[Prevod originalno objavljen u knjizi John Zerzan: Anarhoprimitivizam protiv civilizacije, Jesenski i Turk, Zagreb, 2004.]
Podela rada, koja je odigrala bitnu ulogu na našem putu prema današnjoj globalnoj krizi, svakodnevno nas sprečava u poimanju izvora te užasne sadašnjosti. Meri Lekron Foster nesumnjivo ublažava realnost kada ističe da antropologiji danas preti ozbiljna i opasna fragmentacija. Šanks i Tili iznose, pak, retku i srodnu tvrdnju: Smisao antropologije nije tek puko tumačenje prošlosti; antropologija mora uticati na promenu načina tumačenja prošlosti u svrhu društvene rekonstrukcije sadašnjosti. Društvene nauke i same onemogućavaju široku i duboku viziju koja je potrebna za takvu rekonstrukciju.
Kada je reč o poreklu i razvoju čoveka, prostor raspršenih oblasti i podoblasti – poput antropologije, arheologije, paleontologije, etnologije, paleobotanike, etnoantropologije itd., – ocrtava od samog početka sužavajuće, osakaćujuće delovanje civilizacije. No, bez obzira na to, postojeća literatura se može pokazati itekako korisnom, ako joj se pristupi na primeren način, s primerenom svešću i žudnjom da se prevladaju njezina ograničenja. Štoviše, sve slabosti više ili manje ortodoksnih modela mišljenja mogu biti, i zaista se pokazuju korisnima, za sve nezadovoljnije društvo. Nezadovoljstvo savremenim životom se pretvara u nepoverenje prema službenim lažima koje se plasiraju kao opravdanja tog života i pojavljuje se istinitija slika ljudskog razvitka. Odricanje i podložnost, kao odlike savremenog života, dugo su isticane kao nužni aspekti ljudske prirode. Pa napokon, u odnosu na naš predcivilizacijski život obležen nemaštinom, surovošću, i neznanjem, autoritet se pojavljuje kao pravo dobročinstvo koje nas je spasilo od divljaštva. Pećinski čovek i Neandertalac se prizivaju svaki put kada nas žele podsetiti gde bismo bili bez religije, vlasti i nadničarenja.
Međutim, taj ideološki pogled na našu prošlost se u poslednjih nekoliko decenija radikalno izmenio, zahvaljujući radu akademika poput Ričarda Lija i Maršala Salinsa. U antropološkim uverenjima dogodio se gotovo potpun obrt, praćen bitnim posledicama. Danas, na primer, znamo da je život pre pojave pripitomljavanja i zemljoradnje zapravo bio prilično lagodan, obeležen bliskošću s prirodom, čulnom mudrošću, jednakošću polova i zdravljem. Tokom milion godina to je bila naša ljudska priroda, sve dok nas nisu porobili sveštenici, kraljevi i šefovi.
Nedavno se dogodilo još jedno zapanjujuće otkriće koje produbljuje već spomenutu spoznaju i koje nam možda govori nešto jednako važno o tome ko smo bili i ko bismo jednom ponovno mogli postati. Središnji pravac napada na te nove opise života skupljača/lovaca očitovao se u – često indirektnom i naznačenom – milostivom opisivanju tog života kao najvišeg nivoa do kojeg je u toj ranoj fazi razvoja čoveka uopšte mogao doći. Taj argument, dakle, ne poriče da je postojalo dugo razdoblje očitog blagostanja i mirnog suživota, nego ističe da ljudi jednostavno nisu bili mentalno sposobni zameniti jednostavan život složenim društvenim i tehnološkim napretkom. U još jednom fundamentalnom udaru na civilizaciju, danas znamo da je ljudski život nekad, i to prilično dugo, bio ne samo lišen otuđenja ili dominacije, nego da su – kao što pokazuju istraživanja arheologa Džona Fovleta, Tomasa Vina i drugih – tadašnji ljudi posedovali inteligenciju koja je bila u najmanju ruku jednaka našoj. Time je jednim udarcem odbačena teza o neznanju, a promišljanje našeg porekla obasjano je novim svetlom.
Da bi se pitanje mentalne sposobnosti kontekstualizovalo, korisno je razmotriti različita (i ponovno ističem, ideološki nabijena) tumačenja ljudskog porekla i razvoja. Robert Ardri je iznio krvožedno, mačističko viđenje predistorije, što su u blažem obliku učinili i Dezmond Moris, te Lionel Tajger. Slično tomu, Frojd i Konrad Lorenc pisali su o korenskoj pokvarenosti ljudske vrste, i time pridonosili jačanju hijerarhije i moći. Na sreću, pojavio se i jedan bitno uverljiviji pogled na stvari, pogled koji odgovara današnjem uvreženom pogledu na život u paleolitiu. Deoba hrane se dugo vremena smatrala sastavnim delom najranijeg ljudskog društva. Džejn Gudal i Ričard Likej, kao i mnogi drugi, zaključili su da je deoba hrane bila ključni aspekt ustanovljavanja našeg jedinstvenog ljudskog razvoja tokom poslednjih dva miliona godina. Taj se zaključak, koji su od početka sedamdesetih godina razradili Linton, Zilman, Taner i Isak, pokazao neospornim. Jedan od snažnih argumenata koji ide u prilog tezi o saradnji, a pritom osporava onu o opštem nasilju i dominaciji muškaraca, tiče se smanjivanja razlike u veličini i snazi između muškaraca i žena u ranoj fazi evolucije. Polni dimorfizam ili dvoobličje, izvorno se često naglašavao ukazivanjem na obeležja kao što su, na primer, istaknuti očnjaci ili zubi za borbu kod mužjaka, te puno manji očnjaci kod ženki. Nestanak velikih muških očnjaka snažno upućuje na to da je ženski deo vrste češće odabirao druželjubive i deljenju sklone mužjake. Mužjaci i ženke većine današnjih majmuna imaju znatno duže i veće očnjake i to upravo zbog nemogućnosti da njihove ženke naprave takav izbor, ističu Zilman i Taner.
