Европа је преплављена не-бијелим становништвом, отета је од своје суштине, измјештена из свог устаљеног претенциозног историјског тока, запосједнута и измјењена, девијантна. Рекли би овако савремени западни конзервативци, а наши преузели исти или сличан наратив. Теорија о кризи европског идентитета се претворила у апологију Западу, империјалном и моћном, који је тлачио, убијао и „култивисао“, а Србе држао између чекића и наковња – Аустроугарске и Турске. Нисам сигуран како ти критичари замишљају Европу која није „отета“ или „окупирана“ декадентношћу, али Адам Кертис зна шта стоји иза овакве Европе и оваквог Запада, и готово нам сваке године представи своју нову опсежну анализу кроз бриљантне документарне фимове.
И британски режисер ће се сложити – ово што данас имамо у Европи посљедица је 1. Америчке окупације и 2. културно-историјског развоја континента, филозофије и политике. Европа је постала континент индивидуа, не чак ни личности. Новац је загосподарио сваким аспектом живота, свим угловима људског ума, свим навикама и праксама. Утилитаризам се изоштрио и сада сјече сваки отпор и размрскава га у парампарчад. Oтпор постаје бесмислен, нарочито уколико је противан интересу индивидуе. У посљедњим епизодама серијала „Cant get you out of my head“ Кертис нам дочарава деведесете године као године врхунца индивидуализма, владавине Валијума међу бјелачком и крека међу црначком популацијом у Америци, године краха демократског мита и вјере у хуманост, те године почетка диктатуре Силицијумске долине.
У овим годинама индивидуализам је улазио готово у сваку пећину, а ко год да се опирао, окарактерисан је као анахроно биће, зликовац и коначно, Србин. Али да напоменем. Не спорим, у овим редовима, значај античке, средњовијековне, ренесансне, револуционарне и индустријализоване Европе за многе области људског живота, од пенцилина до дијалектике, од хорде до нације, али то не оправдава њену свирепост и зло које се у коначници претворило у сам култ смрти, а не култ мртвих, јер се више готово и не помињу.
Наш конзервативни приступ изгледа овако – прихватићемо ону стару Европу сциле и харбде која је свирепо исисавала крв из наших жила (као што то чини и сад), само да буде „опет хришћанска и традиционална“. Такође, изузетно је тешко дефинисати шта то значи „традиционална Европа“ – да ли је то она прије или послије Француске буржоаске револуције, да ли је то Европа Платона, Аурелија Августина, или Ренеа Генона и Јулијуса Еволе? Нико нам неће дати одговор на то питање, што је само по себи забрињавајуће.
Индивидуални тоталитарни ропац
„Немојте да вас заварају. На Западу не постоји демократија“, у једној од шест епизода, прије пет година, саопптава нам Адам Кертис, британски режисер документарних филмова. Након популарних остварења као што су „The Century of the self“, „The Power of Nightmares“, „It Felt like a kiss“, „Paranoia and Moral Panics“, и других, у самом јеку пандемије ковида, он нас подсјећа на оно што је сакривено испод површине, увјеравајући нас у снагу америчке културне хегемоније која се протеже од ускршњих парада на улицама Њујорка, до Забрањеног града и Црвеног трга, обода Сарајева и Косова и Метохије. Осмочасовни серијал под називом „Can’t Get You Out of My Head: An Emotional History of the Modern World“ на многим разинама и то врло уникатно деконструише (пост)модерни свијет. И заиста, ако га гледате пажљиво, емотивни утисак не изостаје. Екплицитне сцене највећих злочина западне цивилизације постратног периода само појачавају ефекат истине чије је сазнање одавно постало луксуз. Можда ће бити претенциозно, али „Залазак стољећа“ Лордана Зафрановића и Кертисова дјела, с обзиром на умјетнички допринос, могу стати раме уз раме. То нису обични документарци са стручњацима који објашњавају одређене процесе и појаве. Ово је права архивска романтика која нас враћа у не тако далеку историју, уз динамично скакање у различите цивилизације и њихове проблеме истичући само једно – необуздани индивидуализам и депривацију људске врсте.
Он нас константно подсјећа на уводни цитат истакнут на црној позадини: „Коначна скривена истина свијета јесте да је он нешто што ми стварамо. И што бисмо једнако лако могли створити другачијим“, односно – постоји „тамо“ и „овдје“. Све је то, како би рекао Анри Бергсон, флуид у којем се ваљамо. Наравно, ни не помишљајте да се Кертис противи или критикује просветитељски концепт политике или Хабермасову јавну сферу. Не, он критикује све што одступа од почетних поставки и покушава да нам дочара шта индивидуализам значи у свом екстремном облику.
