Šta je nama naša Dina dala? U vidu pitanja ova upitna rečenica referira na mogućnost da je Dina svačija, da pripada svima nama i da je svi mi , ma gde bili i ma kako živeli, sanjamo, priželjkujući da je jednog dana dosegnemo, da je zaposednemo, da je oslobodimo i konačno počnemo da živimo. Zvučim kao Jodorovski, tako se i osećam.
Zašto je Dina naša? Ona je naša prevashodno kao, jungovski rečeno, arhetipsko mesto, ona je naš, hajdegerovski rečeno, zavičaj, ona je naš, hoksovski režirani, El dorado. Ona je dom za buduću generaciju ljudi , mladih stasalih ljudi, generaciju Brontisa Jodorovskog sina koji Alehandro želeo da formira. On želi da oformi novi dom za sve mlade ljude toga trenutka, bolji, pravedniji sadržajni, smisleniji dom u kojem će oni jednog dana biti slobodnjaci. Ali, pre samog snimanja pao je meteor na dom „Atreida“ Alehandra Hodorovskog u vidu holivudskih „Harkonena“.
Drugim rečima, san koji je imao Hodorovski prekinut je. Nesvesno je kod Lakanovog zeva naglo zatvoreno, susret je promašen, cilj je neispunujen, ostale su frustracije i nemoć. Reklo bi se tako, no sve i da je tako bilo taj nezadovoljeni akt otvorio je mnoge jazove, došao do njihovih izvora i podupruo ostvarenje novih susreta. Zašto je Dina naša? Ona je naša kao naš subjektivni akt i kao naša kolektivna manifestacija potrage za Dinom. A sve je počelo u godini u kojoj je Hauard Hoks snimao film El dorado.
Naime, godine 1965. Frenk Herbert objavio je knjigu Dina. Roman Dina spada u kategoriju naučno fantastičnog romana što po samoj logici stvari i značenju pojmova naučna fantastika referira na oblast koja ne korespondira sa aktualnom stvarnošću već sa prostorima imaginacije. Međutim, naš možda najvažniji psihijatar Vladeta Jerotić često je isticao na svojim izlaganjima da je fantastično zapravo u isto vreme i realno. Nema razloga da sumnjam u njegov sud, naprotiv.
Ne znam da li je Herberet verovao da će njegov roman o inetrgalaktičkom neokolonijalnom feudalizmu doživeti ovoliku slavu u vidu filmske naracije, ali je ona istinita i tu je. Zašto je tu? Zato što je Hodorovski čuo siže knjige od jednog prijatelja i ne uzevši knjigu da je pročita odlučio se da će na osnovu sižea da stvori jednu novu percepciju i perspektivu sveta koji se otvara ispred njegovog sina. Nema sunje, a i sam svedoči tome, knjigu je ne samo pročitao nego ju je iščitavo. No, prevashodni siše je bio glavna okosnica ideji borbe protiv modernih feuda ogledanih u industriji zabave koja se razvila iz same industrije, jer spektkl treba da nas drži omamljene, samo ne začinom, već opijumom želja situiranim u životu, ne kao stvaralačkom činu svakog pojedinca, kao činu i cilju konzumerizma, dakle ćivim da bih jeo, da bih radio, da bih se zabavljao i da bih umro, san i smisleni život podpadaju pod ulov hvatača snova kako se ne bismo sećali.
Hodorovski je shodno tome od kostura romana napravio formu u kojoj će prikazati ličnu, porodičnu, borbu u kojoj će niko drugi do njegov sin u ulozi Pola Atreida doći do začina melanž. Dina Hodorowskog priča je o istinskoj potrebi i borbi da se prevaziđu granice dotadašnje slike sveta i otkriju novi prostori, metaforički rečeno, imaginativno sprovedeno, u kojima je nov svet, bez imperija i feuda moguć. No, pitanje je ko u tom svetu vlada i šta bi to bilo? Međutim, kako to već biva najčešće ono što je priručno, instrumentalno, ono što je posve realno i upotrebljivo dobija u odsudnom trenutku obrise fantastičnog i samim tim nestvarnog, nemogućeg. Te tako mogućnosti za realizovanje Dine postaju predmet intergaktičkih borbi u središtu Holivuda. Jer ako će se već praviti spektakl najefikasniji i najplaćeniji bi bio onaj u kojoj neokolonijalne sile kolonizuju imaginaciju, kolonizuju maštu, uskraćuju želju, nudeći uvek loš kompezatorski razlog i uvek već nepotreban predmet da bi se želeo.