Podela rada među spolovima još je jedan ključni aspekt ljudskih početaka, pri čemu se to stanje nekad smatralo neupitnim obeležjem skupljača lovaca. Danas je pak uveliko prihvaćeno mišljenje da je skupljanje biljne hrane – koje se nekad smatralo isključivo ženskim poslom, nebitnim u odnosu na lov muškaraca – bio glavni izvor hrane. Budući da žene po pitanju hrane nisu, dakle, značajno zavisile od muškarca, čini se da su, umesto podjele rada, centralne odlike tadašnjeg života bile fleksibilnost i zajedničke aktivnosti. Kao što ističe Zilman, najbitnija sastavnica ranog ljudskog postojanja možda je bila potpuna fleksibilnost u ponašanju. Džoun Gero pokazala je da su kameno oruđe, uz muškarce, izrađivale i žene, a Poirier nas podseća da ne postoji niti jedan arheološki dokaz koji bi potvrdio uverenje da su rani ljudi sprovodili podelu rada. Skupljanje hrane verovatno nije zahtevalo podelu rada, ističe Slokum, a polna specijalizacija se javila prilično kasno u ljudskoj evoluciji, prema tvrdnjama Zilmana, Kradera i Isaka. Ako je, dakle, početno privikavanje našu vrstu usmerilo na skupljanje, kada se onda pojavio lov? Binford tvrdi da naznake o korištenju životinjskih proizvoda ili, drugim rečima, dokazi o provođenju klanja ne postoje, sve do srazmerno nedavne pojave anatomski modernih ljudi. Ispitivanje fosilnih ostataka zuba pronađenog u Istočnoj Africi što ga je elektronskim mikroskopom proveo Volker, upućuje na prehranu koja se ponajprije sastojala od voća, dok slično ispitivanje kamenog oruđa pronađenog na milion i po godina starom nalazištu Koobi Fora u Keniji pokazuje, prema rečima Kileja i Tota, da su oruđa korišćena u obradi biljnih materijala. Mala količina mesa u ranoj paleolitskoj prehrani verovatno je uzimana sa leševa, a ne putem lova, tvrdi Erenberg.
Prirodno stanje vrste je očito bilo obeleženo prehranom koja se većinski zasnivala na povrću bogatom vlaknima, za razliku od savremene prehrane zasićene mastima i životinjskim belančevinama, te sličnim hroničnim poremećajima. Iako su se naši rani preci za uspešno skupljanje biljaka koristili detaljnim poznavanjem okoline i svesnom orijentacijom, kao što ističe Zilman, arheološki dokazi o postojanju lova tek se posle polako počinju množiti, napominje Hoder.
Mnogi su dokazi, međutim, potpuno izmenili pretpostavke o proširenosti lova u predistoriji. Tako se, na primer, nakon pomne analize pokazalo da su skupine kostiju, koje se nekad smatralo dokazima masovnog ubijanja sisavaca, zapravo bile vodeni nanosi ili pak ulov drugih životinja. Tekst Luisa Binforda Jesu li u Toralbi postojali lovci na slonove?, dobar je primer takve pomne analize. Autor u tekstu izražava svoju sumnju da je lov bio važnije zastupljen sve do pre 200.000 godina. Adrijen Zilman je zaključila da se lov javlja srazmerno kasno u evoluciji i da se možda ne proteže na više od poslednjih sto hiljada godina. Postoje mnogi autori – poput L. G. Štrausa ili Trinkhausa – koji ne vide nikakve dokaze o postojanju ozbiljnog lova čak i kasnije, odnosno sve do vremena kasnog gornjeg paleolita, dakle tek nešto pre pojave zemljoradnje.
Najstarije očuvano kameno oruđe pronađeno je u Hadaru u Istočnoj Africi. Profinjenije bi metode datiranja mogle pokazati da je staro čak više od tri miliona godina, tvrdi Klejn. Glavni razlog zbog kojeg se smatra da su ti artefakti nastali ljudskom rukom jest činjenica da su u njihovoj izradi korišteni drugi artefakti, što je, koliko nam je poznato, isključivo ljudska odlika. Homo habilis, ili čovek majstor, označava prema dosadašnjim shvaćanjima prvu vrstu ljudi, a njegovo se ime odnosi na najranije zabeleženo korišćenje kamenog oruđa, ističe Kopens. U svom neverovatno jednostavnom i učinkovitom privikavanju afričkim i azijskim prilikama, Homo habilis se služio jednostavnim predmetima od drva i kosti, ali kako su ti materijali vrlo podložni propadanju, njihova je zastupljenost u arheološkim nalazima bitno manja.
U toj fazi razvoja, naši preci imali su manje mozgove i tela od nas, ali Poirier ističe da je njihova postkranialna anatomija, odnosno anatomija lobanje, bila vrlo slična onoj modernog čoveka, a Holovej dodaje da njegova proučavanja unutarnjih osobina lobanje iz tog vremena upućuju na moderan oblik mozga. Nadalje, oruđe starije od dva miliona godina upućuje na uvreženu prevagu desne ruke, što se vidi iz načina izrade kamenog oruđa. Desnorukost se, kao sklonost, u modernog čoveka određuje kao isključivo ljudska odlika, poput naglašene lateralizacije mozga i očitog funkcionalnog deljenja cerebralnih područja, piše Holovej. Klejn, pak, zaključuje da su u to vreme temeljne ljudske spoznajne i komunikacijske sposobnosti gotovo sigurno bile prisutne.
Prema mnogim izvorima, Homo erectus je drugi glavni predak Homo sapiensa i pojavljuje se pre oko 1.700.000 godina kada ljudi izlaze iz šuma, te odlaze na sušne, otvorenije i travom bogate afričke savane. Iako sama veličina mozga nije nužno povezana s mentalnim sposobnostima, sadržaj lobanje Homo erectusa je toliko sličan onom modernog čoveka da je ta vrsta verovatno bila sposobna za slične odlike u ponašanju, ističu Kiočon, Olsen i Tejms. Srodno tomu, Johanson i Edej napominju: Kada bismo erectusa s najvećim mozgom usporedili sa sapiensom najmanjeg mozga – zanemarivši pritom sva druga njihova obeležja – imena vrsta bi morala biti obrnuta. Homo neandertalus, naš najbliži predak, imao je mozak nešto veći od našega. Često ismijavani Neandertalac je opisivan kao primitivno, glupo stvorenje – u skladu s prevladavajućom hobsovskom ideologijom – uprkos očitoj inteligenciji i golemoj fizičkoj snazi, ističe Šreve.
Nedavno je, međutim, pogled na celu vrstu doveden u pitanje. Pozornost je privukla činjenica da fosilni ostaci različitih vrsta čoveka svi redom pokazuju međusobno isprepletene morfološke odlike, što dovodi u pitanje postojeću podelu čovečanstva na odvojene rodove. Fagan, na primer, piše da je jako teško povući jasne taksonomijske podele između Homo erectusa i arhaičnog Homo sapiensa, s jedne strane, te između arhaičnog i anatomski modernog Homo sapiensa s druge. Folej pak dodaje da anatomske razlike između Homo erectusa i Homo sapiensa nisu velike. Jelinek slično izjavljuje da nema valjana razloga, ni anatomskog niti kulturalnog, za odjeljivanje erectusa i sapiensa u dve vrste, te zaključuje – baš kao i Hublin – da se ljudi od kasnog paleolita nadalje mogu smatrati sapiensima. Taj neverovatan napredak u pristupu ranoj inteligenciji je nesumnjivo povezan s današnjom pometnjom po pitanju vrsta i uzmicanjem nekada prevladavajućeg, sveopšteg modela evolucije.