Индивидуализам и утилитаризам су постали владајући идејни оквири Европе још и прије саме Буржоаске револуције, а са oснивањем Америке тај принцип је постао глобални. Међутим, када радникални индивидуалисти, са слабим личностима и унутрашњим нестабилностима, добију моћ, онда настане ентропија у којој се налазимо. Кертис наводи примјере Мајкл Икса, борца против британске империје и угњетавања црнаца из Тринадада и Тобага, Маове четврте супруге Ђанг Ћинг, Тупака Шакура, Бориса Јељцина и друге. Такође, описује детаљно и инфилтрирање обавјештајних служби у антиколонијалне покрете и Црне пантере у Америци, при чему су производили насиље које је било контрапродуктивно и довело до њиховог гашења и опште подјеле у заједницама којима су те исте службе дрогу дотурале као облик хуманитарне помоћи. Описивати све појединости неће дочарати дух времена које приказује Кертис, тако да ћемо то вјешто избјећи фокусирајући се на тренутно стање у Европи покушавајући да потврдимо почетну премису да Европа није ни отета нити окупирана Африканцима и Арапима, већ Американцима и сопственом илузијом о либералном демократском миру.
Индивидуализам је окупирао Европу
У „Филозофији у Дишановом писоару“ Милан Брдар савремену Европу описује као постмодерни спој галеријског простора Западне Европе и писоарског простора Источне Европе. Сада је све, наравно, простор писоарског галеријског простора, рекли бисмо, од Лисабона до Владивостока, и то захваљујући заразном, али циничном и опаком смијешку Мона Лизе. Ову „нову Европу“ која је званично одсвирала крај Модерни 1989. године, створили су привилеговане класе студената побуњених 1968. године, које су се бориле „против тираније „црвеног идентитета“, а деведесетих, већ у времешно доба, постали су актери бомбардовања Србије – затворене у концлогор.“[1] Диктатура индивидуализма није дошла само на крилима економског неолиберализма, већ се одомаћила много прије ње, развојем капитализма уопште. Нова епоха је управо епоха новца, и то огољеног и лишеног било каквог смисла.
Кертис је детаљно деконструисао многе аспекте оваквог друштва. Један од бриљантних примјера и корифеја постмодерног запада је, нама добро знан, Бернар Кушнер. Након пада Сајгона 1975. године, велики број Вијетнамаца је покушавао да побјегне из земље морем. Ти људи су познати као „boat people“. Суочавали су се са глађу, болестима, пиратима, а често су умирали на мору. Кушнер је крајем 1970-их био један од оснивача хуманитарне организације Médecins Sans Frontières (Љекари без граница), и управо се у контексту вијетнамских избјеглица још више истакао. Тада је, у глави једног француског социјалисте (а заправо индивидуалисте који је хтио сву власт у партији за себе, прије него што су га избацији) синула идеја „права на хуманитарну интервенцију“. Од тада почиње хаос којег су проживљавали готово сви народи на ободу Европе, укључујући, наравно, и нас. Дакле, према Кушнеру који је шездесет-осмашка генерација, обавеза и дужност међународне заједнице је да интервенише у државу која је у стању хуманитарне катастрофе. НАТО бомбе које су падале на СР Југославију су посљедица хуманитарне интервенције Запада, инспирисаног мишљу Бернара Кушнера, који је постао одмах по окончању агресије, и шеф УНМИК-а на Косову и Метохији. Кушнер је све чинио како би постао онај антрополошки Его готово свугдје на свијету, да ли кроз страх или кроз „хуманитаризам“, у сваком случају кроз опак индивидуализам који разара цијеле народе. Запад је данас, нарочито код оних који зазивају „повратак традиционалне Европе“, након свих зала које је нанио српском народу, и код нас заштићен дискурсом хуманизма. Ту основу је мање-више теоријски освијетлио и Јирген Хабермас. Уколико не можете да, кроз интерсубјективност, неког натјерате да мисли попут вас, онда му пошаљите „Милосрдног анђела“ (којег је и он у првом реду подржавао). Међутим, комуникативно потчињавање и одређивање концепта јавне сфере просветитељски (дакле Западно) значи обликовање дискурса, читај, обликовање ума. Радња „истребљења“ готово увијек почиње на небу дискурса, да би се онда премјестило на тло бомбама, уз химанистичко агресивно оправдање акта добра „по себи“.