Zar nismo naučili da je za nas poželjno i dobro želeti odevni predmet od 100.000 evra kako bi smo dovoljno, ako je to ikada moguće, zabarakidirali pitanje ili pitanja? Pitanja o sebi, pitanja o drugom, pitanja o svetu, pitanja o društvu, pitanja o politici, pitanja, pitanja, pitanja…jedini način da se dođe do saznanja, a samim tim i do znanja, jeste da se postavljaju pitanja, najpre o sebi.Ta zapitljiva pitanja koja tako strasno, tako požrtvovano, tako žrtvenički, voljan da položi sve da bi video ishod, postavlja Hodorovski svetu koji mrzi pitanja, koji strepi od pitanja, koji ubija zapitljivost do te mere da smo danas okupirani odgovorima koje nismo tražili, ne trebaju nam, ne znamo šta ćemo sa njima, davimo se u odgovorima samo zato da ne bismo postavljali pitanja.
U tu epopeju sa pitanjima kako svetu prikazati ono što misliš o njemu, kako svetu pokazati šta mu zameraš i kako na kraju svetu reći da je začin lekovit, da je ostavljen svima, da svako može da ga ima i na kraju da je besplatan, Hodorovski se ne upusta sam. Hodorovski na svoj put , poput Leta, a potom i Pola, kreće sa čitavom ekspedicijom spremnom da ispuni san. Ali zašto , zašto su spremni da ispune san Hodorovskog?
Čini mi se da se na horizontu svesti ukazuje arhetipsko mesto u kolektivnom nesvesnom. Naime, čitava ekipa od Orsona Velsa, preko Salvadora Dalija, Mika Džegera, Hansa Gigera, Mišela Sejdua, Den O’Benona pa sve do Brontisa Jodorowskog, preko muzičke podloge Pink Flojda, udružila se na putu otkrovenja. Doslovno.
Za Hodorovskog je stvaranje filma Dina bio put otkrovenja, put predanja, put razotkrivanja kojim je trebalo mladom čoveku otkriti, reći, pokazati, da svet nije nužno zao i da je moguće osloboditi ga iz kandži neokolonijalnog imperijalizma. Da li je taj svet moguć u realnosti? Ne znam, možda jeste. Kant je u svom delu Večni mir nagovestio tako što napisavši da to što još uvek na zemlji nema večnog mira ne znači da ga u budućnosti neće biti. Da bi se do tako čega došlo neophodna je žrtva.
Hodorovski je sve vreme tokom intervjuau u različitim vremenskim razdobljima, nakon saznanja da njegov film neće biti realizovan, jer je za realizaciju takve slike sveta neophodno mnogo, nepojmljivo mnogo, novčanih sredstava kojih, sigurna sam, nije bilo potrobne onoliko, ma ni u pola, koliko se odvajalo za naoružavanje, za lance hamburgera i koka kole širom sveta, za vođenje ratova, za pokoravanje i hegemoniju sve većeg broja zemalja, i na kraju za konstantu proizvodnju straha i gotovih rešenja istog, govorio da je njegova namera bila da promeni sliku sveta, da je njegov film trebalo da bude jedan prikaz ostvarenja slobode i ljubavi preko istinske žrtve. Dakle, uložiti sve zarad ispravnog cilja i ne pitati koja je cena.
„Čovječe, ako želiš da saznaš pristani na sve, ako želiš da mijenjaš ljude ne odmeći se“ pevao je Štulić u pesmi Filigranski pločnici što bi, rekla bih, bila doslovna ideja i samog Hodorovskog. Pored toga što je čitava ekipa koju je Hodorovski okupio oko stvaranja filma Dina, crtače, arhitekte, umetnike, scenografe, jednom rečju umetnike koji su tog trenutka svojim izrazom ukazivali na jedan novi svet kako u negativnom smislu tako i u pozitivnom, i pored možda njvažnijeg postignuća da ubedi Salvadora Dalija da glumi cara Univerzuma, sigurno najvažnije postignuće ogleda se u ideji da njegov sin glumi Pola i da za tu ulogu bude autentično pripremljen kao pravi borac, te je stoga imao adekvatnog učitelja borilačkih veština.