Protivrečja oko kategorizacije vrsta zanimljiva su, međutim, isključivo u kontekstu pitanja: kako su živeli naši preci? Uprkos minimalnom broju prirodnih ostataka koji mogu preživeti tolike milione godina, ipak je moguće nazreti osnovu tog života i njegove često uglađene odlike iz vremena pre podele rada.
Zbirka alata koju su Likijevi pronašli na lokalitetu Olduvai Gorge sadržavala je barem šest prepoznatljivih tipova alata, starih otprilike 1.700.000 godina. Ubrzo se pojavila i ašelska sekira simetrične lepote koju su ljudi koristili pre otprilike milion godina. Suzolikog oblika i vrlo uravnotežena, ona pokazuje sklad i upotrebu iz razdoblja koja uveliko prethodi simbolizaciji. Isak napominje da se osnovna potreba ljudi za oštrim rubovima pokazuje u raznovrsnom opsegu oblika koji potiču od oldovanskog uzorka lomljenja kamena, te postavlja pitanje: kako se uopšte dogodilo da se složenost [oruđa] poistovećuje s boljom prilagođenošću. Sudeći prema urezima koji su pronađeni na očuvanim kostima, ljudi su – ističe Govlet – u to davno doba tetive i kožu ubijenih životinja koristili za izradu konopaca, vreća i ogrtača. Bucer pak ističe da postoje dokazi koji upućuju na to da su ljudi krzna koristili za oblaganje zidova pećine i sedala, te za izradu ležaja koristili morsku travu.
Vatra je u upotrebu ušla pre gotovo 2 miliona godina, a verovatno bi se pojavila i ranije da u afričkoj pradomovini čoveka nisu vladali tropski uslovi, ističe Poirier. Razvijena upotreba vatre uključivala je paljenje pećina kako bi se isterali insekti i zagrejali podovi od sljunka koji se pojavljuju u ranom paleolitu.
Prema rečima Džona Govleta, još postoje arheolozi koji smatraju da su sve vrste pre Homo sapiensa, koji obuhvata tek proteklih 30.000 godina, bile neusporedivo primitivnije od nas istinskih ljudi. No, s obzirom na ranije spomenute podatke o fundamentalno modernom obliku mozga, čak i kod ranih ljudi, ta će se manjina morati pomiriti sa savremenim spoznajama koje upućuju na činjenicu da je ljudska inteligencija bila potpuno prisutna gotovo od samog početka razvoja ljudske vrste. Tomas Vin je istakao da je za izradu ašelske sekire bio potreban nivo inteligencije koji određuje jednu posve modernu odraslu osobu. Govlet, poput Wina, razmatra nivo operativnog mišljenja potreban za korišćenje odgovarajućeg oruđa, odgovarajuće snage i odgovarajućeg ugla udarca, te fleksibilnosti potrebne za izradu sekire. Zaključuje da je izrada zahtevala vešto rukovanje, koncentraciju, trodimenzionalnu vizualizaciju oblika i planiranje, te da su spomenute sposobnosti bile uvrežene kod ranih ljudskih bića pre gotovo dva miliona godina i to je, dodaje Govlet, činjenica, a ne puko nagađanje.
U ogromnom vremenskom rasponu paleolita dogodilo se, prema Rolandu, neobično malo promena u tehnologiji. Gerhard Kraus ističe da je tokom dva i po miliona godina napredak u kamenom oruđu bio ravan nuli. Pod svetlom novih spoznaja o predistorijskoj inteligenciji, ta stagnacija prilično zbunjuje naučnike. Prema Vimerovom sudu, teško je shvatiti zašto je napredak bio tako spor. Čini mi se vrlo verovatno da je upravo inteligencija, poučena uspehom i zadovoljstvom skupljačko-lovačkog života, pravi razlog navedenog izostanka napretka. Podela rada, pripitomljavanje životinja, simbolička kultura – sve je to odbačeno vrlo rano. Savremeno mišljenje, utelovljeno u postmoderni, htelo bi negirati stvarni rascep između prirode i kulture; međutim, s obzirom na mogućnosti prisutne u ljudima pre pojave civilizacije, moglo bi se reći da su oni davno odabrali prirodu umesto kulture. Takođe je vrlo popularno svaki ljudski čin ili predmet promatrati u njegovom simboličkom značenju, a to je – opšte govoreći – još jedan aspekt negiranja suprotstavljenosti prirode i kulture. Ali, tu je na delu kultura kao manipulacija temeljnim simboličkim formama. Čini se zaista neupitnim da konkretno vreme, jezik – pisani svakako, a verovatno i govorni – te broj i umetnost, nisu tokom celog tog vremena imali nikakvo naročito značenje, uprkos inteligenciji potpuno sposobnoj za njih.
Hteo bih, onako usput, izraziti svoje slaganje s Goldšmitom koji ističe da je skrivena dimenzija u izgrađivanju simboličkog sveta vreme. Srodne su tome i reči Normana O. Brauna: život bez ugnjetavanja nije deo istorijskog vremena, podsećaju me na to da vreme kao materijalnost nije sadržano u realnosti, nego je ono toj realnosti nametnuto preko kulture kao prvi kulturalni namet. A kako je ta osnovna dimenzija simboličke kulture napredovala, tako je u jednakoj meri jačalo otuđenje od prirodnog.
Koen simbole vidi ključnim aspektom razvitka i održavanja društvenog poretka. To – poput velikog broja pozitivnih dokaza – upućuje na činjenicu da pre pojave simbola nije vladalo stanje nereda koje bi pojavu simbola učinilo nužnom. Na sličnome tragu, Levi-Stros je istakao da mitsko mišljenje uvek napreduje od svesti opozitima prema njihovom razrešenju. U čemu dakle leži uzrok izostanka poretka, sukoba ili “opozita”? Literatura koja se bavi paleolitom gotovo da uopšte ne postavlja to ključno pitanje, iako postoji hiljadu monografija posvećenih pojedinim odrednicama tog razdoblja. Naročito mi se razumnom čini hipoteza da je podela rada – neprimećena zbog svog ledenjački sporog napredovanja i neshvaćena zbog svoje novine – otvorila sitne pukotine u ljudskoj zajednici i podstakla nezdravo ophođenje prema prirodi. U kasnom gornjem paleolitu, pre petnaest hiljada godina, počinju se primećivati tragovi specijalizovanog skupljanja biljaka na području Bliskoga Istoka, te specijalizovanog lova, primetio je Govlet.
