Srednja klasa ne treba više nikoga da zanima, ni na koji način. Već decenijama slušamo o tome kako se na Zapadu topi ovaj sloj društva, kako polako nestaje što se izgradilo naročito posle Drugog svetskog rata, naročito za vreme „slavnih 30 godina“ kejnzijanske ekonomije. Većina članaka ovo adresira kao kritiku, kao lament nad iščeznućem vrednog dostignuća. Ovde nudimo drugačiji pogled – odlično, neka nestane što pre.
Pre svega je potrebno napraviti razliku između srednje klase prvog, drugog i trećeg sveta, odnosno centra, poluperiferije i periferije svetskog kapitala. Kako govorimo o znatnim strukturnim i ekonomskim razlikama, radi se i o suštinski drugačijim pogledima na svet, kulturama, pa i politikama. Ono što je u interesu srednje klase prvog, nikako nije u jednako interesu srednje klase drugog i trećeg sveta. Ipak, ovde govorimo o nekoliko suštinskih sličnosti, od kojih je najvažnija ona da je i u centru, i na poluperiferiji, i na periferiji, u pitanju klasa koja suštinski dela (glasa, mada i na svaki drugi način) na svoju štetu.
Srednja klasa na Zapadu, to jest u centru kapitala, se topi i nestaje od početka sedamdesetih godina prošlog veka, to jest od čuvenog sastanka Ričarda Niksona i Mao Ce Dunga, te početka procesa seljenja proizvodnje sa Zapada na Istok. Ovaj trend, kako premeštanja proizvodnje, sledstveno tome i prateće džentrifikacije, i naravno topljenja srednje klase, se samo ubrzao osamdesetih godina, u Regan–Tačer eri, a onda dobio na dodatnom zamahu padom Berlinskog zida i ulaskom u ono što je u tom trenutku izgledalo kao era unipolarnosti i sada već (ne)čuvenu Fukujaminu dijagnozu o „kraju istorije“.
Dakle, srednja klasa i na Zapadu nestaje. Potrebno je reći, mada to ne menja datu poziciju, da neki pripadnici iste uspevaju da pređu u red više klase, to jest da se obogate, dok ipak znatno veći deo pada u sve prekarnije radništvo. Suština ostaje nepromenjena, srednja klasa u prvom svetu nestaje. Trenutni splet okolnosti i politika koja je trenutno delatna jasno vodi ka tom ishodištu. Potrebno je takođe reći da je srednja klasa na Zapadu objektivno u statusu visoke ili više klase u poređenju sa ostatkom sveta. Ono što se kod njih računa u srednju klasu, po svim parametrima, jeste zapravo viša ili sasvim visoka klasa. Tako je neko ko je na Zapadu sasvim bukvalno milioner (brojano u evrima ili dolarima) po tamošnjim standardima i dalje pripadnik srednje klase. Čak i ta individua, osim kada prelazi u visoku klasu (po zapadnim standardima), dugoročno dela na svoju štetu.
Ovo nije jedina sličnost. Srednjeklasna politika jeste agresivno zastupanje slobode seksualnog opredeljenja, borba za rad institucija, borba protiv korupcije, borba za „civilno društvo“ i sve tome slično. U pitanju je široka lepeza tema koje nećemo pojedinačno pretresati. Uprkos svim razlikama između centra, poluperiferije i periferije, onoga što smatramo za srednju klasu jedne Švajcarske i Norveške (centar), odnosno Srbije i Makedonije (poluperiferija), odnosno Bangladeša i Pakistana (periferija), ova nit povezuje pripadnike srednje klase u sva tri slučaja. Rade na svoju štetu i doprinose svom nestanku. Pored toga, ne samo što rade na svoju klasnu štetu, već i na štetu celog naroda čiji su sastavni deo.
