Александар Денић је на себе пажњу скренуо још пре десетак година, када је у уметничке галерије вратио многе од познатих личности наше културе, између осталих: Шабана Шаулића, Мирослава Илића, Сашу Матића (и једног и другог). Кроз пажљиво баратање дишановским показивачем, Денић је тако настојао да се “поигра” и “премости” јаз између „високе уметности“ (галерија, бијенале) и „ниске културе“ (естрада, кафана) и да поново актуализује питање моћи и уметности, задржавајући елитистичку форму комуникације. Денић на тај начин народну музику није користио само као „естрадну декорацију“ већ као социјални код, као културни вез којим смо повезани а који његов показивач жели да уздигне. Турбо-фолк и естрада су у Србији и региону већ тридесетак година не само музички жанрови, не само “цајке” које се слушају на сред Загреба, него и симболи друштвених вредности — истовремено представљајући „малог човека“ који жели да буде велики или само да буде равноправан. Денић као да поставља питање да ли елитна уметност малог човека жели да учини још мањим. Али код Денића није све тако једноставно и отворених питања је увек више него одговора. У међувремену, Денић је постао мајстор разумевања симбола и неко ко се са њима игра, приказујући нам да испод ове постоји једна дубља стварност која управља нашим утисцима и у коју он зарања.
Реанимација српске културе
У својим радовима Денић наше културне мотиве уноси у галерију као ироничне иконе, па тако певaчице, текстови песама или сценографије спотова постају визуелни материјал за критичко преиспитивање друштва, а онда он ову своју игру проширује на различите историјске личности и симболе. Користећи савремену технику “мима”, интернет шале, он га уобличава у “народну умотворину”, а себе у “народног уметника” који раскринкава политике и друштвене праксе које су суштински штетне и за нас као рецепијенте и за саму уметност. Сам Денић каже на једном месту да је мим „култура нихилизма и самопорицања“ — јер кроз смех и баналност разоткрива системске апсурде. “Систем те не лаже”, парафразира Денић поштапалицу Београдског синдиката, јер “систем не можеш преварити”, можемо се преварити само ми ако не знамо да читамо поменуту дубљу стварност. Али као што ћемо видети, далеко је Денић од било каквог нихилизма и мима. Између свега осталог што ради, Денић реанимира српски културни идентитет.
Кад мим споји са народњачким мотивима (песме, естрадне звезде, кафанске сцене), добија се језик свакодневице који сви разумеју, а тај језик комуницира на галеријски, елитистички начин што привлачи нашу пажњу и проширује нашу свест за праксе којих често нисмо свесни. У сликарству Денић то чини да изгледа као огромни мим на платну: шарен, кичаст, али увек са снажном поруком о политици, потрошњи, култури. Притом у себи испод тог слоја садржи још једну поруку: поруку искрености и љубави. Његов приказ Шабана Шаулића додатно шабанизује Шабана па урбани израз “шабанизам” постаје сувишан и протеран, а сама иконичност и величанственост једног од краљева српске музике постаје видљивија. И сам Шабан и “шабанизам” су ту, као део нас.
Тај дубљи слој денићевске игре наслања се на византијску традицију целовитог доживљаја личности уметника, чија личност постаје прималац стварности и њен тумач. То је храбра и тешка позиција. Не постоји утисак пред ким треба зазирати, уметност је нешто што уцеловљује наш идентитет а то у друштву симболичког и правог насиља делује као месијански подухват, као мукотрпна борба за синтетичку истину која некада изгледа толико немогућа да нас тера на смех док посматрамо Денићева дела. Кључни аспект Денићевог стваралаштва је личност, како његова сопствена (са свим ограничењима којих се не стиди, као и личност свакога од нас), тако је и предмет његовог сликарства нечија конкретна личност – увек уроњена у неки контекст који настоји да је поништи и проблематизује. Мислим да би се многи сложили да ово представља византијски, дубоко хришћански, православни принцип тако чест у Денићевој уметности. На посве оригиналан начин, пратећи правила сасвим глобализоване елитне уметности, Денић успева да урони у колективно сећање, у наш архетип, а тамо су и Бајага, и Чорба, и Шабан, и Пјевовић, и српски патријарх. И још много тога.
Ако је Дишан био моћан да писоар начини уметничким делом, Денић као да се пита ко је моћан да Шабана Шаулића, Мирослава Илића и Сашу Матића избаци из домена српске културе? Он се намерно игра са утисцима, са свим оним који нас опседају и трансформише их на прави, једини могући пут.
Разобличење меке моћи и игре истине
Денићев аикидо са утисцима, са оним утисцима који нас заробљавају и потчињавају треба да нам скине копрену са очију. Али с обзиром да та копрена дуго траје и да је узела маха, уметник је пажљив и мудар, помало прозорљив, не желећи да пацијент побегне пре него што је операција почела. Тим утисцима Денић управља и преусмерава њихов ток својим уметничким талентом.