Naglu pojavu simboličkih delatnosti – dakle, obreda i umetnosti – u Gornjem paleolitu, arheolozi su protumačili kao jedno od velikih iznenađenja predistorije, uzevši u obzir nepostojanje tih delatnosti u srednjem paleolitu. No, uticaj podele rada i prirodne specijalizacije sve se snažnije pokazivao preko razbijanja celovitosti i prirodnog poretka, što je trebalo nekako nadoknaditi. Zanimljivo je pritom da taj prelaz na civilizaciju mnogi i dalje smatraju bezopasnim. Foster ga gotovo oduševljeno pozdravlja, zaključujući da se simbolički oblik pokazao veoma primenjivim, budući da je Homo sapiens postao materijalni gospodar sveta! On je zasigurno u pravu kada ističe da je upotreba simbola istinska bit kulture, ali istodobno potpuno zanemaruje činjenicu da je to uspešno prilagođavanje uticalo na otuđenje i uništenje prirode koje je poprimilo današnji zastrašujući izraz.
Razumno je pretpostaviti da je simbolički svet potekao iz uobličenja jezika koji se, pak, nekako pojavio iz matrice sveobuhvatne neverbalne komunikacije, kako ističu Taner i Zilman, te iz direktnog kontakta licem u lice. Iako ne postoji slaganje u vezi s vremenom pojave jezika, nema, takođe, ni dokaza o postojanju govora pre razdoblja kulturne eksplozije kasnog gornjeg paleolita. Čini se da je jezik delovao poput prepreke, poput sredstva putem kojega je život, prema Mumfordovim rečima, stavljen pod stroži nadzor, te je njime zaustavljena poplava slika i podsticaja kojoj je predmoderni pojedinac bio izložen. U tom smislu, jezik verovatno označava početak odstupanja od otvorenog života i zajedništva s prirodom, te kretanje prema životu više usmjerenom k nadvladavanju i pripitomljavanju, a koji je usledio nakon inauguracije simboličke kulture. Takođe je verovatno pogrešno pretpostaviti da je mišljenje napredovalo – ako uopšte i postoji nešto tako kao neutralno mišljenje, čije bi napredovanje moglo biti opšte priznato – budući da mi zapravo mislimo u jeziku; međutim, ne postoje nikakvi čvrsti dokazi da to tako mora biti, ističe Alport.
Postoje mnogi primeri pacijenata koji su, zbog posledica moždanog udara ili sličnih oštećenja, potpuno izgubili sposobnost govora, uključujući i mogućnost intrapersonalnog, unutarnjeg razgovora, a da su pritom bili potpuno sposobni za jasno, suvislo razmišljanje svih vrsta. Prema Donaldovim rečima, ti podaci snažno upućuju na to da je ljudska intelektualna sposobnost jedinstveno moćna, čak i bez postojanja jezika.
Kada je reč o delatnoj simbolizaciji, Goldšmit je, čini se, u pravu kada prosuđuje da je možda upravo obred – koji se pojavljuje u gornjem paleolitu – bio ključni aspekt kreiranja kulture, odgovorna za usađenu joj sklonost širenju. Obred je odigrao niz vodećih uloga u onome što Hoder naziva nemilosrdnim razvojem simboličkih i društvenih struktura koji se zbivao uporedo s dolaskom kulturnog posredovanja. Obred je bio ključno sredstvo za postizanje i učvršćivanje društvene povezanosti, ističu Džonson i Konkej; tako, na primer, totemski obredi osnažuju jedinstvo klana.
Početak uspona pripitomljavanja životinja ili pripitomljavanja prirode pokazuje se u kulturalnom uređivanju divljine putem obreda. Jasno je da viđenje žene kao divlje ili opasne datira iz tog vremena. Figurice Venere, korišćene u obredne svrhe, javljaju se pre 25.000 godina kao primer najranijeg simboličkog uobličenja žene koji se koristio u svrhu reprezentacije i kontrole, ističe Hoder. Podređivanje divljine pokazuje se još konkretnije u pojavi sistemskog izlovljavanja krupnih sisavaca; obred je bio sastavni deo te delatnosti.
Kao šamanska delatnost, obred se može smatrati i vrstom izlaska iz stanja u kojemu je, prema Leonardovim rečima, svim tadašnjim ljudima zajednička bila svest koju bismo danas odredili kao vansenzornu. Kada su, međutim, samo specijalizirani pojedinci preuzeli pravo na taj nivo percepcije koja je nekad verovatno bila zajedničko obeležje, učinjeni su dalji koraci u smeru promicanja i osnaživanja podele rada. Povratak izvornome blaženstvu putem obreda gotovo je univerzalna tema mitova, pri čemu obredne radnje obećavaju, između ostalih blagodati, rastvaranje merljivog vremena. Taj sadržaj obreda upućuje na prazninu koju on, poput ceele simboličke kulture, navodno popunjava. Kao sredstvo upoređivanja osećaja, kao metoda kulturnog usmeravanja i obuzdavanja, obred – prema Benderu – uvodi umetnost, kao vid obrednog izraza.
Nema nikakve dvojbe, ističe Gans, da različiti oblici svetovne umetnosti svoje poreklo vuku iz obreda. Počinje se javljati osećaj nelagode, osećaj da ranija, izravna izvornost polako nestaje. Mislim da je La Bare u pravu kada prosuđuje da i umetnost i religija niču iz nezadovoljene žudnje. Kultura, dakle – u početku apstraktnim, jezičnim putem, a zatim posredstvom obreda i umetnosti – pokušava umetnim putem rešiti duhovnu i društvenu teskobu. Obred i magija, ističe Vimer, verovatno su imali snažnu prevlast u ranoj, gornjopaleolitskoj umetnosti, te su – uz sve naglašeniju podelu rada – igrali ključnu ulogu u koordinaciji i usmeravanju zajednice. Slično tome, Pfajferje slavne pećinske crteže, nastale u Europi u vreme gornjeg paleolita, opisao kao izvorni oblik inicijacije omladine u tada već složeni društveni sistem, oblik nužan za održavanje reda i discipline. I umetnost je, dakle, doprinela uspostavljanju nadzora nad prirodom, na primer kao deo razvitka najranije faze teritorijalizma.
S pojavom simboličke kulture, i njoj inherentne volje za manipulacijom i nadzorom, otvoren je prostor pripitomljavanju prirode. Nakon dva miliona godina ljudskog života u granicama prirode, života u ravnoteži s drugim divljim vrstama, poljoprivreda je izmenila naš način života, način prilagođavanja i to na neviđen način. Nikada pre nije se dogodila toliko bitna i radikalna promena jedne vrste u tako kratkom vremenu. Samopripitomljavanje putem jezika, obreda i umetnosti je nadahnulo pripitomljavanje biljaka i životinja koje je ubrzo usledilo.
