„Не пада снег да покрије брег, него да свака зверка покаже свој траг“ је старонародна мудрост, веома сврсисходна за приказивање односа идеолошке и политичке сфере које се стално међусобно надограђују. Анализа догађаја који могу бити у сфери политичког врло често, ако не и увек, се заправо увек бави реакцијом на догађај, јер у различитом тумачењу партикуларног догађаја се види шири поглед на свет кроз који се догађаји и филтрирају. Имајући у виду велику пажњу коју је задобила посета Патријарха Порфирија Москви, може се закључити да је овај догађај један од најбитнијих у овој години и да ништа након њега неће бити исто, постаје важно разумети у пуном контексту бурни одјек на његове изјаве током посете. Драгоцена техника за разобличавање идеолошког у реакцијама на неки догађај, јесте распршавање илузије о томе да је реакција на догађај пуки, здраворазумски и објективни одраз самог догађаја.
Што је брзо, то је и кусо, а брзина којом је другосрбијанска пропагандна машина, предвођена луксембуршком медијском групом уз паралелно дејство друштвених мрежа изградила читав наратив око посете Патријарха је запањујућа. Извештавање о догађају је искључиво сведено на једну реченицу, односно више дупли пас Патријарха Порфирија и Митрополита Иринеја, која представља њихово виђење тренутних изазова са којима се Србија суочава. Патријархово поступање је окарактерисано као тужакање студената и сопственог народа страној држави, те да је његова изјава показатељ да му је од верника важнија одбрана режима, јер на овај начин дели народ и бави се политиком, а још важније не стоји уз оне који се месецима боре за правду. Ипак да ли је овакво тумачење само оно „фактичко“, можемо сазнати само ако испитамо да ли су претпоставке оваквог става неутралне, као и да ли постоји конзистентност у реакцији односно да ли се за догађаје за које постоји одређена доза сличности може рећи да су прокоментарисани на сличан начин.
Тврдња да је Патријарх једним наводом о покушајима спровођења обојене револуције напао све студенте није логички доследна из неколико разлога. Прво, дешавања у претходним месецима се покушавају хомогенизовати као да постоји некакво јединство свих актера, од студената до оних који их подржавају. Из Патријархове реченице се не може утврдити да ли он мисли на студенте или уопште на све које протествују, јер он не износи ко су актери обојене револуције. Потпуно је логички непоштено рећи да је он мислио на све студенте као субјекте обојене револуције, јер могао је да мисли на један део њих или још важније, остале актере који покушавају да спроведу обојену револуцију манипулишући студентима. Такође, од почетка блокада је било јасно да постоје различите концепције и погледи студената на који начин блокаде и протести треба да изгледају, од говорника скупова до питања о политичкој артикулацији. Ова тенденција је поготову видљива у претходних месец дана када по факултетима волшебно круже различити политички предлози иако је до скоро постојао јединствени став да се они неће укључивати у политичку сферу. Уз све то треба додати и студенте који су генерално месецима за прекид блокада, али и велики број студената који не учествује у пленумима, те не можемо ни утврдити њихово мишљење.
Имајући све у виду, потпуно је јасно да је апсурдно тврдити да Патријарх напада све студенте, због његове изјаве о политичким процесима, јер видимо да постоји изразита хетерогеност у студентском виђењу политичке артикулације, због чега је могуће да је Патријарх мислио на само један део студената или да уопште није ни мислио на њих него на многе групе које су од почетка студентских блокада, док студенти нису ни причали о политичкој артикулацији наметали у јавном простору политичка решења. Наратив о противљењу народу је још бесмисленија, јер је хетерогеност на нивоу земље од преко шест милиона становника још присутнија. Такође, Патријарх све време у својим посланицима и коментарима позива на јединство и мирни дијалог супротстављених страна. Било како било, овде се открива јасна намера другосрбијанског наратива да представи Патријарха као непријатеља народа и студената користећи се перфидним неистинитим претпоставкама о тобоже јединственом ставу свих студената и становника ове земље. Додатна потврда о томе да се не може говорити о објективности и неутралности ових реакција је у њиховој неконзистентности. Ако се о томе на кога је Патријарх мислио може шпекулисати, не може се пренебегнути чињеница да је критика о тужакању странцима плод двоструких аршина, јер се на потпуно другачији начин коментаришу бициклистичке и тркачке туре до Стразбура и Брисела.