Kako Hodorovski kaže bio je spreman da žrtvuje sina, u dobrom smislu te reči, ako žrtvovanje može biti dobro, ja mislim da može i jeste, kako bi ostvario sliku jednog novog sveta u kojem će generacije njegovog sina i generacije budućih ljudi možda živeti. Moćda u svetu biotehnologije koji je Giger prikazivao na svojim crtežima , spoj mašine i čoveka, a možda i u sterilnom svetu koji je prikazao Deni Vilnev režirajući Dinu 1 i 2 kao vrhunski spektakl očićšen od ljudske strasti , kontrolisan ekološkim paravanima, u kojem su borbe prikazane kao vrhunski sport. Jedan od ključnih momenata u dokumentarnom filmu Jodorowsky Dune jeste kada Hodorovski i Gibon prepričavaju, u zasebnim intervjuima, susret u Parizu gde Hodorovski zatiče Gibona kako jede big mek i ne obraća pažnju na to što Hodorovski govori.
U tom trenutku, po rečima oba aktera, Hodorovski vrlo strasno i oštro u Gibonovo lice saspe da on jede svoj big mek dok mu on nudi ponudu kojom može da menja sliku čovečanstva. Od tog trena Gibon počinje pažljivo da sluša Hodorovskog. Rekla bih da u tom dijalogu leži razlog stvaranja uslova za realizaciju Dine. Omogućiti uslove, ispričati jednu mitsku priču savremenim jezikom, objasniti zašto ona mora biti realizovana kao film, transponovati je u knjigu snimanja i dobiti sve ljude tog trenutka koji su nešto značili u polju filma na svojoj strani kao ratnike, kao one koji veruju da je taj san zapravo i njihov san.
Ne podeliti im zadatke kao činovnicima zaposlenim u filmskoj industriji, ne podeliti im uloge kao filmskim glumcima koji to rade, glume na filmu, u filmu, već im otvoriti prostor u kojem oni veruju da to što će raditi jeste stvarno, jeste njihovo, jeste važno, jeste jednako pitanju života ili smrti, jer to može da promeni njhovu perspektivu poimanja ljudskosti i ljudske humanosti. Ideja koju nije ostvario Hodorovski, nije ostvario nijedan reditelj posle njega, osim što su se obilato koristili materijalom koji je ostao iza jedne stvarnosti koju Holivud nije mogao da inkorporira u svoj sveprožimajući materijalistički konstrukt.
Možda će se neko upitati zašto toliko branim ili lamentiram nad idejom koja nije mogla da se realizuje, a zapravo se relaizovala na način da se nije realizovala. Nema maesta nikakvom lamentiranju ili patetisanju, ovo nije pogled koji je nostalgičan prema tom vremenu ili prema tim ljudima, već je to pogled koji vrši komparaciju između dva poimanja sveta i ljudske humanosti. Iako su ovi pojmovi rabljeni do upitnosti njihove upotrebe, njihovo značenje još uvek referira na ljudske osobine koje mogu biti opšti zakon i samim tim ima smisla ponavljati ih. Dakle, sa jedne strane imamo posve ličan poriv da se tema obradi kao svojevrsno svedočanstvo o borbi čoveka za bolji i slobodniji svet, nadasve duhovniji, nasuprot materijalnom, ali tu dolazimo do paradoksa.
Sredstva koja je trebalo uložiti u takvu sliku čovečanstva na filmskom platnu nije bilo moguće obezbediti, radilo se o bilionskim sredstvima. Bilionska sredstva da se ulože kao zalog nečijoj imaginaciji i vera da će do kraja ispuniti ono u šta je sam verovao ubeđujući nas: „What is the goal of the life? It’s to create yourself a soul. For me, movies are an art… more than an industry. And its the search of the human soul… as painting, as literature, as poetry. Movies are that for me.”Producenti nisu imali vere. Mnogi nisu imali vere, Hodorovski se bavi surealizmom na vrlo neprijatne načine, što kod ljudi unapred budi odbojnost. Međutim, ono što iznova pobuđuje čoveka da promišlja o jednom trenutku u kojem se okupila grupa umetnika koja je verovala da može da promeni sliku ljudskog obitavanja na zemlji barem malo jeste nešto što budi nadu, budi radoznalost, budi kreativnost, budi moć spoznavanja u jednom novom pravcu.