Pojavivši se pre tek 10.000 godina, zemljoradnja je ubrzo odnela pobedu; jer nadzor, po svojoj naravi, s vremenom postaje sve snažniji. Kada se jednom javila želja za proizvodnjom, pokazalo se da je proizvodnja sve produktivnija što je nadzor učinkovitiji, odnosno snažniji i prilagođeniji. Zemljoradnja potiče sve snažniju podelu rada, uspostavlja materijalne temelje društvene hijerarhije i pokreće razaranje okoline. Sveštenici, kraljevi, naporan rad, polna nejednakost i ratovi, neke su od njezinih prilično direktnih specifičnih posledica. I dok su paleolitski ljudi uživali veoma raznovrsnu prehranu, koristeći se u prehrambene svrhe hiljadama biljaka, s pojavom zemljoradnje ti su izvori uveliko smanjeni.
S obzirom na inteligenciju i veliko praktično znanje čovečanstva iz kamenog doba, često se postavljalo pitanje: Zašto se zemljoradnja nije pojavila milion godina pre Hrista, nego tek osam hiljada godina pre nove ere? Lično sam ponudio kratak odgovor u smislu lagano ubrzavajućeg otuđenja, koje se javilo kao posljedica podele rada i simbolizacije, no uzevši u obzir negativne rezultate tog procesa, spomenuti fenomen još zaslužuje priličnu pažnju. Prema Binfordu, ključno pitanje nije, dakle, zašto se poljoprivreda… nije svuda ravnomerno razvijala, već zašto se uopšte razvila? Kraj perioda lovaca-sakupljača doveo je do smanjenja veličine, stasa i snage ljudskog skeleta, kao i do razvoja karijesa, raznih poremećaja u ishrani i najzaraznijih bolesti. Ukratko, Koen i Armelagos zaključuju, ukupni rezultat ove promene bio je opšti pad kvaliteta – i verovatno dužine – ljudskog života.
Sledeći ishod bio je izum brojeva, koji – pre pojave vlasništva nad usevima, životinjama i zemljištem, kao osnove poljoprivrede – bio je potpuno nepotreban. Razvoj brojeva dodatno je podstakao potrebu da se zemlji pristupi kao nečemu što treba pokoriti. Pripitomljavanje je takođe podstaklo potrebu za pisanjem za najranije poslovne transakcije i političku administraciju. Levi-Stros je u tom pogledu prilično ubedljivo tvrdio da je primarna funkcija pisane komunikacije olakšavanje eksploatacije i pokoravanja; gradovi i carstva, na primer, ne bi mogli postojati bez nje. Ovde jasno vidimo spajanje logike simbolizacije i rasta kapitala.
Usklađivanje, ponavljanje i ustaljenost – ključne sastavnice civilizacije zaslužne za njezin uspjeh – zamijenile su spontanost, očaranost i očitovanja predzemljoradničkog ljudskog stanja koje se dugo održalo. Clark upućuje na izobilje dokolice u vrijeme skupljača lovaca, te zaključuje da upravo dokolica i uz nju vezan lagodan način života, za razliku od oskudice i cjelodnevnog rintanja, krije odgovor na pitanje dugotrajne statičnosti društvenog života. Jedan od najtrajnijih i najproširenijih mitova govori o postojanju zlatnog doba obilježenog mirom i nevinošću, te o pojavi nečeg što je uništilo tu idilu i osudilo nas na bijedu i patnju. Slika raja, ili kako god to nazvali, slika je života naših pretpovijesnih predaka koja izražava žudnju osviještenih poljodjelaca za izgubljenim životom slobode i odgovarajućeg spokoja.
Nekada bogata sredina koju su ljudi naseljavali pre pojave pripitomljavanja i poljoprivrede više ne postoji. Malobrojni preostali prvobitni stanovnici danas su ostali samo u najudaljenijim područjima, onim izolovanim mestima koja poljoprivrednicima trenutno nisu potrebna. Svi preživeli lovci-sakupljači, koji su nekako uspeli da izbegnu snažan napor civilizacije da ih pretvori u robove – to jest, poljoprivrednike, političke podanike, najamne radnike itd. – izloženi su posledicama susreta sa drugim narodima.
Dafi ističe da su se među savremenim lovcima-sakupljačima koje je proučavao, Mbuti Pigmejima iz Centralne Afrike, dogodile primetne kulturne promene kako zbog vekovnog kontakta sa susednim poljoprivrednim stanovništvom, tako i zbog dugotrajne izloženosti državnim vlastima i misionarima. Ali čini se da je sklonost ka primitivnom životu uspela da preživi svih ovih godina: Pokušajte da zamislite, piše Dafi, način života u kome su zemlja, sklonište i hrana besplatni i gde nema vođa, šefova, politike, organizovanog kriminala, poreza ili zakona. Dodajte tome prednosti pripadnosti društvu u kome se sve deli, u kome nema bogatih i siromašnih i u kome sreća ne znači akumulaciju materijalnog bogatstva. Vredi napomenuti da Mbuti nikada nisu pripitomljavali životinje niti sejali useve.
Nepoljoprivredne grupe karakteriše veoma zdrava kombinacija niske radne snage i materijalnog obilja. Bodli je otkrio da San ili Bušmani negostoljubive pustinje Kalahari u Južnoj Africi rade manje, a manje članova plemena uopšte ne mora da radi, u poređenju sa susednim plemenima koja obrađuju zemlju. Međutim, u vremenima suše, ova susedna plemena se obraćaju Sanima za pomoć. Tanaka, na primer, ističe da Bušmani iznenađujuće malo vremena provode radeći, a mnogo vremena odmarajući se i igrajući, dok drugi autori često primećuju da su Bušmani mnogo vitalniji i slobodniji od okolnih sedentarnih poljoprivrednika, te stoga žive mnogo sigurnije i mirnije.
Flad napominje da, prema australijskim Aboridžinima, rad na obrađivanju zemlje i sadnji biljaka daleko nadmašuje moguće koristi takvog života. Govoreći uopšteno, Tanaka je ukazao na obilje i stabilnost biljne hrane u ranim ljudskim društvima, kao i u svakom modernom društvu sakupljača hrane. Festinger takođe ukazuje na činjenicu da je u paleolitskom periodu značajna količina hrane bila dostupna bez mnogo napora i dodaje da današnje grupe lovaca-sakupljača takođe žive prilično dobro, iako su ograničene na veoma uska područja. Houl i Flaneri sumiraju sve ovo i ističu da nijedna grupa na svetu nema više slobodnog vremena od lovaca-sakupljača, koji ovo vreme provode prvenstveno u igri, razgovoru i opuštanju. Imaju mnogo više slobodnog vremena, dodaje Binford, nego savremeni industrijski ili poljoprivredni radnici, pa čak i nego profesori arheologije.
