Некрополитика као сиренски зов

За фотографију на којој је дјевојчица пред смрт помно посматрана од стране лешинара у Судану 1993. године, Кевин Картер је добио Пулицерову награду. Он је у једној фотографији описао смрт која је контролисана од стране колонијалних моћника. Фотограф Картер је извршио самоубијство четири мјесеца након примања награде. У друштву у којем долази до безочног успињања смрти до нивоа култа, а некрополитика постане једини начин за легитимну политичку борбу, конструктивно рјешење се не крије у искоришћавању мртвих.

Постоји колективно незадовољство нашим друштвом још од распада Југославије. Сваки становник понаособ ће пронаћи оно што му смета и што моментално мора да буде промијењено. Као и у физици, тако и у друшту постоје извјесни магнети. Један је онај владајући, који је у Србији приближно исте снаге као и овај други, опозициони (и то нарочито када говоримо у контексту контоле наратива). Ту вам већ бива јасно да не постоји систем јер су у питању два различита магнетна поља. Ово прво – владајуће, настоји да одржи власт и покушава да спријечи ширење некрополитике у дискурсу. Ово друго – опозиционо, настоји да сваку смрт искористи за гушење овог првог и тотално преузимање снаге. Оба магнетна поља привлаче одређене групације људи. Прво привлачи српску радничку класу (из неколицине разлога) и једну врсту политичке елите, други елиту која жели искључиво вршити власт и индивидуе које се боре за „боље сутра без корупције“ у систему невидљиве руке тржишта и апсолутног личног успјеха. Оба су међузависна и узајамно реактивна. Као неко ко покушава да у свим догађајима пронађе извјесне законитости, сматрам да је ова одавно у нашем друштву истестирана. Наглашавам и то да друштво Српске и Србије сматрам једним, или у најмању руку системом спојених судова. Када се у Републици Српској покушава преко смрти Давида у поодмаклим фазама покрета освојити власт, тада и политички сеизмолози у Србији осјете потрес. Кад монструм Коста К. побије дјецу у основној школи, и Српска бива замрзнута у времену и простору, те касније осјети талас Србије против насиља. Идентичан је случај и са надстрешницом.

Многи су већ давно спомињали (Драгош Калајић) како је на Западу владајућ култ култ смрти, а сада нарочито у избезумљеној и оронулој Европи и посмодерној империји Америци. Ако магнет конституишете од гвожђа које се ковало у друштву култа смрти, онда је симболичко дјеловање магнетног поља сасвим симптоматично. Створили су се субпасионари који опасно пријете да униште пасионираност народа у цјелини. Добијају посебну снагу и енергију која је до те мјере покушава да измјени наш културни образац кроз свесрдно вођење културног рата, да улазимо у фазу неповратне демонтираности.

Некрополитику је као појам први пут поменуо Ашиле Мбебмбе, а у наш теоријски простор увео Зоран Ћирјаковић описујући афричка, али и наша друштва. Фуко је говорио о биополитици као механизму за управљање животом — држава организује, штити и регулише живот становништва. Мбембе иде даље и показује да савремена моћ не управља само животом, већ и смрћу — одређује ко је изложен умирању, чија је смрт „вриједна“ сјећања, а чија није, односно ко су тзв. homo sacer-и.

Када „мртво тијело“ (како би то рекла Кетрин Вердери) постане кључни аргумент у политичком сукобљавању, тада можемо рећи да је ријеч о некрополици, односно искоришћавању смрти зарад политичких циљева. Смрт невиних људи постало је моћно оружје које се обилато и неконтролисано користи у политичким аренама, а то чине чак и њима најближи. Од Рибникара до Новог Сада, смрт се користи како би се позвала или призвала страна интервенција која би требало да свргне постојећу власт. Важно је нагласити да је и само бомбардовање СР Југославије 1999. године проузроковано некрополитиком примјењеном на случај Рачак. Смрт тако постаје најзначајнији политички ресурс.

Наведена три случаја подразумијевају у највећој мјери оптуживање власти за директно убиство односно за некрополитику, док са друге стране тврде да је циљ деполитизација жртава. Детаље о томе како су се развијали и како се развијају ти покрети знате и сами. Посљедњи покрет, сада већ окупљен око мајке жртве пада надстрешнице, је политички покрет са јасним политичким намјерама односно мотивима, који је већ у својој метафази имао јасно дефинисаног непријатеља (дакле, већ улазимо у сферу политике). У овом случају мајка игра улогу морално супериорног појединца којег подржавају морално супериорни грађани Србије. На смрћу шеснаесторо људи требало би да буде изграђена тзв. нова Србија, а о тој новој Србији требало би да сазнамо преко страних медија који, како кажу, „прате сваку стопу ове коруптивне власти“. Управо на тој основи се у прозападним медијима изградила слика о морално супериорној Србији и оној „другој“, „Србији у тору“, „прљавој Србији“, односно оној Србији која симболизује онтолошко зло према савременим либералним парадигмама. Оно што је доживјело свој успон је и кетман(лук), или прилагођавање својих ставова ради остваривања одређеног циља, што у крајњој линији доводи до епидемије мимикрија.

Међутим, као што смо имали већ прилику да видимо, претходна два покрета нису успјели да остваре свој циљ, а то је промјена власти. Дакле, некрополитички сиренски зов може само да нас одведе право у уништење и хаос, а један од правих примјера је Арапско прољеће које је почело спаљивањем Буазизја у Тунису и смрћу Халеда Саида у Египту, а завршило се низом колонизованих држава.