Актуелност Шпенглерове и Берђајеве мисли на разумевање савремености
Често се сматра да су социјализам и капитализам некакви опозити, различита друштвена устројства и друштвене организације. Међутим мислиоци попут Берђајева и Шпенглера су и у једном и у другом систему видели изразе исте духовне деградације, окретање људи једних против других зарад приземних материјалних интереса и пријатнијег живота. Теорија економског материјализма по којој је све духовно изведено, а материја основно, заједничка је овим двема идеологијима. Дух и слобода се у оба случаја подједнако негирају а слави се материјалистички и рационалистички принцип увеђавања материјалних богатстава, неограничени привредни развој који постаје сам себи сврха. Проналазећи кључна чворишта филозофије Берђајева, Илија Кајтез наводи једно нарочито интересантно место после свега што смо видели у нашем друштву: након савладавања економских неједнакости у светском капитализму и генералног раста светског стандрарда само се повећао трагични сукоб личности и друштва, личности и космоса, личности и смрти. (О овом екононском расту упечатљиво говори чувена Милановићева славна “слоновска крива” где се управљачки слој развио на уштрб средње класе подижући цео сиромашни већински слој високо изнад линије сиромаштва (Globalna nejednakost, Akademska knjiga, 2016)).
У друштву где сви мање више могу да задовоље своје основне потребе, простор за идеолошко се смањује и отвара се једна духовна празнина, где разни несрећни догађаји могу постати окидач за манифестацију скоро па метафизичког незадовољства, ужаснутост над немогућношћу да контролишемо сваки аспект живота, и то много више него у друштвима притиснутим различитим егзистенцијалним проблемима. Та духовна празнина може да сведочи о крају западне културе, па чак, у шпенглеровском смислу о истрошености и саме цивилизације, као кристализоване, завршне форме сваке културе.
И Шпенглер и Берђајев су прогнозирали крај западно-европске цивилизације негде после 2000. године, отприлике сто година након што су стварали своја најважнија дела. И један и други дају исту прогнозу: на обронцима старе, фаустовске, западне технолошке цивилизације неуморног ширења и распростирања нићи ће нова култура. Берђајев је назива новим средњовековљем а Шпенглер новим хришћанством Достојевског. Изгледа да су ови процеси започели, а код нас, на “западу истока и на истоку запада” заузимају врло специфично место, где се паралелно отвара први Мекдоналдс још 1989. а Булгаков, Гогољ, Толстој и Достојевски читају као школске лектире. Можда се ипак дешава и најживљи и најдинамичнији развој а недавна веома необична дешавања у нашем друштву могу бити протумачена управо у кључу динамичке културне промене која се догађа и које често ни сами нисмо у довољној мери свесни.
Али најпре покушајмо да у најкраћим цртама прикажемо о чему говоре Берђајев и Шпенглер што нам може помоћи да разумемо хаос који ће се у наредном периоду само појачавати.
Шпенглер својим капиталним делом Пропаст Запада доводи у питање прогресивистичко линеарно хегелијанско схватање историје где историја оваплоћује умни принцип Светског духа који води непрестаном развоју. Насупрот томе он сматра да је такво схватање заправо само једно сржно уверење западне, фаустовске цивилизације како је назива. По његовом мишљењу, из позиције некога ко се налази на крају једне цивилизације, постоји више култура које имају свој животни циклус, а у њих убраја грчко-римску, арабљанску (рано-хришћанску, магијску) културу, кинеску, индијску, мексичку (мајанску) и западно-европску (фаустовску). Културе су начини осмишљавања света, који заснивају специфичан темпорално-временски однос према свету, где се кључни аспекти доживљавања времена и простора претачу у сржне културне симболе, од аребеске у арабљанској култури до фаустовске жеље за бесконачним ширењем и знањем у западно-европској култури и статичног дорског стуба грчке културе. Даље улажење у ово превазилази опсег овог текста. Кључно је разумевање преласка културе у цивилизацију. Све духовне и стваралачке одлике културе се материјализују у некој врсти Мегалополиса где инжињерско-технолошке димензије узимају примат над духовно-релегиозним осмишљавањем света. Тако он методом аналогије разумева будизам, стоицизам и социјализам као вредносне системе трију цивилизација које представљају крај западне, римско-грчке и хинду цивилизације. Материјални раст јесте нешто што доводи да се из културе пређе у технолошки развијену али обезбожену и духовно сиромашну цивилизацију која је последњи стадијум развоја културе.
