Једном приликом Гери Линекер је истакао да је фудбал једноставна игра у којој двадесет двојица играча јуре за лоптом у периоду од 90 минута и на крају увек победе Немци. Дуже од деценију, на политичким изборима у Србији ситуација је прилично идентична, јер се унапред зна победник.
Резултати избора у којима је Српска напредна странка шампион надметања са око 46% најбоље говоре о организованости ове партије, не само током изборне кампање. Њени глумци убедљивије глуме, спортисти имају боље атлетске способности, аналитичар боље анализира и убедљивије говори, што је довољно за апсолутну већину посланика у Народној скупштини Републике Србије.
Владајућа партија увек има јасно формулисану паролу око које се мобилишу чланови и симпатизери. С друге стране опозиционих странака је више, а слогани им нису довољно јасни, односно не буде ни рационалне, као ни емотивне рецепторе.
Оца модерне политике, сина новог национализма и наследника родоначелника српског капитализма може победити једино неки нови суперсонични Вучић. Стога неподношљива лакоћа бивствовања на месту лидера опозиционих партија многима полако постаје неиздржива.
Нужно не значи да ће међу опозиционарима након изборног фијаска доћи до напуштања бављења политиком, јер као што деца зависе од родитеља, готово сви политичари који имају чак и минорну подршку међу народом зависе од Вучића. Из те позиције не може се победити. Осим ако отац, из неког разлога, реши да сину преда кључеве куће.
На укупно 18 изборних листа било је којекавих сумњивих ауторитета, нерадника, а највише оних без јасних иделошких ставова. У избору таквих безнадежника, најисправнија ствар било је апстинирати. Уздржати се постојања тога дана. Уздржати се фарсичног демократског процеса и постајања броја, иако, на крају дана, свесним неучествовањем бива се макар зарез. Оно што менталитету контре одговара је непристајање на компромис.
Апстиненти свих земаља, уједините се
Власт у Србији као и они који желе да то постану не постављају питање шта апстиненти мисле. Већ обострани комфорни полажај доноси једноставнији фокус. Једнима да се (не)определе, а другима да их посматрају као посматраче. На последњим изборима око 40% људи у Србији није дало подршку никоме, чак ни фамозном мањем злу.
Суштина је у томе да се глас даје ономе ко ће у твоје име и за твој рачун радити оно око чега сте недвосмислено сагласни. Све остало је сплеткарење, политичарење и давање легитимитета крупном капиталу који пресудно учествује у креирању друштвене атмосфере. У капитализму нема бољитка за друштво, већ искључиво за појединца. Ту игру је најбоље прихватити у раној фази, ако је циљ лично богаћење.
Најчешћи узроци апстиненције обично се налазе у карактеру друштвених односа: незаинтересованост, уверење да се тим путем не може постићи нека корист, као што је промена власти или једноставно, бојкот који прозилази из културног кода.
Број оних који не излазе на изборе годинама уназад креће се око поменутог процента. Може се поставити питање, какви би резултати избора били да сваки глас подједнако важи.
Лако је глумцима да из регановске фазе након сваког изборног циклуса дођу до хибернације, тешко је апстинентима који су чули разне ГЛАСове да се мора мењати друштвена реалност. Опет, лако је глумити самог себе док шеташ пса код Каленић пијаце или турираш супербрзи ауто марке BMW у Његошевој улици на Врачару.
