На свет дође баш седмога Јануара,
а по Божјој вољи и промисли,
да унапред знамо од куда долазиш,
и да Завет још увек живи.
Беше усном речју преношено,
радост се у току Мораче видела,
кажу да је од те среће до Васкрса сијала.
Како и неће.
Морачо кумо стољећа.
Када је куцнуо час да пођеш,
рука те Његова поведе до Берна и Рима,
кроз Београд и најзад на мору Јонскоме,
по провиђењу си преминуо за овоземаљски свет.
Када си монашки постриг примио,
кажу да се мирис тамјана проширио целом Хеладом.
Како и неће.
Душом и телом предан Богу,
који те посла знајући шта нас чека,
вратио се се спреман да са Патријархом Павлом,
обновиш пламен српског света.
Реч те је Његова довела,
на извориште јунаштва и љубави,
и кад ју је све оковало,
и спаса јој није било,
ти беше наш благослов једини.
У затишју пре олује,
стаде народ око тебе се сакупљати,
па им рече да дошао си,
оскрнављене олтаре обнављати.
Из закључане Црне Горе,
где не би ни двадесет њих,
поче Господ да прима на хиљаде молитви.
Молише се пустињаци, песници,
мајке, деца, очеви и монаси сви од реда,
од силине почеше окови комунизма пуцати,
а гниле душе државника самоизабраних,
у загрљај оцу своме нечастивоме летети.
Ти си наставио да служиш и причежћујеш,
да народ страдални освешћујеш,
трпиш дрвље и камење,
лисице и дарове,
и мртве си покопавао,
и када су ка теби,
и када су око тебе,
само меткови летели,
и када су са свих страна бомбе падале,
и деца силована и жене убијане,
ти си наставио веру сведочити.
О драги Ђедо,
једини си их оплакивао,
и на вечни починак сам пратио.
Само Бог зна колико ти је срце пропатило.
Но се точак времена није дао зауставити,
изнедрила зла маћеха још по који крвав род,
те се једно племе усуди,
да удари на темеље дома свог.
Започеше рат братоубилачки,
и прогласише за непожељне,
и тебе и онога радника у пекари што их храни,
и на мајку ударише,
не даше јој дете да подиже,
само зато што се српског порекла не одриче.
Донесоше срамне законе,
а не знаше кукавци,
да је Јустиција паганско копиле.
И пробуди се народ.
И би Бог са њима.
И би ти опет пастир умноженом стаду свом.
И сиђоше на том путу са фресака да ти помогну хиљаде њих.
Јоаникије, Гојко, Данило, Милош…
Господ ће им имена страдална попамтити.
Најзад,
једног лета господњег се проломила,
та прва луча љубави из заробљеног сунца земаљског.
Али теби не да мира нешто.
Чујеш глас који зове у помоћ.
Глас упућен са Ловћена.
И идући путем светитеља,
са преданим телом души
пењеш се полако гором страшном,
да још ослободиш песника над песницима који се утамничен гуши.
И тек тад.
Кад се скине последњи оков,
Засијаће Крст победе Црном Гором.