Крај западне цивилизације је постао очигледан рушењем кула близнакиња по мишљењу различитих западних друштвених теоретичара. Неки аутори скоро па цинично примећују да је овај догађај означио одмрзавање замрзнуте Фукујамине историје (Чедомир Антић, Историја 21. века). Принцип бесконачног ширења западне културе је наишао на један принцип који му је било немогуће да интегрише: неко не само да није био спреман да прихвати западну технику и достигнућа и животни комфор већ је био и спреман да свој сопствени живот жртвује зарад својих (религиозних) уверења које је неко настојао да наруши намећући научно-технолошке вредности. И не ради се о томе што је Запад то радио из било каквог свог интереса или стратегије, већ из својих уверења која се, као што Шпенглер наговештава, спотичу о камен туђих, радикално различитих уверења, што доводи да једна увелико кристализована цивилизација не може да настави са својим бесконачним ширењем што ће је коначно натерати да своја уверења промени, окрене се себи и тиме заправо сконча.
Оно што је било нарочито чудно јесте да је тај страшни догађај имао већу медијску него било какву војно-тактиктичку значајност. Бодријар тврди да 11. септембар није само терористички напад, већ симболичка експлозија у срцу глобалног система, најупечатљивији „спектакл“ новог века. Он каже да су терористи „искористили логику система против њега“ – спектакл, медије, симболе моћи. Бодријар пише да је Запад, дубоко у себи, имао „фантазију о сопственом рушењу“, јер се систем заснива на: бесконачној експанзији, одсуству границе и потискивању сваког конфликта и отпора према Империји као узалудног и бесмисленог. Систем (Запад) влада преко симулакрума, медија, знакова. Терористи су први пут искористили исти механизам да га погоде. Они нису уништили Америку. Они су уништили илузију њене нерањивости, што је системски много разорније. Сржно уверење западне, фаустовске културе о свом универзалном важењу, о универзалним и свима прихватљивим вредностима које су оправдавање за свима користан колонијализам тог дана су на болан начин развејане, наговестивши шпенглеровски схваћен цивилизацијски крај.
Крај једне културе ипак не мора значити ништа по себи насилно и трагично, али ипак подразумева радикалну трансформацију сржних симбола у вредности једног друштва, као што се десило са Римским царством које је свој материјализам и стоицизам заменило духовно-трансцендентим принципима раног хришћанства. Не ради се о нестанку Америке већ о њеној трансформацији којој сведочимо. Америка је доста вредног већ дала свету и сви смо ми поникли и на њеном културном утицају, скоро исто као и на руско-византијско-ранохришћанском. Сваки културни утицај је сам по себи позитиван или неутралан, док се цивилизацијски утицај који у себи знатно чешће садржи и војно-технолошку компоненту може знатно лакше проблематизовати и критиковати.
По Шпенглеровој матрици врхунац фаустовске културе има баш за време Гетеа, што претходни практичном британском трговачком и колонијалном освајању скоро целог света. Колонијализам је по многим историјским тумачењима заправо био узрок и Првог и Другог светског рата. Крај западне цивилизације је скопчан са деколонијализацијом, као што је у Византији то био случај када су почињали да се крше принципи православља и поштовања личности на чему је ова култура почивала кроз укрупњавање војних феуда (пронија) и куповину титула и звања. Шпенглер сматра да је почетак краја западне цивилизације почео са Ничеом, који је довео у питање сржне поставке западне технолошке цивилизације – јер је поставио питање о вредности научног сазнања и о вредности саме истине, као нечега што се тиче само једног дела људског бића, његовог интелекта. И уместо да крене путем којим је кренуо христолоки Достојевски, ка другом људском бићу као нужном за живот без чега живот нема ни вредност ни смисао, Ниче је однос између два бића видео и описао искључиво као однос моћи, што је био увод и даље и јесте у крвави 20. и 21. век.