Iznova novom. Sa druge strane imamo Deni Vilneva suprotnog stanovišta, koji u svom opusu ima nekoliko izvanrednih filmova, među kojima su Incedies, Enemy i Prisoners, što govori u prilog njegovog istančanog osećaja i talenta za filmsku umetnost, za kadrove, fotografiju, uopšte za likove i priču koju želi da ispriča gledaocima. Njegovi filmovi, barem ovi gore navedeni , nisu imali ništa od holivudskog sjaja, u njima se ogledalo evropsko nasleđe po načinu pripovedanja, građenja likova i same režije.
Za svoje filmove dobio je nekoliko međunarodnih nagrada. Kada je industrija shvatila da na delu ima darovitog reditelja koji se ne libi da reši filmove tako da gledaoca duboko uzdrma odlučili su da mu daju da uradi tri vanredna spektakla. Prvi u nizu je Blade runner 2049, nastavak istoimenog filma Ridlija Skota iz 1982.godine i serijala Dina. Ako smo gledali fimova posle kojih danima nismo mogli da dođemo sebi, ako smo se posle Vilneovih filmova pitali o ljudskoj prirodi, slici ljudske humanosti danas i da li reč humanost gubi značaj u njegovim poslednjim filmovima spektaklima nismo morali da razmatramo o bilo čemu mnogo.
Eventualno da slegnemo ramenima, kažemo da će nas mašine, možda, nadvladati, možda ne, ili da će neki novi džihad nadvladati jer su džihadisti odani jedni drugima, imaju stroge zakone, opasni su po ostatak sveta, logično je da će vladati jer je je njihov život cena za ostvarenje cilja. I da se divimo fotografiji, mizanscenu, muzici, popularnim glumcima sa Holivudskog stejdža. I nije da većinska publika nije u pravu, filmovi Dina1 i Dina 2 su vrhunski spektakli naučno fantastičnog žanra. Međutim kada bismo ostali pri oceni većinske publike i tumarali po bespućima široko rasprostanjenog shvatanja da su nam za sve nedaće na svetu i u ličnim životima drugi krivi, da je sudbina predodredila događaje, da je čovek samo tvarca jedna što je zemlja vara (Njegoš) mogli bismo da kažemo ovo je jedan vrsni spektakl, uživali smo u njemu, Timoti Šalame je pokidao, a i vrlo je privlačan, a sada da popijemo koka kolu jer smo kokice već pojeli, te da nam koka kola spere dušu i ostatke među zubima, a sutra ćemo već jesti big mek jer nema pod Suncem ništa novo osim možda novih modela retro patika u boji.
Kad odjednom, gle čuda, iza ugla vreba pitanje, vreba crv, vreba opasnost, a šta ako danas nemamo drugi način osim filmske slike, posrednika između nas i stvarnosti, kojeg moramo uzjahati da bi razumeli stvarnost u kojoj živimo.
A šta ako nemamo drugu mogućnost, drugi oblik nade, osim da verujemo da je sedma umetnost jedan od pouzdanijih načina da će škola predanja da preživi, da će mlad čovek gledajući Pola poželeti da sazna kako je taj lik građen, otkriti da se u njemu sažima i Ilijada i Sofokle, Biblija i sva dela Šekspira, sve do Danila Bagrova iz Balabanovljevog Brata i svi ključni arhetipski motivi i likovi koje imamo u sebi, za koje imamo mogućnost da prepoznamo u sebi i u drugima i da zahvaljujući tom nasleđu iznova promišljamo o svetu i o unutarnjem porivu da svet bude bolji, bude slobodniji, da u njemu ima toliko začina koliko je ljudi na svetu i da iznova moramo da vodimo borbu sa sobom, sa drugima, sa različitim svetskim otporima oličenim u neoliberalnom kapitalizmu, religijskom fanatizmu, nastupajućem, nikad ugašenom, fašizmom i da u svim tim borbama sve vreme budemo svesni koji je naš cilj i da li borba treba da bude u krajnjoj istanci dobro za pojedinca ili opšte dobro kome teži pojedinac tako što svojim delovanjem daje primer ostalima na veru da će barem jedan krenuti za njim. U to ime pred nama je borba neprestana, to je nama naša Dina dala!
