Др Јован Рашковић представља једну од кључних, али и трагичних фигура у процесу распада југословенске државе. Као истакнути психијатар, академик, те политички активиста, Рашковић је крајем осамдесетих и почетком деведесетих година прошлог столећа покушао да артикулише српски национални интерес у Хрватској кроз институционални дијалог и политичко посредовање, у времену када су политичке тензије, етничке и националне страсти надјачавале сваки облик рационалног деловања.
Оснивањем Српске демократске странке (СДС) у Хрватској 1990. године, Рашковић се профилисао као политички представник Срба у новонасталим демократским околностима, али и као посредник који је настојао да очува интегритет југословенског простора кроз федерална и конститутивна решења, базирана на демократским принципима, никад не испуштајући из свог широког политичког видокруга српски национални корпус и његов културни и идентитетски образац. Иако је за себе говорио да „није вођа већ слуга српског народа“, он је постао идеолог једног правца кретања српског националног духа у тренуцима када су тај дух и сама егзистенција српског народа у Хрватској, били угрожени.
Како је сам Рашковић писао: „Конструкција мог политичког дјеловања има само један темељ: да не буде крви“ , те додаје да га ништа друго сем тога и не занима. У том смислу ће цео његов политички живот проћи у проналажењу ненасилних метода које би имале за циљ опстанак српског народа, а као средство испуњења тог циља јављаће се различите, понекад магловите, замисли о одређеним врстама аутономије за Србе у Хрватској. Тако је др Радован Караџић говорио да „није било агресивних речи у његовим (Рашковићевим) спонтаним и неписаним говорима“, док „га је народ гледао задивљено, пре свега верујући му више него разумевајући га“. Рашковић је остао запамћен као народни трибун, крајишки ћаћа или српски Ганди. Своја темељна политичка уверења изнео је у књигама „Луда земља“ (1990) и „Душа и слобода“ (постхумно објављено 1995).
Рашковић ће свој политички ангажман започети у једном веома тензичном моменту. Темељна поставка титоизма и социјализма, на којима се заснивала послератна Југославија, показала се као превазиђена. Плурализам и демократија захватали су широке пределе „од Вардара до Триглава“, почеле су ницати и рађати се прве националне странке са демократским префиксом. Пад Берлинског зида означио је долазак новог времена. У таквом тренутку, Хрватска и Босна и Херцеговина, које су као републике биле у саставу СФРЈ, нису имале решено национално питање. Долазак на власт Туђмановог ХДЗ-а, са којим се појавила бојазан у српском народу, страх од прошлости допринео је томе да се, како је писао Добрица Ћосић „на том политичком попришту успостави моћна, трибунска фигура Јована Рашковића“. Тако ће Рашковићеву политичку мисао јасно дефинисати, пре свега његов рад са пацијентима у шибенској болници, његова лична духовна приврженост православној вери још од малена, вера у демократске вредности, слободу и грађанске принципе, које српски народ, како је тврдио, негује још од далеке прошлости.
Едипални карактер српског народа
Рашковић је у раду са пацијентима „на тромеђи којој припада српско, муслиманско и хрватско становништво“, приметио одређене карактеристике понашања поменутих етничких групација. Тако је, из дугогодишњег искуства, дошао до сазнања о томе да „знатна већина српског становништва има ознаке едипалног карактера“. По његовом мишљењу такав карактер одликује изразита приврженост и оданост ауторитетима, што се најбоље осликава у породичним односима, посебно у односу према оцу, али је присутна и црта у којој се управо такво стање претвара у „рушилачки бунт којим се бришу сви носиоци власти и задовољства“. Посебна својства едипалног карактера изражена су и у односу према мајци, за коју Рашковић каже да се „у психолошком смислу, може идентификовати са земљом, као и са широм етничком скупином“.