Ovaj niz misli je izazvan slučajnim prolaskom kroz demonstracije podrške zajedničkom napadu na Iran od strane Izraela i SAD. U Parizu, prvog marta 2026. godine, su se na trgu Bastilja održale demonstracije podrške agresiji na Iran. Vijorile su se uglavnom zastave monarhije Iran, sa ponekom zastavom Izraela i SAD. Letimičan pregled ljudi koji su došli da protestuju ukazivao je na to da su u pitanju uglavnom članovi iranske dijaspore, koja je napustila zemlju kao čin protivljenja islamskoj revoluciji.
Ovaj čin je pogrešan na svakom zamislivom nivou, od kojih ćemo izdvojiti onaj najvažniji. Ovi ljudi su protestovali u podršku agresiji na sopstvenu zemlju, od strane osvedočenih, višedecenijskih neprijatelja, koji su tu istu zemlju onoliko oštetili, što ekonomski, što vojno, što u smislu konkretnih gubitaka ljudskih života. Rečeno veoma jednostavno, protestanti su demonstrirali, sasvim bukvalno, da im je (srednja) klasa, i sve vrednosti za koje se ista zalaže, mnogo važnija od nacije, narodnosti, religije, istorije, jezika, kulture i svih drugih stvari koje bi trebalo da ih vezuju za njihove sunarodnike, pre nego za njihove osvedočene neprijatelje i agresore.
Nama koji smo dovoljno stari da se sećamo devedesetih u Srbiji ovo izgleda i previše poznato, jer smo imali onoliko prilike da se sa istim susretnemo. Otvorena podrška neprijatelju u trenutku dok isti vrši agresiju na našu zemlju. Nimalo paradoksalno, ova društvena strata – nazovimo je buržoazijom, građanstvom, kako god – demonstrira komunistički stav da je klasa ipak iznad svega, iznad svih drugih ideoloških osa oko kojih se ljudi mogu deliti i sabirati (nacija, religija itd.).
Postoji velika sličnost između različitih naroda po ovom pitanju. Imali smo prilike da vidimo emigraciju (drugo) Rusa posle početka SVO u februaru 2022. godine. Mnogo njih je došlo u Srbiju, drugi su otišli u druge zemlje, kako je gde ko mogao. U pitanju je veoma jasna slika, profesionalno, imovinski, obrazovno, drugim rečima – klasno profilisanih ljudi. U pitanju je srednja klasa. Izrazito je važno ovde istaći da je u pitanju klasa kao ne toliko ekonomska, već duhovna i kulturološka odrednica. Naime, neko može biti „klasni izdajnik“, pripadati srednjoj (ili višoj) klasi, a u isto vreme zastupati interes radničke ili neke druge klase. Teza ovde izneta jeste da je svaki zastupnik politike srednje klase nužno i po definiciji takođe klasni izdajnik, jer zastupa politiku koja vodi uništenju njegove klase, iako toga izvesno nije svestan. No, mimo toga, problem nije toliko nečije imovinsko stanje, koliko ideološko, političko i kulturološko opredeljenje. Takođe, potrebno je istaći da neko može ekonomski ne pripadati srednjoj klasi, već biti ispod iste, ali aspirirati tome da postane njenim delom te usvojiti vrednosti koje ista promoviše.
U pitanju su ljudi čiji je ideološki horizont neverovatno sužen. Ljudi koje ne zanima sudbina ostalih 90% čovečanstva, uglavnom radništva. Ne zanima ih kako izgleda njihov život u svetu koji priželjkuju i za koji se bore, kako mogu. Ne zanima ih šta se dešava sa rudarom kobalta u Kongu, ciglarom u Bangladešu, poljoprivrednikom na plantaži kafe na Javi ili kakaa u Obali Slonovače. Možemo reći, ne zanimaju nas drugi, gledamo sebe. Može se na to odgovoriti da, naročito u trenutnim uslovima globalizacije, ne možemo razumeti uslove života u jednoj zemlji bez potpunog pregleda globalne situacije podele rada i protoka te akumulacije kapitala; opet, i da ne ulazimo u podelu na prvi, drugi i treći svet, da ne ulazimo u priču o centru, poluperiferiji i periferiji (a bez čega ne možemo razumeti ni zašto je situacija u bilo kojoj konkretnoj zemlji upravo takva kakva je); bez svega toga, dovoljno je da pogledamo samo jednu zemlju, te da vidimo konkretno da i ne moramo uzimati primere koji dolaze sa drugih kontinenata.