Међутим, у тој општој збуњености краја Модерне, постојао је један ћошак у Европи који је идаље колективизам држао као фундаменталну функционалну основу. Адам Кертис, посвећује неколико, истина критичких, минута рату у Босни и Херцеговини и томе како Срби Републике Српске живе у стању општег рата. Србе деведесетих подржава Едвард Лимонов, који је такође парадигма индивидуализма. У свом дјелу „It’s Me, Eddie“ он описује своје разочарење у слику Запада (која му је продата), а коју је очекивао да ће ергонално доживјети у Њујорку, међутим он је доживио заправо само ту слику, амерички парергонални живот и закључио да су Американци робови свог друштва.
Писоар су постали сви они ван Европе. Лионел Жоспел, недавно преминули премијер Француске, за вријеме бомбардовања Србије 22. маја 1999. је изјавио да су „сви који се противе… варвари, нарочито ако су с обода Европе.“ Од Александра Македонског па до данас, логика Европе је иста, само су средства за остваривање надмоћи другачија. Међутим, ниједно није ван оквира војног ангажмана – на ногама, коњима, тенковима или балистичким ракетама – цивилизаторска мисија, трговина и хришћанство (католичанство) су се ширили попут куге. Мир, нарачито у склопу Модерне, је симулакрум.[2] Са управо таквих позиција, које вјерно дочарава Кертис, Срби су заузели сљедећу позицију у западном симулакруму: 1. постали су симбол и негативан тотемски оператор, 2. трансфер симболике зла, 3. аутопортет субјекта дискурса. А то интенционално показује и Кертис, који не оправдава Србе ниједном ријечју.
Дакле, Срби су постали антопод „нове Европе“ након 1989. године, постали су анти(пост)модерни елементи који су самим тим достојни истребљења, поготово ако се испријече на западном путу моћи. То је класичан принцип западне просветитељске идеје прогреса. Прихватите је, или пристаните да будете, како каже Жозеп Борељ, коров. У праву је Милан Брдар, који тврди да су сви побијени у посљедња два вијека жртва неке врсте и неког облика „прогреса“. Arkhe и Telos донашње Европе нису у надлежности интелигенције, већ политичко-војни кабинети и њима контролисани „слободни“ и „независни“ медији. Прије сваког империјалног рата неопходно је формирати Наказе. Деведесетих смо то били ми, данас су то Руси и Иранци. Та логика постоји откад постоји Европа.
Главно питање готово сваког Кертисовог документарца је „гдје је отпор?“ Ако смо изгубили повјерење у институције и начине управљања, ако смо дознали да демократија на Западу није она какву су нам продавали, а многи на својој кожи осјетили њене деривате; гдје је било какав смислен отпор? Отпор стаје тамо гдје почиње индивидуални интерес појединца. Атомизована друштва којима диктирају закони понуде и тражње, односно новац, потпуно су депривирана, што јасно видимо и на локалним покретима, попут студентских блокада и других протеста против државе. Средња класа је у стању трајне несигурности широм Европе, она покушава да створи неке другачије облике управљања, али је паралисана индивидуализмом.
Могу да схватим жељу западних Европљана да се врате у пређашње стање у којем је Европа била стабилна империја и симбол свеопштег прогреса. Не могу да схватим жељу нас који смо на периферији Европе откад смо формирани као историјски народ, да се врати та моћна и наводно „хришћанска“ Европа (Европа крсташких ратова) која би попут ове секуларне презирала православни народ ма гдје био. Нисам сигуран како ми можемо у томе да профитирамо. Међутим, проблем лежи у томе што реалполитика заговара „традиционалну Европу“ више као промјену гарнитуре људи и замјену за оне који су нам иоле наклоњени, док се конзервативни активисти „хватају“ за то као истинску жељу, надам се, довољно учених људи на врховима држава.
Напомена: ово је уводни текст о документарном стваралаштву Адама Кертиса и културно-духовном стању Европе
[1] Brdar, M. (2002). Filozofija u Dišanovom pisoaru – postmoderni presek XX-vekovne filozofije. Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića Sremski Karlovci, 132. str.
[2] Ibid, 151. str