Пошто је демаскирана неутралност оваквих рекација и показана њихова обојеност, потребно је даље прокоментарисати намеру која постоји иза оваквог једностраног, идеолошког погледа. Посебна заинтересованост другосрбијанаца за став Патријарха према друштвеним дешавањима у земљи претходних месеци, могла би да изненади недужног читатеља. На крају крајева, либерална, секуларна и грађанска држава претпоставља друштво које не мари много за изјаве верских лидера, јер они по тој схеми представљају обичне невладине организације, које не треба да буду део јавне сфере и политике. Добронамерност другосрбијанаца да укажу на мешање верског лидера у политику би стајала, да је са једнаким жаром нападнут рецимо и католички бискуп када је коментарисао протесте. Пре ће бити да се, с правом, СПЦ препознаје као највећа институција српског народа која ужива велико поверење у друштву, те се она жели искористити зарад добијање додатне подршке. То и не би било нелегитимно, да не постоји јасно непоштовање када она не поступа у складу са очекивањима, што је директно вређање верника, до којих се истовремено жели доћи, што значи да су они група на коју се гледа врло снисходљиво, чисто као једну врсту масе која треба да слуша и иде у једном правцу. Друга намера је да се кроз преиспитавање достојности и угледа Патријарха умањи и сам углед коју СПЦ има код људи, те да се многим људима који су верници или барем велики поштоваоци цркве као носећег стуба српског националног идентита, црква трајно огади у вртлогу тренутних емотивно бурних политичких догађаја.
Понашање другосрбијанске интелектуалне и медијске сцене и није изненађујуће и веома је конзистентно са њиховим промовисаним погледом на свет, где се СПЦ не види као нешто свето и битно за српски народ, већ ретроградно и проблематично, док се тренутним наративом она покушава искористити као и сви појединци или друштвене групе које имају утицаја зарад постизања прокламованих циљева. Оно што је много важније и што се директно тиче цитата на почетку текста, јесте однос чувеног „национално“ оријентисаног тела које је друштвено активно у претходном периоду. Важно је подцртати разлику између активног и неактивног, јер се ова анализа не односи на оне који ћуте и који не учествују у протестима, блокадама, расправама ни са једне стране, већ немо посматрају, а који су великим делом ближи националној или како другосрбијански наратив сматра, десној оријентацији. Анализа се не бави њима директно, јер не постоје јасно изречени ставови, осим малог броја професора и особа са утицајем на јавну сферу који су изабрали и бранили неопредељену страну, али се бави индиректно, јер је очигледно да се медијско-пропагандни рат води управо за душе неопредељених.
За разлику од другосрбијанског наратива, који је анализом демаскиран као пропагандни, понашање национално опозиционог дела друштва је проблематичнији, јер доводи у питање приврженост прокламованим идеолошким принципима. Аргументација у корист овој тврдњи засниваће се на истим методолошким принципима, али ће проширити опсег реакција и укључити још две важне целине: зашто није постојала реакција заштите Патријарха од напада, као и зашто се нису истицали други делови разговора који би по национално оријентисано тело, на папиру, требало да буду много важнији.
Прокламоване националне позиције које постоје деценијама уназад у српском друштву су такве да се СПЦ посматра као једна од најважнијих институција. За вернике, она представља морални компас и идеју водиљу из разумљивих разлога, док за оне секуларније оријентисане, СПЦ и даље ужива велики углед као главни чувар Срба и њиховог идентитета кроз историју. Замерање титоистичком режиму као дубоко анти српског, између осталог и због сузбијања православне вере, посматрање Косова и Метохије као свете српске земље, свете наравно због њене нераскидиве повезаности са православним наслеђем и свеопшта мобилизација и еуфорија током литија у Црној Гори, само су неки од примера који поткрепљују важност која се придаје СПЦ. Због тога је готово невероватно било испратити како нико није заштитио Патријарха од напада, док је велики део медијске сфере овог спектра, углавном присутне на друштвеним мрежама уз политичке партије које се представљају као национално опозиционе отворено нападао Патријарха и доводио у питање његову достојност.
