Kada bi se sprovela anketa po Srbiji i ispitanik iste bio „prosečan“ Srbin, u kojoj bi bila postavljena generička pitanja, u kutku gde bi mastilo ostavilo pisani trag na hartiji- pravoslavac, ne bi bio zatečen nista manje generički odgovor. Kaže naš narod, „mrtvo slovo na papiru“, a ja samo potvrđujem.
Vera i religioznost su dve različite kategorije. Verujući čovek ne mora nužno da bude i religiozan, a biti religiozan inherentno znači biti i vernik.
Deklarisući sebe hrišćaninom, danas čovek služenje Bogu je sveo na puku tradiciju i populističku mantru. Ispovedanje vere je pretočio na obrede i volšebno nametnuo da je glavno merilo stepena njegovog ispovedanja zapravo u očima drugih ljudi. Iskorenio iskonsku duhovnost, ponovo farisejski tražeći najpre znak na nebu. Ili je jednostavno od onih koji misle da će vekovati tu na Zemlji. Samo da se jede, pije i veseli, uz pomisao, prvo ja da se naživim a kasnije kad ostarim pokajaću sve grehe. Međutim, pri tome previdi čovek pa klanjajući se predugo mamonu, nagoji se grehova i postaje nesvestan da ih uopše i čini. Obestinilo se lukavstvo “palog”, jer izgleda ubedi on svet da on ne postoji. Život vrednovan kroz materijalističku prizmu savremenog čoveka ne ostavlja ni u fragmentima prostora za kajanje. Kao i telo hranom i dušu treba hraniti molitvom. Ima istine u tome da su nekada oltari bili drveni a sveštenici zlatni, dok danas često imamo zlatne oltare a drvene sveštenike. Ali, u crkvenoj službi i istoriji Crkve, znali su se pojavljivati i gori predstavnici i tumači Biblije, jeretici. Pa ni njihova pojava nije uspela da ugrozi hristoljubivost naših predaka. Danas je čoveku dovoljna i mrvica podozrenja da liši sebe nošenja svoga krsta. Slavu slavimo a ne bismo znali ništa da kažemo o Svetitelju koji štiti našu porodicu i dom. Mnogima je nepoznanica post, Isusova molitva, Bogorodice Djevo, Simvol vere, Psaltir, Akatisti, Molitvenik, Žitija svetitelja…pa čak i “Oče naš”. Sveto Jevanđelje, kao plan i program hrišcanskog života, najbitnije svedočanstvo u istoriji, Božijim promislom sročeno tako da ga može čitati, shodno svom duhovno- intelektualnom stepenu, kako dete koje je tek naučilo da čita, tako i svršen čovek doktor nauka. Umesto da Svete tajne čuvamo od neprijatelja, nažalost, one su postale tajne i nepoznanica samim hrišćanima. Kažu sveti oci da je Crkva parče neba na zemlji, a Evharistija zajedničko lučezarno stajanje i bogoslavlje anđela na nebu i ljudi na zemlji u slavi Tvorca svega vidljivog i nevidljivog. Čovek je posetu ovome zdanju sebi ograničio na svega nekoliko puta godišnje, kada je u svatovima, na krštenju, sahrani… Svetinju manastira je poistovetio sa turističkom posetom, divi se uglavnom arhitekturi, kao kakav stranac kad poseti našu zemlju.
Nasuprot tome, eventualni iznedreni čovek koji baštini tradiciju kroz veru i u njoj ali kao putokazom utabanu stazu svetih. Obreduje po zakonima Pisma ali zarad čišcenja svoje duše. I svom unutrašnjom snagom se trudi da iskoreni svaki greh ali težeći da sačuva duhovnost kojom ničim ne bi uvredio Svedržitelja. Na papiru istim imenom bi bio nazvan kao i onaj prethodni.
A da li su ova dva ista?
Valjalo bi biti iskren prema sebi pa prepoznati koji smo zapravo od ove dvojice, iako bi u anketi istovetno stajalo napisano samo- PRAVOSLAVAC.
A ako li i ostane ovo kao samo pusto moje retoričko pitanje, na kraju, ipak, neće biti čovek taj koji ce suditi o tome… Bogu hvala!