За разлику од Срба, Рашковић је Хрвате описао као „кастрате“, људе одане ауторитетима (оцу) све до тренутка када се не одлуче синови да смакну оца, „како би се ослободили кастрационог страха и за себе приграбили власт и задовољство“. Како Рашковић каже „сам кастрациони карактер је затворен и херметичан“, те је „под сталним упливом страха да ће бити кастриран, да ће му се нешто десити, и да ће изгубити нешто што припада само њему“. Рашковић даље примећује да у сукобу Срба и Хрвата не лежи само сукоб две религије, за кога сматра да нема толику дубину као судар њихових карактера — едипалног и кастративног. Кастрат је тако, истиче Рашковић, у константном страху од агресивног Едипа, те испољава велику мржњу према њему. Он је, такође, нагласио и то да је оваква конструкција изнета искључиво из његових личних запажања код пацијената и да се не мора узети као „универзална“ теорија, здраво за готово.
Олтар Српске православне цркве
Конструкцију српског националног идентитета у Рашковићевим политичким есејима можемо поделити на три основна чиниоца, а то су: православна вера оличена у Српској православној цркви и њеном делању; косовски мит и култ светог кнеза; и демократска традиција, за коју је сматрао да је урезана у срж бити српског народа.
Као неко ко је у раној младости боравио у манастиру Крки, једном од вишевековних центара духовног живота у православној Далмацији, током Другог светског рата, Рашковић је имао дубоку личну повезаност са православном вером. У том смислу он је нагласио значај Цркве у формирању српске нације и државе : „Српска православна црква је везана са српским народом и нацијом по томе што су, може се рећи, не само метафорички него истински, српска држава и нација изашле с олтара Српске православне цркве“. Оваква констатација јасно оцртава шта је то што Рашковић истиче као основни чинилац у формирању српске државности и нације. Он позива српски народ, који се огрешио о своју Цркву у последњих педесет година, да јој се врати у окриље, те је она била „усамљено биће“ у периоду титоизма.
Косовски мит
Други конститутивни чинилац националног јединства српског народа, по Рашковићу, је „косовски мит“. Анализирајући га, наравно, кроз призму једног психијатра, али и православца, Рашковић је описао косовски мит као „студију о кривњи и тјескоби“, да је, као такав, изашао из обавезне колективне кривње“. Упечатљива је мисао да је „у косовском миту цјелокупни духовни и посебно душевни потенцијал једног народа“ мислећи и на српски народ у Хрватској, који, метафорички, проживљава тренутке искушења, која се могу поистоветити са искушењима косовских витезова. Како косовски мит поставља, исправно, у његову хришћанску форму, он истиче кључне моменте тог мита који се могу довести у везу са новозаветном традицијом па тако у везу доводи кнежеву вечеру уочи битке, наговештај издаје и присуство издајника на самој вечери са Христовом Тајном вечером.
Наглашава Рашковић и веома важан моменат Лазаревог избора — избора између царства земаљског и царства небеског, а осим тога наводи и легенду о глави кнеза Лазара, коју повезује са новозаветним моментом обретења главе св. Јована Крститеља. Као значајну личност за националну идеју, он истиче митски лик Милоша Обилића постављајући га у херојску форму епског карактера, посебно значајног у очувању српске народоносне свести.
Демократија
Трећа конституанта српског националног идентитета, код Рашковића, је демократија. Он чак наводи црквено-народне саборе из „давних времена“ као зачетке демократске свести у српском народу, па тако каже да Срби демократију негују већ осам векова, у време када је у Европи такво нешто, у најмању руку, немогуће. Иако оваква тврдња нема своју чврсту историјску подлогу, она је значајна јер нам осветљава Рашковићева размишљања о демократији и њеном историјском развоју унутар српског националног корпуса. Он је свакако демократију, у тренутку свог политичког деловања, разумео и практиковао. У разговору са Туђманом, Рашковић је истицао слободу појединца као главни ослонац нове демократске свести. На једном другом месту он каже да су у Југославији примењивани различити облици владавине, експерименти од монархије до социјализма, али да се никад није покушала успоставити плуралистичка и демократска Југославија.
Као неко ко се није нужно залагао за њен политички распад, Рашковић је у свом друштвено-политичком деловању изразио јасну жељу Срба за аутономијом у Хрватској. Он се до краја свог политичког деловања залагао за аутономију, која није заснована на територији (или како он каже „није политичка“) већ за једну „идентитетску аутономију“, засновану на демократским начелима, слободарским принципима и, пре свега, компромису са хрватском страном. Та аутономија, „културна и национална“, како истиче, подразумевала би слободу да „изговоре своје српско име“, слободу издавања српских листова, право коришћења српског језика, употребе ћирилице и слично.