Управљање утисцима је механизам потчињавања, како је то рекао амерички политички теоретичар Нај. Исти аутор каже да је мека моћ заправо способност посредног утицаја, путем културе, вредности и политике, дакле код обликовања утисака других, који се често показује знатно ефикаснијим од гвоздене силе (hard power). Мека моћ је способност да натерате друге да желе оно што ви желите. Дуго је било тако. Гледајући Денићеве радове, ми коначно схватамо шта желе други а шта желимо ми. Та жеља чини уживање док посматрамо Денићева дела. Није то мало, то је пуно. То је она дубља стварност у којој Денић борави а задржавајући комуникацијски код са површином. Колонизаторску силу у нашем културном простору, вештим аикидо потезом, Денић мирно избацује напоље.
Баш зато је у Денићеве слике укључена данашња глобализацијска и друштвена полифонија. Али он са тим гласовима, тражи утемељење, а само ругање које зна да следи уграђује у само дело, побеђујући противника. Денићу то омогућава да у Путину види “женску” душу док се рве са њим обезбеђујући опстанак Србима и српском народу. Док се Денић бори за јефтинији гас, али на фер начин, тражећи то тек ако Путина победи у рвању, Путин му признаје да је женско. Поигравајући се са “woke” значењем тамо где се најмање може очекивати, Денић нам заправо показује да постоји један слој нашег идентитета који се не може “деконструисати”, “разобличити”, “преумити”. Чојство приказано у лику Денића и Путина на овом уметничком артефакту побеђује империју лажи, кроз једноставну игру рвања истине и неистине, а истини је једноставно суђено да победи. Симболичка победа је тако лака и у томе се крије Денићева уметност и уживање које имамо док је посматрамо. Али је неопходно пре тога уцеловити своју личност, приказати стварност а тај рад уметника често је примаоцу уметничког дела невидљив. Ми уживамо у Денићевом голу, док нам његов тренинг остаје невидљив; у рецепцији Денићевог дела крије се игриво уживање, све постаје могуће.
Када прави Бајагин портрет он успева да наслика све оно што нама Бајага значи, скуп свих емоција и утисака па чак и догађаја када смо се сусретали са Бајагином музиком. То је Бајага који се на некој журци пустио после неког јаког звука и све натерао на смех. Када нацрта новобеоградски солитер, он у њему не приказује излизани мотив отуђености, већ мотив спајања, 103 љубавне сарме које се у њему кувају за ближњег у том тренутку, а можда негде буде и нека баклава, макар из Максија. Можда је то баш онај солитер у коме живи.
Али у Денићевом контранападу постоји и голман. Оно што у овој причи чини голмана јесте културна сцена и јавност у којој делују другачије силе. Денић их је свестан па своје цртеже намерно прави “лошим”, “наивним”, “дечијим” – за разлику када се бави темама љубави и патриотизма – како би у себе интегрисао тај аутошовинистички поглед на самог себе јер зна да ће његова уметност бити проглашена за лошу јер не одговара доминантно колонизаторском дискурсу на нашој културној сцени. Тако је Денић дошао до шеснаестерца, што је ипак само прилика, али не и гол. Када Денић постиже погодак?
Када у ономе што представља Великог Другог, великог Означитеља – или да се изразимо у мени дражем византијском сагледавању света у ономе што представља трагедијски смисао у симболима – проналази празнину и настоји да је попуни. Велики Други је увек повезан са перцепцијом власти, моћи и Закона. Док се у свету дешава геноцид у Палестини, наш народ над којим је извршен геноцид у 20. веку бива проглашаван за геноцидан. Денић ту дуплира стварност, приказује већ приказано кроз уметничко дело позивајући на промишљање кроз показивање показивача. Денић не симулира једанаестерац, стварно је фаулиран. Денић стоји наспрам ментално оболелог (дела) света и узима лопту да изведе пенал редефинишући однос света и уметности, имајући све време подршку селектора кога неизмерно воли. Уметност без етике је пропагандно смеће, о томе се ради.
И кад промаши, Денић са својим талентом има моћ да се уреже у нашу колективну свест као Мијатова пречка. Јер се он том свешћу и духом напаја.
Уметничка синтеза
Тешко да можемо разумети Денића ако не разумемо концепт хегеловске синтезе, као помирења, као истинског феномена људске духовности. Како каже Гадамер, не постоји пријатељство, брак нити било каква веза између људи која се не развија кроз борбу и помирење. Та тајна помирења се зове синтеза.
Грци су умно видели у природи, али Хегел је изнео радикалну тезу која се, по многим другим мишљењима, обила у лице западном свету, а то је да је историја вођена умним принципом, који води прогресу. Денић се са овим рве храбро и јуначки, али остаје православац који зна да је одговоран за изглед овог света, знајући да од личног морала зависи готово све.
