „идеократију“ или тиранију идеја, док је млади Ортега наглашавао важност организовања идеја у кохерентан систем који би могао да нацрта моралну мапу будућности.
Тридесете године двадесетог вијека донијеле су немилосрдну идеолошку ратоборност која је Шпанију гурнула у амбис. Сукоб између супротстављених идеала, доктрина и система, од републиканизма и монархизма до фашизма, социјализма и анархизма, користио је симболе, пароле и метафоре као арсенал међусобног непријатељства. Мануел Гарсија Моренте је тада примијетио да су политички „изми“ феномени карактеристични за модерност, који привлаче ентузијастичне сљедбенике и стварају свијет у који је појединац уроњен заједно са својим савременицима. У предвечерје сукоба, политичари попут Мануела Азање користили су појам идеологије како би распламсали страсти и затражили учешће „чисте интелигенције“ у рушењу монархије, да би касније, суочен са поразом, Азања покушавао да ублажи те исте страсти говорећи о заједничкој домовини која стоји изнад политичких теорија. С друге стране, Хосе Антонио Примо де Ривера, оснивач Фаланге, инсистирао је на очувању идеолошке линије партије, док је након успостављања нове државе Франсиско Франко врло ријетко користио тај израз.
Током педесетих и шездесетих година, у контексту франкистичке диктатуре, појавиле су се рефлексије о опадању идеологија које су биле типичне за цијели Запад. Интелектуалци попут Педра Лаина Ентралга почели су да посматрају идеологије као супституте за религију са претензијама на глобално објашњење стварности. Међутим, најзначајнији допринос овој дебати у Шпанији дао је Гонзало Фернандез де ла Мора у свом дјелу о сумраку идеологија, гдје је тврдио да су политичке идеологије испуниле своју историјску мисију и да их треба замијенити техничким и економским плановима. За де ла Мору, идеологија је била тек популаризована и искривљена политичка филозофија, ментални нуспроизвод и псеудо-идеја која се рађа, развија и умире са масификацијом друштва. Ова теза о крају идеологија заправо је била покушај деполитизације политике у корист економског развоја и владавине експерата, што је и сам Франко подржавао у својим каснијим говорима, називајући идеологије превазиђеним рјешењима из прошлог вијека.
Парадоксално, управо у вријеме када су технократе најављивале смрт идеологија, у Шпанији је дошло до оживљавања снажних опозиционих идеологија, углавном инспирисаних марксизмом. Након доношења закона о штампи 1966. године, који је омогућио објављивање Марксових дјела, појавило се мноштво теоријских приступа идеологији из пера аутора попут Антонија Грамшија и Луја Алтисера. Грамши је жалио што је пејоративно значење ријечи идеологија денатурализовало њену теоријску анализу, истичући да су идеологије историјски неопходне за организовање маса. Шпански марксистички филозофи попут Мануела Сакристана имали су другачије мишљење, тврдећи да Марксова мисао мора остати антиидеолошка како не би изгубила своју суштину. Овај период карактерише и велики интерес за историјску еволуцију идеологија у шпанском друштву, као и појава теорије идеологија у различитим дисциплинама, од права до новинарства.
Прелазак у демократију крајем седамдесетих година донио је нову врсту деидеологизације, гдје су термини попут „идеологизовати“ поново стекли негативне конотације чак и међу љевичарским посланицима. Разоружавање идеологија помогло је у стварању консензуса између супротстављених група, што је довело до напуштања марксизма од стране Социјалистичке партије под вођством Фелипеа Гонзалеса. Ипак, Устав из 1978. године, први пут у шпанској историји, три пута помиње ријеч идеологија како би гарантовао идеолошку слободу и забранио дискриминацију на тој основи. Током осамдесетих година, пад комунизма и успостављање демократије у Источној Европи довели су до тога да поједини социолози прогласе крај историје, што је изазвало осјећај олакшања због напуштања фантазија, али и губитак наде у будућност. Многи су тада вјеровали да ће свијет остати без свог основног покретача у одсуству идеолошког антагонизма.
Међутим, почетак двадесет првог вијека демантовао је тезе о крају идеологија кроз успон национализма, сукобе око идентитета и религијски фундаментализам. Након неочекиване побједе социјалиста 2004. године, у Шпанији је дошло до новог идеолошког буђења љевице, која је тражила реидеологизацију државе и грађанства као одговор на прагматизам деснице. Социолози попут Лама де Еспинозе признали су најивност вјеровања у крај великих наратива, истичући да су идеје и вјеровања одувијек били покретачка снага људског дјеловања. Еволуција антонима ријечи идеологија кроз ова два вијека показује занимљив заокрет: док је првобитно била супротстављена апстракцијама метафизике, а касније научној истини, почетком овог вијека њен главни антоним постао је прагматизам. Данас се некима чини да свједочимо новом свитању идеологија, што може бити подједнако варљив осјећај као и онај који је предвиђао њихов дефинитиван нестанак прије пола вијека.