Овакво понашање је апсолутно неспојиво са прокламованим идеолошким линијама национално опозиционе јавности у претходним деценијама. За онај вернији део, невероватно је да треба објашњавати важност поштовања канона СПЦ, јединства цркве, и греха коју представља отказивање послушности. Православна црква опстаје вековима управо због једне специфичне хијерархијске структуре, високо меритократског карактера, где пут до највиших позиција захтева деценијски процес искушавања, доказивања, док се заузврат поштовањем хијерархије и принципом да се ствари решавају унутар куће, а никако напољу, поготову са оним који цркви не желе добро, обезбеђује да не долази до раскола, који је најгора ствар коју једну Православну цркву може да задеси. Такође, за разлику од других хришћански деноминација, попут протестантских, црква игра фундаменталну улогу у спасењу човека, јер се сматра телом Христовим. Стога, позиција Патријарха није само обична функција, већ је он за сваког православца можда и најважнија и најсветија фигура, због чега верници на његове савете и изјаве треба да гледају као путоказе. Јасно ипак, да када је реч о изјави о обојеној револуцији, она чини политички, а не нужно религијски осврт и да ту постоји више простора да се верници не слажу, али и тада је последња ствар која би смела да им падне напамет та да јавно нападају Патријарха или доводе у питању целокупни његов ауторитет, а свакако је да не би требало ни да дозволе нападе на њега. Они секуларније оријентисани би требало да се исто понашају, због свести да рушењем ауторитета Патријарха нужно руше и ауторитет цркве, те ће штета која се може изродити из овог дневнополитичког окружења бити дугог века.
Оваква неконзистентност са прокламованим идеолошким позицијама заиста отвара питања о томе колико је тај део популације национално оријентисан и шта за њих српство уопште представља. Детаљније отварање тог питања захтева осврт и на другу најављену целину, а то је у потпуности занемаривање свих осталих делова разговора Патријарха Порфирија са руским председником Путином и Патријархом Кирилом. Директно и отворено наступање Патријарха у којем говори о томе да се нада да ће Србија у новим геополитичким околностима бити блиско везана Русији би требало да измами широко одобравање и погонско гориво за оптимизам оном делу опозиционе јавности који себе сматра националним. Годинама темељ критике режима представља концепт према којем он, док површно рециклира националистичку реторику, заправо издаје националне интересе и представља испоставу западних интереса. Са таквим погледом, овакво иступање Патријарха, које до сад није забележено, требало је да наиђе на одобравање, јер може постојати као аргумент да је наша најважнија институција заузела јасан став и да је одлучила да се јавно бори против намера „издајничког“ режима. Ипак реакција која је уследила је потпуно несхватљива. Апсолутно је прихваћен наратив да је Патријарх под контролом власти отишао у Москву, што је потпуно нелогично, јер не може бити у исто време могуће да је ова власт издајничка и прозападна и да је Патријарх послат по њиховом задатку, док говори о потпуно другачијој геополитичкој оријентацији. Наравно постаје могућност помирења ова два става, а то је да српски Патријарх глуп или корумпиран, али такво блаћење представника наше цркве је неспојиво са националним идеолошким пропозицијама. На крају ће испасти да се национална опозициона јавност, тај несрећно сковани термин, бори за српске интересе против западних непријатеља, тако што блати цркву Светог Саве, која јавно иступа са идејом да Србија не треба да буде у западној, него руској и православној породици. Да ствар буде гора и перверзнија, она учествује у тим нападима синхронизовано са онима којима желе да буду део стразбурског и бриселског света у којем нема места за Косово и Метохију у границама Србије, Републику Српску и ретроградни српски православни идентитет.
С обзиром на бурност догађаја у Србији, може се очекивати да колективна свест многих наших „родољуба“ пређе преко овог догађаја релативно брзо, али несумњиво је да ће он стајати у подсвести као подсетник на велико огрешење. Као и увек када особа згреши, постоје само два начина да се она с њим носи. Прихватање и покајање, што би значило да се особа заиста преиспита, уочи своје грешке и потруди се да крене у супротном смеру. Други пут је пут гордости и вере у безгрешност, па ће на том путу одбијања могућности да је погрешио, што је људски, појединац коначно да националну свест и званично одбаци зарад оне грађанске и обави трансфер из прве у другу Србију. Излаз из Патријарховог лавиринта је само један и узан, али такав је према јеванђељу и пут до царства небеског, а на сваком појединцу је да изабере свој пут.
Живео Патријарх српски, његова светост Порфирије, живела Српска Православна Црква, живео српски народ и држава.