Pogledajmo Srbiju. Već je decenijama prisutan odliv ljudi iz svih delova Srbije u velike urbane centre, pre svega Beograd, praćen Novim Sadom. Rubni delovi Srbije ostaju bez stanovništva, zbog jasne situacije nemanja prilike za napredovanje. U tom smislu je Srbija savršeno uporediva sa zemljama prvog sveta, kao i sa drugim zemljama drugog sveta. Uzmimo za primer Italiju – na svaki način zemlja prvog sveta, članica NATO, članica EU, čak članica ekskluzivnog kluba G7. Severna Italija, industrijalizovanija, bogatija, sa znatno većom i dužom akumulacijom kapitala, na ovaj način kanibalizuje južnu Italiju, manje razvijenu, manje obrazovanu, manje industrijalizovanu. U pitanju je egzodus ljudi sa juga na sever. Dakle, ni članica EU, kojoj Srbija teži proteklih četvrt veka, ne nudi ništa bitno bolje prilike u ovom konkretno smislu od Srbije. Isto možemo reći za svaku drugu zemlju – London kanibalizuje ostatak UK, Pariz ostatak Francuske itd.
Ništa od ovoga ne zanima pripadnika srednje klase. Njegov ili njen horizont je sveden željom za pristojnim životom, željom za zimovanjem i letovanjem, udobnošću, „institucijama“, nema potrebe dalje nabrajati stavke tog paket-aranžmana. Nije bitno kako se do toga dolazi, koliko je i da li je to moguće u ovim (ili bilo kojim drugim) istorijskim i geopolitičkim prilikama. Bitna je samo želja za pristojnim životom. Nije bitno da li i u kojoj meri zbog toga strada neki radnik ili rob u nekoj zemlji trećeg sveta; nije u tom smislu bitno ni da li strada radnik (ili rob) u nekoj konkretnoj zemlji, nekom gradu, tu odmah nekom pred očima. Horizont želja i očekivanja baca senku na strukturne odnose te istorijske procese koji omogućavaju jednima beskonačnu eksploataciju, poniženje i otuđenje, zarad udobnosti koja sleduje drugima.
Bilo je onoliko prilike da se ovaj mehanizam vidi na delu. SFR Jugoslavija je zemlja koja je uništena zarad interesa stranog kapitala i potrebe istog da uđe na prethodno kontrolisano tržište. SR Jugoslavija je prvo bombardovana, zatim iznutra razmontirana, podeljena na Srbiju i Crnu Goru, da bi zatim Kosovo bilo izuzeto iz granica Srbije. Sve ovo nije bilo dovoljno pripadnicima srednje klase da prestanu kriviti svoje sunarodnike, a počnu kriviti svoje agresore. Četvrt veka učestvovanja u kapitalističkoj ekonomiji sa pozicije poluperiferije, uništavanja svih proizvodnih pogona, crpljenja resursa, stvorene vrednosti i pre svega ljudi, nisu bili dovoljni ovom delu društva da progleda i shvati stanje stvari. Očigledno jeste da nikada i neće.
Dolazimo do poente ovog kratkog eseja. Srednja klasa je mrtva. Vreme je da ode na smetlište istorije. Marks je svojevremeno rekao da lumpenproleterijat nema mogućnosti da se emancipuje i da je kao klasa izgubljen za istoriju. Bakunjin se sa time nije slagao, tvrdeći da se lumpeni mogu iskoristiti kao „pesnica revolucije“, zarad kapaciteta za nasilje i borbu. Treba reći, ne lumpeni, već srednja klasa, nemaju mogućnost emancipacije. Izgubljeni su za istoriju. Potrebno je prestati sa pokušajima da se spasu. Vreme je da ih se pusti da nestanu. Ne nasilnim sredstvima. Ignorisanjem. Metod postupanja je preuzet od njih, jer oni ignorišu većinu sveta i procesa koji ga oblikuju.