Легат Јована Рашковића
Страх од успостављања нове хрватске државе, међу српским народом био је оправдан. Он је био изазван, пре свега деловањем ХДЗ-а, који је афирмисао одређене елементе који су, у тим политичким околностима, српски народ подсећали на оне ужасе из Другог светског рата — систематско уништавање свега нехрватског и геноцид, пре свега над српским народом, у оквиру Независне Државе Хрватске. Изјаве националне нетрпељивости виделе су се у деловању одређених појединаца, као и групација, у оквиру ХДЗ-а.
„Када је почетком 1990. године постало јасно да се Југославија распада и да се ствара нова Независна Држава Хрватска, професор Рашковић је започео своју борбу за права Срба у Хрватској“, писао је др Радован Караџић. Говорећи о Рашковићу, као оснивачу Српске демократске странке, којој је и сам припадао, те је водио њен огранак на простору БиХ, Караџић је сматрао да „српски народ (на простору Хрватске) није навикао на то да се ико о њему брине, па је он у Рашковићу препознао истинског народног вођу, који неће, попут неког новог Прибићевића, склапати коалиције на штету Срба“. Тако је „слуга српског народа“ у Хрватској постао неко ко се бринуо за очување саме његове егзистенције и радио на његовом духовном и политичком јединству.
Рашковић је често одбацивао крилатицу „где су Срби ту је и Србија“, сматрајући да би тиме, имајући обзира и за хрватски народ, нарушио будућу државност Хрватске као и њен суверенитет, те је као своју паролу користио „где су Срби ту је СДС“. Будући да знамо за тенденцију проширивања деловања своје странке, како у БиХ, тако и у Србији, Рашковић је сматрао да је СДС представник српског народа ма где год да се он налазио. Срби у Хрватској (као и у БиХ) видели су у Рашковићу ону очинску фигуру, давно изгубљену, чија је сенка бледела у периоду титоизма. Као што је сам истицао, едипални карактер Срба имао је дубоку емоционалну повезаност са главом породице (оцем), те се његова теорија испоставила као тачна када је он сам у питању — постао је крајишки ћаћa.
Различите околности довеле су до тога да су „Рашковићеве идеје почетком рата на простору СФРЈ биле поражене“. Његова концепција гандијевске борбе за права српског народа, оданост демократским и слободарским принципима и вредностима, урушене су након првих окршаја између Срба и Хрвата тако се у будућем ратном сукобу могло видети да је, како је навела његова ћерка Санда, „Рашковић био политичка жртва Туђмана и Милошевића“. Српски народ на тлу Хрватске изгубио је, у физичком смислу, свог вођу, након Рашковићевог одласка у Београд, међутим, његов политички, а надасве, и друштвени легат остао је у свим порама српске националне самосвести на простору Хрватске. Тако ће сећање на „тог Фројдовца и медитативног интелектуалца, тог далматинског хедонисту са главом пророка“, како је писао Добрица Ћосић, остати дубоко урезано у мислима и сећањима оних Срба који су 1995. године напустили своја вековна огњишта.
Политички и идејни хоризонт Јована Рашковића представља једно од кључних поглавља у разумевању српског националног питања у касној фази југословенске федерације или раној фази њеног распада. Његово деловање, утемељено на покушају артикулације колективних интереса Срба у Хрватској путем институционалних и ненасилних средстава, одражава сложену напетост између националне самосвести и реалности мултиетничке државе у распаду. Рашковићев легат, премда обележен ограниченим политичким дометима и каснијом маргинализацијом, остаје значајан као покушај да се кроз рационални дискурс и политички плурализам изнађу решења за горућа питања етничког суживота. Његов политички ангажман осветљава и шире питање улоге интелектуалца у процесу националне мобилизације, али и дилеме које настају када се етничка политика сукоби са демократским начелима и захтевима стабилности. У том смислу, Јован Рашковић остаје фигура коју историја памти не само по њеним идејама, већ и по границама могућег унутар турбулентног политичког контекста.