Prema Vaneigemu, neukroćeni znaju da samo sadašnjost može biti potpuna. To znači da vode neuporedivo neposredniji, kompaktniji i strastveniji život od nas. Često se kaže da nekoliko revolucionarnih dana vredi ceo vek; dok takvi dani ne dođu, ostaje nam da gledamo u juče i sutra, piše Šeli, i čeznemo za onim što još nije…
Ako se sadašnjost pravilno ispuni, prošlost i budućnost će se, prema verovanju Mbutija, same pobrinuti za sebe. U životima primitivnih naroda, sećanja ne igraju nikakvu ulogu, i oni uglavnom ne obraćaju pažnju na rođendane ili merenje godina, napominje Čiprijani. Međutim, kada je u pitanju budućnost, oni pokazuju malo želje da utiču na nešto što još ne postoji, baš kao što ne žele posebno da utiču na prirodu. Njihovo stapanje iz trenutka u trenutak sa prolaskom i tokom prirodnog sveta ne isključuje svest o godišnjim dobima, ali ne stvara otuđenu svest o vremenu koja bi ih odvojila od sadašnjosti.
Iako savremeni lovci-sakupljači jedu više mesa nego njihovi praistorijski preci, biljna hrana i dalje čini osnovu njihove ishrane u tropskim i suptropskim regionima, ističu Li i Jelen. I San iz Kalaharija i Hazda iz Istočne Afrike, gde je divljač mnogo obilnija nego u Kalahariju, 80 procenata svoje egzistencije dobijaju od sakupljanja, napominje Tanaka. Članovi grane !Kung naroda San sakupljaju više od stotinu biljnih vrsta i ne pokazuju znake bolesti povezanih sa ishranom. Isto se može reći i za zdravu, raznovrsnu ishranu australijskih aboridžina, napominju Fišer i Flad. Ishrana tragača je generalno bolja od ishrane tragača, glad je retka, a njihovo zdravlje je generalno mnogo bolje, sa daleko manje hroničnih bolesti, tvrde Li, Devor i Akerman.
Loren van der Post je bila impresionirana obiljem smeha među Sanima. To je smeh koji dolazi iz stomaka i ne čuje se među civilizovanim ljudima. Autor smatra da je to znak velike snage i senzorne oštrine koja je nekako uspela da preživi i izbegne nalet civilizacije. Trusvel i Hansen su pronašli isto kod pripadnika plemena San koji je preživeo borbu golih ruku sa leopardom; iako je zadobio povrede, uspeo je da ubije životinju golim rukama.
Stanovnici Andamanskih ostrva, koja se nalaze zapadno od Tajlanda, nemaju vođe, nemaju simboličku predstavu, niti domaće životinje. Među njima nema agresije, nasilja ili bolesti; njihove rane zarastaju iznenađujuće brzo, a vid i sluh su im posebno izoštreni. Kaže se da su ova čula donekle oslabila nakon evropske invazije u 19. veku, ali i dalje pokazuju neobične fizičke sposobnosti, poput imunosti na malariju, njihova koža je dovoljno rastegljiva da spreči pojavu strija i bora nakon porođaja koje obično povezujemo sa starenjem, a zubi su im neverovatno jaki: Čiprijani potvrđuje da je video decu između 10 i 15 godina kako lome nokte zubima. Takođe je svedočio o andamanskom običaju sakupljanja meda bez ikakve zaštitne odeće; međutim, piše Čiprijani, pčele ih nikada ne ubadaju, a posmatranje istih pri ovom poslu daje osećaj učešća u nekoj drevnoj tajni koja je nestala u civilizovanom svetu.
De Vris je naveo niz poređenja koja potvrđuju bolje zdravlje lovaca-sakupljača, uključujući odsustvo degenerativnih bolesti i mentalne retardacije, kao i lak i bezbolan porođaj. On takođe ističe da ove osobine počinju da slabe od trenutka kontakta sa civilizacijom.
Štaviše, postoji čitav niz dokaza koji ukazuju ne samo na fizičku i emocionalnu snagu članova primitivnih društava, već i na njihove pojačane senzorne sposobnosti. Darvin pominje ljude koji su hodali gotovo potpuno goli po ekstremnoj hladnoći južne Afrike, dok Pizli pominje Aboridžine koji su poznati po svojoj sposobnosti da prežive veoma hladne pustinjske noći bez ikakve odeće. Levi-Stros je bio zapanjen sposobnošću članova jednog (južnoameričkog) plemena da vide planetu Veneru usred bela dana, sposobnošću uporedivom sa sposobnošću severnoafričkog plemena Dogona, koji smatraju Sirijus B najvažnijom zvezdom; članovi ovog plemena su svesni, bez ikakvih pomagala, postojanja zvezde koja se može pronaći samo uz pomoć najmoćnijih teleskopa. Na toj stazi, Bojden je potvrdio sposobnost Bušmana da golim okom vide četiri Jupiterova meseca.
U svom delu iz 1959. godine „Bezopasni ljudi“, Maršal opisuje kako je jedan Bušman neumorno hodao do određenog mesta usred ogromne ravnice, gde nije bilo grma ili drveta koje bi ga obeležilo, i pokazao na vlat trave obavijenu jedva primetnom niti puzavice. Naišao je na nju nekoliko meseci ranije tokom kišne sezone, kada je još bila zelena. Sada, u sušnoj sezoni, iskopao je tamo sočni koren i utolio žeđ. Van der Post, takođe u pustinji Kalahari, razmišljao je o sjedinjenju San-Bušmana sa prirodom, nivou iskustva koji bi se mogao nazvati gotovo mističnim. Na primer, članovi plemena izgleda znaju kako je biti slon, lav, antilopa, bizon, gušter, prugasti miš, bogomoljka, baobab, žutopegava kobra ili zvezdastooka pastirska životinja, da nabrojimo samo neke od neverovatnog niza životinja među kojima žive. Čini se gotovo nepoštovanjem dodati da su lovci-sakupljači oduvek bili posedovali sposobnost praćenja tragova koja je gotovo izvan racionalnog objašnjenja.
Rorlih-Livit je napisala da podaci pokazuju da su lovci-sakupljači uglavnom neteritorijalni i bilokalni; da odbacuju nasilje i konkurenciju unutar grupe; da slobodno dele sve resurse, cene jednakost i ličnu autonomiju u kontekstu grupne saradnje i da su brižni i privrženi roditelji.
