Непосредно прије, за вријеме и послије обиљежавања Дана побједе над фашизмом у Москви, највише се дебатовало и уопште разговарало на тему антифашизма. Чак је Опсег у Руском дому јуче достојно оганизовао скуп на тему идеологије антифашизма. Међутим, међу званицама и на фотографијама у Кремљу тих дана појавио се један афрички представник иза чијег имена су многи стављали знак питања: зашто црнац прославља побједу над фашизмом (?), зашто неко из Африке уопште бива позван на такав скуп (?), и зашто се толико пажње посвећује пролазном лидеру сахелске хунте(?). Наравно, Срби су знали одговоре на сва ова питања и то су ревносно показивали на друштвеним мрежама готово једини у цијелој Европи. Први пут се у српском простору посткласичних медија (друштвене мреже) доминантно повезују два кључна аспекта капитализма – фашизам и колонијализам, што је напросто разарајуће за постојеће идеологије које већ деценијама доминирају међу генерацијама креаторима садржаја.
Зашто црнац прославља побједу над фашизмом?
Као што поменух, за Србе је Ибрахим Траоре познат још од краја септембра 2022. године, када је у пучу свргнуо хунту која је покушавала да сарађује са компрадорском елитом у естаблишменту бившег предсједника Блеза Компаореа. Компаоре је најдуговјечнији предсједник Буркине Фасо, од 1987. када је у пучу убио Томаса Санкару, до 2014. године када су га припадници санкаристичког покрета отјерали у Обалу Слоноваче. Убрзо након Буркине Фасо, у јулу 2023. десио се пуч и у Нигеру који је задобио велику пажњу због потенцијалног сукоба са земљама које су још увијек вијерне Француској, Америци и Британији, а које са југа додирују границе, попут Нигерије или Бенина. Од тада долази до интензивирања сарадње између Малија, Нигера и Буркине Фасо, земаља у којима се у три године одиграло чак четири пуча. Стварање Конфедерације држава Сахела пратило је и развијање нове филозофије антиколонијализма, ипак идаље засноване на увидима Франца Фанона и Кваме Нкрумаха.
У свом интервјуу за руски Спутњик, капетан Траоре је нагласио значај антифашистичке борбе за Африканце јер су и они учествовали у њој ослобађајући Европу, и наставили крваву борбу на свом континенту све до данас. Само из француских колонија (Сенегала, Малија, Буркине Фасо, итд) у борбама је учествовало преко 200.000 војника. Многи су учествовали кроз дио француске војске Senegalese Tirailleurs.
Франц Фанон је у „Презреним на свијету“ написао како је фашизам ништа друго до колонијализам у крилу земаља са колонијалном традицијом – то је системска легализација професионалних убица и експлоататора. Неријетко се, сугерише он, знају јавити фашистички изданци у полуколонијалним државама, као што је случај са Латинском Америком, и до тада најзначајнијим профашистичким режимом Хуана Доминга Перона. Дакле, сви лидери таквих држава су компрадорске елите које омогућавају даље спровођење неоколонијализма након формалног осамостаљења од туђинске чизме. У тим режимима су војска и полиција стубови који омогућава да највеће богатство буде плаћено највећом биједом.
Логичан одговор на постављено питање се по природи ствари намеће. Ибрахим Траоре, лидери Зимбабвеа и Гвинеје Бисао, су са разлогом били 9. маја у Москви, јер је антифашистичка бобра подразумијевала борбу против аутентично западних идеја фашизма, нацизма, клерофашизма, и коначно империјализма, а тадашња Њемачка је само артикулисала дуго кухане идеје из британско-француске кухиње уз спој својих природних органицистичких претензија.
Зашто неког из Африке позвати на овакав догађај?
Почетком овог вијека, на прославу Дана побједе над фашизмом је званично долазио ко је хтио, без неког нарочитог позива, осим у изнимним случајевима. Од Макроновог пира ревизионизма 2018. године, када је предсједник Француске био окружен углавном представницима поражених или непостојећих народа током Првог свјетског рата, Москва је званично увела праксу официјалног позива државника на догађај какав је Дан побједе у Другом свјетском рату. Ове године је у Москви била Истина. били су лидери држава који су бар једном ратовали против Запада, или су у перманентном сукобу, и које су бар накратко у својој историји биле социјалистичке у неком од облика. Многи су недостајали, али је изузетно важно да су три српска представника сједила на страни побједе и након 80. година. Сама та чињеница задала је озбиљан ударац виртуелном поретку који се суочавао са бесмислом свог постојања као химере.