Potrebno je prestati sa objašnjavanjem. Prošle su godine i decenije u pokušajima, bez uspeha. Ovo je kako lično tako i opšte iskustvo. Ova klasa je izgubljena, nema mogućnosti emancipacije, nema mogućnosti niti želje da se postavi na pravu stranu istorije. Umreće, ako dođe do toga, poslednjim dahom izgovarajući prazne fraze kao što su „borba protiv korupcije“, „institucije“, „pristojan život“. Uzalud se troši energija pokušavajući da im se objasni, argumentuje, da se koristi ma kakva metodologija, logika, razum.
Njihov stav nije zasnovan u razmišljanju, već u osećanju i želji. Nije racionalan. Kako jedan pripadnik iranske dijaspore može podržavati agresiju na sopstvenu zemlju? U trenutku kada svet obilazi slika porušene osnovne škole, u kojoj je ubijeno 165 maloletnih devojčica, a još 100 povređeno? Kako je moguće da pripadnik venecuelanske dijaspore slavi i pozdravlja otmicu predsednika sopstvene zemlje? Da pripadnik kubanske dijaspore slavi restrikcije struje u sopstvenoj zemlji, koje ugrožavaju hiljade života, samo zato što se nada da će time oštetiti socijalistički režim? Kako je moguće da je pripadnik jugoslovenske ili srpske dijaspore mogao da podrži raspad druge Jugoslavije i bombardovanje treće? Da se zalaže za nezavisnost Kosova? Ovakvih primera je bezbroj.
Specifično smo usmereni na srednju klasu perifernih i poluperifernih zemalja, koja se pokazuje kao još surovija i bezdušnija (naizgled paradoksalno) od srednje klase zemalja prvog sveta, centra svetskog kapitala. Sa njima je situacija prividno logična i jasna – podrškom ratova u nekim zemljama hiljadama kilometara daleko, oni ne rade na svoju štetu (tačnije, ne misle da to čine) dok ne dođe trenutak da i oni budu kanibalizovani. Ali kako objasniti podršku iranske dijaspore neprijateljima Irana? Pritom je važno istaći, u pitanju nije samo dijaspora. U Iranu samom postoji onoliko ljudi – ipak, u znatnoj manjini – koji su protivnici režima i koji priželjkuju da „žive kao sav normalan svet“, što će reći kao stanovnici zemalja prvog sveta. Nevažno da li će većina njihovog društva zbog toga potonuti u bedu. U Srbiji, Rusiji, Venecueli, Siriji, Libiji i mnogim drugim takvim i sličnim zemljama, ma kako razlike među njima delovale drastične, je u tom smislu veoma slična situacija. Slepilo srednje klase je ono što povezuje zemlje prvog, drugog i trećeg sveta. U tom smislu je u pitanju buržoaska, građanska (ili građanistička) internacionala, koja, ma kako nesvesna, jeste neverovatno delatna i koherentna.
Kada pričamo o tome da Srbi nešto teško razumeju ili da su tvrdoglavi, ili kada nas do očajanja dovode članci, komentari i statusi po društvenim mrežama, treba samo da pogledamo kontekst napisanog i da vidimo da u ogromnoj većini slučajeva imamo posla sa nekim ko srednjoj klasi ili pripada, ili aspirira da joj pripada. Većina naroda u Iranu podržava svoju vlast u borbi protiv agresora. Većina naroda u Srbiji ne sneva o „normalnom životu“, „institucijama“ i slično. Potrebno je ignorisati ovu glasnu manjinu kojoj je već dato i previše prostora u svim medijima. Potrebno je sa njima činiti isto što i oni čine sa ostatkom sveta – pretvarati se da ne postoje. Jer u jednom trenutku, uskoro ili ne, izvesno i neće.