Mnogi istraživači — na primer, Maršal, Salins, Pilbim, Damas, Dajmond, Lafitau, Tanaka, Visner, Moris, Ričes, Smit i Miten — ističu deljenje i jednakost među sobom kao možda najmoćnije karakteristike takvih grupa. Li je ukazao na opštu tendenciju ka deljenju među primitivnim narodima, dok Maršalov klasični rad iz 1961. godine razmatra etiku velikodušnosti i skromnosti koja sugeriše izraženu jednakost među lovcima-sakupljačima. Tanaka pruža tipičan primer: Najcenjenija karakterna osobina je velikodušnost, dok su najprezrenije i najomraženije škrtost i sebičnost.
Ber navodi jednakost, demokratiju, individualnost, individualizam i brigu kao ključne vrline necivilizovanih, a Li ukazuje na potpuni nedostatak hijerarhijske gradacije među jednostavnim primitivnim narodima širom sveta. Likok i Li su ukazali da svako pominjanje autoriteta među !Kungom izaziva ismevanje i bes, kao što to čine Mbuti, Hazda, Montanje-Naskapi i mnogi drugi. Čak ni otac proširene porodice ne može da kaže svojim sinovima i ćerkama šta da rade. Govoreći o Kungu iz Bocvane, Li ističe da se većina članova vodi sopstvenim unutrašnjim sudom. Ingold tvrdi da je u većini lovačko-sakupljačkih društava najviša vrednost princip individualne autonomije, što je slično Vilsonovom naglasku na etici nezavisnosti koja je svojstvena svim otvorenim društvima. Ugledni terenski antropolog Radin ide toliko daleko da ističe da je u primitivnom društvu svaki zamislivi oblik ličnog izražavanja ili manifestacije potpuno slobodan i da nijedan aspekt ljudske ličnosti nije podložan moralnoj osudi.
Turbul je opisao društvenu organizaciju plemena Mbuti kao vakuum, odsustvo unutrašnjeg sistema koji je gotovo anarhističan. Prema Dafiju, Mbuti su po prirodi akefalni – nemaju vođu ili vladara, a odluke vezane za grupu donose se konsenzusom. Razlika između starosedelaca i poljoprivrednika u ovom pitanju, kao i u mnogim drugim, jednostavno je ogromna. Na primer, poljoprivredna plemena Bantu, poput Saga, okružuju pleme San i organizovana su na principima kraljevstva, hijerarhije i rada; pleme San pokazuje jednakost, autonomiju i podelu. Razlog za ovu drastičnu razliku leži u principu pripitomljavanja.
Dominacija u društvu nije nepovezana sa dominacijom nad prirodom. Međutim, u društvima lovaca-sakupljača ne postoji čvrsta hijerarhija između ljudskih i neljudskih vrsta – ističe Noske – i odnosi između članova su takođe nehijerarhijski. Životinje koje love radi hrane, obično smatraju sebi jednakima; ovaj suštinski egalitarni odnos je ukinut pojavom pripitomljavanja. Kako se rastuće otuđenje od prirode pretvorilo u otvorenu društvenu kontrolu (na primer, u poljoprivredi), nisu se menjali samo društveni odnosi. Izveštaji mornara i istraživača koji su stizali u novootkrivena područja govore nam da divlji sisari i ptice nisu pokazivali strah od ljudskih uljeza, ističe Brok. Nekoliko modernih naroda koji se bave hranom, poput Tasadija na Filipinima, uopšte nisu lovili pre susreta sa spoljnim svetom, i dok većina nesumnjivo lovi, to obično nije nasilan čin, ističe Rorlih-Livit. Ternbul opisuje lov Mbutija kao čin lišen nasilnog duha, pa čak i prožet nekom vrstom žaljenja. Hjuit izveštava o saosećanju između lovca i plena među Ksan Bušmanima koje je sreo u 19. veku.
Što se tiče nasilja među lovcima-sakupljačima, Li ističe da !Kung mrzi borbu i smatraju da je svako ko želi da se bori glup. Prema Dafiju, Mbuti gledaju na svaki oblik nasilja između dve osobe sa velikim gađenjem i odbojnošću, a nasilje nikada nije predstavljeno u njihovom plesu i nastupima. Bodli zaključuje da su ubistva i samoubistva veoma retki među neprobojnim članovima lovaca-sakupljača. Kreber, s druge strane, ističe da je ratoborna priroda američkog starosedelačkog stanovništva često isticana kako bi se opravdala evropska osvajanja; pleme Komanči, ističe Frid, živelo je potpuno nenasilnim životom vekovima pre evropske invazije, a nasilni su postali tek nakon kontakta sa pljačkaškom civilizacijom.
Razvoj simboličke kulture, koji je brzo doveo do pojave poljoprivrede, povezan je kroz ritual sa otuđenim društvenim životom preostalih primitivnih grupa. Bloh je pronašao vezu između nivoa rituala i hijerarhije. Posmatrano negativno, Vudbernovo istraživanje može otkriti vezu između odsustva rituala i odsustva specijalizovanih uloga i hijerarhije među članovima plemena Hazda u Tanzaniji. Tarnerovo istraživanje plemena Ndembu u Zapadnoj Africi otkriva bogatstvo ritualnih struktura i rituala koji su zamišljeni kao svojevrsna inscenacija sukoba koji su nastali nakon sloma ranijeg, otvorenijeg društva. Svi ovi rituali i strukture rade na političkom ujedinjenju. Ritual je ponavljajuća aktivnost čiji su ishod i efekat u suštini obezbeđeni društvenim ugovorom; on samo ukazuje na činjenicu da simboličke aktivnosti, kroz članstvo u grupi i društvena pravila, obezbeđuju kontrolu, piše Koen. Ritual nasleđuje koncept kontrole i dominacije i, prema Hičkoku, teži da uspostavi liderske uloge i centralizovane političke strukture. Monopol ritualnih institucija, dodaje Bender, jasno proširuje koncept autoriteta, pa čak može biti i izvor samog formalnog autoriteta.
Među poljoprivrednim plemenima Nove Gvineje, vođstvo – zajedno sa nejednakošću koju ono podrazumeva – zasniva se na učešću u hijerarhijama ritualne inicijacije ili na šamanskom duhovnom posredovanju. U ulozi šamana vidimo, dakle, konkretnu manifestaciju rituala i njegov doprinos dominaciji u ljudskom društvu.
Radin je razmatrao uobičajeni fenomen, podjednako rasprostranjen među azijskim i severnoameričkim plemenima, da šamani ili vračari smišljaju i razvijaju teoriju da su samo oni u kontaktu sa natprirodnim. Ovaj ekskluzivni pristup ih osnažuje na štetu drugih; Lomel je uočio ravnotežu između jačanja duhovne moći šamana i slabljenja te moći kod ostalih članova grupe. Ritual, dakle, ima prilično očigledan uticaj na odnose moći u svim oblastima života i otelotvoruje suprotnost ranijih perioda lišenih verskog vođstva.