Ибрахима Траореа су многи први пут запазили на самиту Русија-Африка 2023. године, када се један млади лидер појавио у војничкој униформи са штитницима на рукама и пиштољем у опасачу поред Путина и других афричких представника у Русији. Међутим, много прије тога Москва је кроз војну и економску сферу помагала државама Сахела, а нарочито Чаду гдје је био стациониран Вагнер и команда руске војске за Африку. У пучевима и стабилизацији власти на том подручју, много је допринио ПВК Вагнер, руска логистика и прави лидери. Остваривање утицаја Русије на том подручју је од есенцијалне важности за наступајући период нове „јагме за Африку“. Африка је постала права шаховска табла коју многи идаље гледају само као простор богат сировинама неопходним за технолошки развој, не и људима и земљама које теже да постану Државе.
Буркина Фасо која је овог пута представљала и Конфедерацију држава Сахела, је своје мјесто у Москви искористила за додатно повезивање руских научника и оних у Буркини, за интензивирање економске и војне сарадње као и помоћ при борби против западних ИСИС терориста.
Ко је Ибрахим Траоре?
Дуго је Запад оклијевао да сврста Траореа у један кош и тако око њега креира званичан наратив. Први који су то учинили су Нејтан Шуновер и Ђулијо Бјанко, стручњаци за Африку из Савјета за спољне односе. У свом есеју „The cult of Traore“ главна теза, којом и започињу текст, гласи: „Умјесто да буде свјетионик наде, буркинабешки тиранин Ибрахим Траоре је показатељ свега што није у реду с континентом“. Американци изражавају жал за непостојањем оне плејаде лидера који су се борили за независност, а који су и у том отпору, и у тој борби и изградњи концепта деколонизације, били контолисани из центара као што су Лондон, Париз и Вашингтон. Они примјећују да се данас једино према Траореу гаје симпатије и ствара широка подршка у Глобалном југу. Бивши нигеријски сенатор је Траореа описао „духом континента који жуди за слободом, достојанством и просперитетом.“
У есеју се даље опањкава његова униформа, „роботски антизападни став“, а бројни покушају атентата стављају у рубрику фантазмагорије. Сваки империјализам и колонијализам, из њихове визуре, је тобожњи, само лоша пропаганда против оних који им желе демократију, мир и слободу, попут генерала афричке команде америчке војске Мајкла Ленглија. Текст се завшава печатом америчког империјализма: „довољно је лоше што су, након ужасног искуства са војним ударима у прошлости, неки Африканци одлучили да поново положе вјеру у још једног карикатуралног пробисвјета. Посебно је разочаравајуће што, у добу када је афричка способност за дјеловање већа него икад, многи афрички интелектуалци и даље његују завјеренички поглед на међународну политику и дипломатију – што Траоре, упркос свом незнању, вјешто користи.“[1]
Међутим, ствар је у многоме другачија од онога што нам, као по старом обичају сервирају западни тинк-тенкови, а медији само преузимају као по добро устаљеној схеми. Ибрахим Траоре, рођен на линији разграничења Бобо и Бваба племена, у малом мјесту Кера, 1988. године, фасциниран планетом Земљом и богатствима којима располаже Африка и Буркина, одлучује се за студије геологије.
У току студија био је члан Уније муслиманских студената, гдје је изражавао ствоје вјерске и националне аспирације, и члан марксистичког Националног савеза студената Буркине Фасо. Тако се први пут упознао са идејама националне љевице, схватајући значај изградње суверене државе. Од 2009. године, укључује се у војску Буркине Фасо и бива послан на разне мисије широм Африке у борбу против исламиста.