Берђајев је, иако хришћански мислилац, користио необичан динамизам у свом мишљењу, не презајући ни од алата дијалектике. Ново средњовековље ће представљати теономијску државу, напокон хетерономне црквене државе средњег века и квази-аутономне социјалистичко-просветитељске побуне против црквеног и државног ауторитета. Теономија се види као „хармонија“: човекова слобода није укинута, него се остварује када је у складу са Божијим законом. Теономија није „теократија“ (спољашња власт религијских закона), већ унутрашњи склад између човекове слободе и Божије воље. По Берђајеву, човек је заиста слободан тек онда када његова унутрашња слобода и стваралаштво иду у истом смеру као Божански поредак. Занимљиво је да духовно буђење света Берђајев предвиђао у 21. веку, отприлике сто година након што је писао своје најчитаније дело.
Политички заокрет Америке, трансформација Католичке цркве од одбране од модерности и затварање пред светом, до њеног отварања и покушаја да се заузме дијалошка позиција што представља потресни век од Првог до Другог Ватиканског концила, представљају можда кључне тачке за разумевање будућег ткива новог културног устројства света, који ће се вероватно заснивати на некаквом покушају екуменизма. Православни Исток и Ислам стоје у својој позицији вековима, али се полако и они трансформишу под доминантно технолошким утицајима Запада. Мисао Берђајева и Шпенглера се може тумачити као антиципација ових догађаја, уз све неопходне ограде. Рађа се нешто ново, наспрам социјалистичке и комесарске Европе и лево-либералне Америке која је већ неколико пута била спремна да скоро бољшевички запуца на неистомишљенике. То ново можда представља једну нову културу која стоји наспрам развалина капитализма и социјализма.
У тако новој клими, то може да значи да ће се наука можда отворити за нека питања која до сада нису смела да буду постављана а односе се на људску душу и дух. Можда ће у наредном периоду бити више нагласка на развој холистичке медицине, на развој интегративнијег приступа у науци и медицини, као и на нови енергетско-еколошко-одрживи дизајн света који ће утицати на индустријализацију. Ово ће вероватно бити праћено и појачаним екуменизмом. Могуће је да се успостави надрелигијски систем велике толеранције који ће се моћи односити на све људе и њихове изворне религије, као нека врста смисленијег њуејџизма. Можда сумрачни и загађени Мегалополиси градских гужви могу добити зелена плућа, бити пошумљени, а сам превоз и организација урбаности могу добити нове, до сада неслућене форме. Можда ће се успоставити нови трговачки центри, као што предвиђа Жак Атали, од којих ће Београд постати један од најважнијих, уз Истанбул и Сингапур.
Значај Истока и источне цркве по први пут после дугог времена може имати кључан вид за обличке новог културно-духовног устројства. Зашто се све ово нас тиче? Управо наш специфични положај и наш културни развој може послужити као антиципација новонастајућег културног ткива које се ствара. Још је наш велики полихистор Видовић свима јасно објаснио да је секуларизам на западу имао еманципаторски и суверенистички карактер устајући против папске државе, док је секуларизам на истоку, у држави где Србија има своју сопствену цркву може бити само антинационални и антисуверенистички чин, слично као и прича о независним институцијама које ваљда треба да буду независне од сопствене државе. Можда присуствујемо рађању ове нове културе и можда се она баш роди на овом простору, где византијска оцила која имамо на нашем грбу добију други смисао, једне нове културе која ће спојити технологију и људску душу и дух. Велики Жарко Видовић је неко ко је стварао на трагу Шпенглера и Данилевског (славјанофила кога је Шпенглер читао) и неко ко је у славјанофилству слутио једну нову специфичну врсту освеженог светског поретка који ће почивати на мултиполарном свету. Могуће је да на нашем тлу спонтано почиње да расте, као нови мехур, једна нова култура која ће одредити будући развој света. Однос ЕУ и других великих сила према Србији одредиће вероватно колико ће овај процес бити болан.