Гадамер бранећи Хегела обрће ову тезу у много пријемчивију која каже “да ли неумно може остати заувек?” Оно неразумно се не може трајно наметнути, а свако од нас са својим властитим заблудама и скретањима учествује у овом исправљању неумног и напретку историје ка умном поретку. Хегел у раду теза – антитеза – синтеза види напредовање слободе. И Гадамер, за дивно чудо спомиње некакав крај историје, као и Фукујама (Ум у доба науке, Плато, 2000, стр.34). Али тамо где је Фукујама ставио тачку, Денић, као и сваки Србин, додаје зарез.
Денић можда говори да је антитеза завршена и да нема ни краја историје већ само да смо спознали ланце једне мрачне антитезе која се завршава. Или да можда нема никакве дијалектике, већ само снаге личности и њеног дара да спозна Истину. Није ни лепа, није ни пријатна, али без суочавања са њом, ишчезнућемо у Историји као да нас никада није било. Као и избледело сећање на све наше патријархе који су положили живот у борби за очување српског идентитета.
Денићева година
Ако смо до сада мање више објаснили синтетичност Денићеве уметности у којој он користи различите жанрове како би комуницирао сложене, вишеслојне поруке, са његовом прозорљивошћу је мало теже разрачунати се.
У својој књизи “Денићева година” где је током првих геополитичких промена 2016/17 бележио своје цртеже инспирисан дневно-политичким дешавањима, често су присутни прикази који данас, нарочито након студентских протеста, делују видовито, а можда ће, како време пролази, деловати још видовитије. Ослобођен идеолошких слојева које високо образовање увек са собом носи, Денићев ум је способан да уочи контрадикторности, које кад се појачају, доводе до онога што имамо данас и што ћемо нажалост тек имати: гомиле људи који су пре спремни да се бију и убијају него да разговарају. Људи се често крећу историјском позорницом несвесни које силе делују на њих, а Денић у свом експерименту настоји да их освести, али увек само кроз игру и уметност, без икакве веће претензије.
Име Ж. де Местра Денић често спомиње као и Берђајев, алудирајући на ону мисао коју обојица цитирају: контрареволуција не треба да буде обрнута револуцији већ супротна револуцији. Она мора бити синтеза, интеграција, ако настоји да буде права и хришћанска.
Денић тако у својој години црта Жозеф де Местра како помаже југословенске комунисте, а пред Десант на Дрвар црта га како грли Николу Ђуричка који вероватно симболички представља продужетак антисрпке пропаганде (због филма У земљи крви и меда) о 60 хиљада силованих муслиманки које се после насловних страна у најпознатијим америчким медијима никада нису јавиле да сведоче. Српска контрареволуција ће још једном бити опраштајућа и помирљива, као што је то увек и била у историји, увек и на нашу штету. Тако и треба да буде, као да поручује Денић, али можда би требало макар да знамо истину – јер ови Денићеви радови су на линији са Екмечићевим налазима о “Светој алијанси” католичке цркве и америчке спољне политике, и о католицизму југословенских комуниста, налаза са којима наша културна и колонизована интелектуална сцена може само терати спрдњу.
Сведочећи ону Берђајевљеву тезу да “народ отпада од вере саблажњен социјалистичком просветом, а интелигенција се враћа вери што мења стил хришћанства” (Н. Берђајев, Ново средњовековље, Логос, 2023, стр. 42), Денић ваја српског и руског патријарха од пластелина, као дете које једино види да је цар го и да нам спаса нема нигде осим једино тамо где нам спаса има.
“Криза културе се и састоји у томе што она не може да остане религиозно неутрална и хуманистичка, што мора постати безбожна, антихришћанска цивилизација или посвећена црквена култура, хришћанско преображење живота. “ (Берђајев, стр. 41). Овај цитат од пре сто година можда говори да прозорљивост има неке везе са знањем и духом. Док чекамо духовно буђење Европе, Денић нам са осмехом помаже да схватимо да иконичност и слобода господина Боснића и господина Ћирјаковића док се свађају ко је већи Србин надмашује правилима империје оптерећене личности Фукоа и Чомског. Ми маштамо да уместо што Империја одређује шта је људска природа, она крене коначно да србује, за њено и светско добро. То је смешно јер је немогуће, али уметност је песма немогућег, путоказ. За Денића, то је такмичење у хришћанској, изворно православној врлини и доброти (каже ли историја другачије?). Исто тако, денићевска прозорљивост црта још 2017. Вулина и Трампа како бију студенте из 1996. ломећи транспарент Београд је свет што можда говори да нека нова Синтеза може да почне или да “ми мали” морамо боље освешћивати које силе историје делују на нас у сваком тренутку.
Можда ће ова Синтеза позвати и неку нову 1999., можда сад са правим а не “милосрдним” анђелом, можда долази хладна зима, а можда ће само Мијат поново шутирати пенал.