Године 2020. бива промовисан у чин капетана, те незадовољан владавином компрадорске елите, одлучује се септембра 2022. за пуч и почетак антиколонијалне револуције. Са 37 година, други најмлађи свјетски лидер, је постао права инспирација. Он је рекао да представља ништа друго него афричку независност. Прво што је учинио на позицији лидера хунте, јесте протјеривање француских трупа са територије Буркине Фасо, оштро критикујући Емануела Макрона. Такође, Траое је протјерао све француске дипломате из државе, кроз деколонизацију судова забранио је ношење француских и британских перика. Након тога, почео је да укида дозволе страним компанијама, протјерујући и њих из државе, што је довело до неколико покушаја свргавања. Те компаније, које су углавном инфраструктурне, замијенио је са локалним предузетницима опремајући их са најбољим машинама донираних из држава БРИКС-а. Успоставио је контролу над производњом хране, а исто тако ради на развоју атомске енергије. Потом, отпочео је национализацију рудника злата и укидања француске колонијалне валуте. У том тренутку и настаје есеј Савјета за спољне односе. Та пракса је почела да се шири на друге државе, а нарочито оне у Сахелу.
Ибрахим Таоре је савршен примјер пасионара, човјека који излази из оквира самоодржања, жртвујући свој живот за нешто изван њега. Често набраја те појединце и њихов епилог у Африци, или уопште у било којој држави која се опредјели за суверенизам и независност. Готово су сви такви лидери убијени или су у изгнанству. Траоре је тренутно тај импулс који покреће стварање етноса, и отпочиње процес Гумиљовљеве етногенезе у срцу племенске Африке.
Српска фасцинација
Фотографија Милорада Додика са Ибрахимом Траореом, дочекана је са одушевљењем код Срба са антиимперијалним сентиментом. Траоре је бјесомучно дијељен Фјсбуком и Инстаграмом, пратио се његов сваки корак. Иако је Буркина Фасо за Србију, али некада и Југославију, држава периферног значаја, овдје уопште није у питању интерес, него идеја.
Срби, а нарочито они у крајинама, на извјесним лимесима, су увијек настојали да артикулишу свој отпор тирјанству. У тренутку када са лијеве стране Дрине ординира станац као какав кабадахија, са десне стране српска будућност, студенти и млади људи одлазе бициклима и трчећи у Брисел и Стразбур, у центре евро-америчке империје. Тамо се клањају странцима, онима који су започели рат на простору Југославије, онима који су прије 80. година били, мало је рећи, кољачи Срба. Поразно звучи чињеница да је тек неки тамо лидерчић у Африци морао да разбије аутоколонијални наратив друштвених мрежа, и да је као бомба одјекнуо код оних који се боре за искључиво и само западне вриједности „правне државе, кочнице и равнотеже, слободе привређивања, итд“.
Многи Срби, у које спадам и ја, антиимперијалну борбу не посматра одвојено од свог културног обрасца. То је саставни дио наше традиције, што се испољило нарочито онда када је либерализам показао право лице и истинске намјере. Траоре је окружен америчким базама, исто као и ми; идеје суверенизма и реформизма Томаса Санкаре су тек сада схваћене, као и вјечна српска борба још од Првог српског устанка; Траоре је поносан и достојанствен; Траоре је гласно и јасно рекао „не“ Западу што многи од нас жељно ишчекују.
Дакле, оно чиме смо највише фасцинирани јесте његова пасионираност и одлучност да се супротстави Западу као што су деведесетих година једино Срби могли у борби против свјетског армагедона. Такође, он је симбол недостајућег артикулисаног антиимперијалног става који би био преточен у истинске политике, а не евро-интеграцијске фондовске заврзламе. Траоре је имао довољно храбрости да се успостави свјетској влади ММФ-а. Наше вишевијековно искуство „субалтералних“ нас повезује са идејама које је Траоре представио афричким студентима у Москви, на маргинама Дана побједе. Има наравно, Буркина штошта да научи од нас, од писаца наше антиимперијалне борбе која је бесконачан процес, али исто тако, дивљење које смо исказали протеклих дана је показатељ да су Срби верификовали антифашистичу/антиимперијалну борбу у Сахелу, те је готово поистовјетили са својим биткама.