Šamani plemena Batuke iz Brazila, na primer, tvrde da svaki od njih ima moć nad pojedinačnim duhovima i, poput sveštenika konkurentskih sekti za prevlast, nude natprirodne usluge svojim klijentima. Prema Mileru, specijalisti ove vrste koji imaju magijsku moć nad prirodom… na kraju, po pravilu, stiču moć nad ljudima. Zaista, šaman je često najmoćnija osoba u preagrarnim društvima; on ima moć da izvrši promene. Johanesen tvrdi da je otpor novom konceptu planiranja prisutan, na primer, kod indijanskih plemena na američkom jugozapadu, potisnut upravo uticajem šamana. Markvardt je, slično tome, ukazao da su strukture ceremonijalne vlasti igrale važnu ulogu u pokretanju i organizovanju proizvodnje u Severnoj Americi. Još jedan istraživač američkih plemena, Ingold, uočio je važnu vezu između šamanskog savladavanja divljine u prirodi i pojave potčinjavanja žena.
Bernt se, proučavajući Aboridžine, između ostalog, bavio uticajem ritualne polne podele rada na razvoj negativnih rodnih uloga, dok Randolf pogađa poentu sledećim rečima: ritualna aktivnost je neophodna da bi se stvorili „pravi“ muškarci i žene. U prirodi, međutim, nema razloga za podelu između polova, ističe Bender. Ona mora biti stvorena putem prisile i tabua, a „naturalizovana“ kroz ideologiju i ritual.
Ali, društva lovaca-sakupljača po samoj svojoj prirodi lišavaju ritual mogućnosti pripitomljavanja žena. Struktura (ili bolje rečeno nedostatak strukture) grupa zasnovanih na jednakosti, čak i onih koje su najjače orijentisane na lov, uključuje garanciju autonomije za oba pola. Ova garancija leži u činjenici da su supstance neophodne za održavanje podjednako dostupne i ženama i muškarcima, i da, štaviše, uspeh grupe zavisi od saradnje zasnovane na ovoj autonomiji. Obim aktivnosti polova je često donekle segregiran, ali pošto je doprinos žena generalno barem jednak doprinosu muškaraca, rodna ravnopravnost je ključna karakteristika autohtonih društava, ističe Erenberg. Mnogi antropolozi – poput Fluer-Loban, Rorlih-Livit, Sajksa, Vederforda i Likoka – zaključili su da je položaj žena u primitivnim grupama bio viši nego u bilo kojoj drugoj vrsti društva. Ternbul tako primećuje da u svim važnim odlukama plemena Mbuti, muškarci i žene imaju jednako pravo glasa, budući da su lov i sakupljanje podjednako važni. On jasno ističe da postoji izvesna diferencijacija polova – verovatno mnogo veća nego što je bio slučaj među njihovim precima – ali bez uspostavljanja odnosa superiornosti ili inferiornosti. Štaviše, prema Postu i Tejloru, muškarci !Kung rade mnogo duže od žena.
Kada je reč o podeli rada koja se uspostavila među modernim lovcima-sakupljačima, treba dodati da ova diferencijacija uloga nikako nije univerzalna. Nije bila tako čak ni kada je rimski istoričar Tacit, pišući o feničanskim i baltičkim regionima, napisao da: žene se hrane lovom, baš kao i muškarci… i njihov plen je mnogo veći od žetve muškaraca koji se iscrpljuju radeći na poljima. Ili kada je Prokopije, u šestom veku pre nove ere, napisao da Seritifini – koji su živeli na teritoriji današnje Finske – ne obrađuju zemlju sami, niti to žene rade za njih, već po pravilu žene love zajedno sa muškarcima. Žene plemena Tivi sa Melvilskih ostrva love svaki dan, baš kao i žene plemena Agta na Filipinima. Među Mbutima, seksualna specijalizacija gotovo da i ne postoji. Čak je i lov zajednička aktivnost, obaveštava nas Ternbul, a Kotlou svedoči da je lov među tradicionalnim Eskimima (ili je barem bio) zajedničko zanimanje cele porodične grupe.
Darvin je pronašao još jedan aspekt seksualne ravnopravnosti: u najvarvarskijim plemenima, piše on, žene imaju mnogo veću slobodu da biraju, odbijaju i zavode svoje ljubavnike, i mnogo veću mogućnost promene muževa nego što bi se moglo očekivati. Bušmani !Kung i Mbuti su primeri, prema Maršalu i Tomasu, takve ženske autonomije; žene izgleda napuštaju svoje muževe kad god su nezadovoljne svojim brakom, zaključuje Begler.
Maršal ističe da je silovanje veoma retko ili nepostojeće među !Kungima. Još jedan zapanjujući fenomen među lovcima-sakupljačima je sposobnost žena da spreče trudnoću bez ikakvih kontraceptivnih sredstava. Mnoge hipoteze su pokušale da objasne ovaj fenomen i – poput one koja ukazuje na vezu između kontracepcije i količine telesne masti – na kraju su odbačene. Objašnjenje zasnovano na činjenici da su nepripitomljeni ljudi znatno više usklađeni sa sopstvenim telima deluje sasvim verovatno. Primitivne žene nisu otuđene od senzacija i procesa u sopstvenim telima, niti ih na bilo koji način utrnjuju; kontrola rađanja verovatno uopšte nije misteriozna ljudima čija tela nisu strani objekti na koje se može uticati.
Pigmeji Zaira slave prvu menstruaciju svake devojke na velikom festivalu zahvalnosti i radosti, ističe Ternbul. Mlada žena oseća ponos i zadovoljstvo, a cela grupa izražava veliku radost. Ali među poljoprivrednim seljanima, ističe Dafi, žena koja prolazi kroz menstrualni ciklus smatra se nečistom i opasnom i izolovana je tabuom. Opušteni, egalitarni odnosi između muškaraca i žena San, njihova fleksibilnost u ulogama i međusobno poštovanje, impresionirali su Patrišu Drejper; to je odnos, jasno stavlja do znanja autorka, koji će se nastaviti sve dok pleme živi životom lovaca-sakupljača.
Dafi je otkrila da deca u kampu Mbuti svakog muškarca zovu ocem, a svaku ženu majkom. Deci domorodaca se poklanja mnogo više brige, vremena i pažnje nego deci u izolovanom jezgru civilizovane porodice. Van der Post i Tejlor opisuju gotovo stalni kontakt bušmenske dece sa njihovim majkama i drugim odraslim članovima plemena. !Kung bebe pokazuju, prema Ejnsvortu, znake veoma ranog razvoja kognitivnih i motoričkih sposobnosti. To se pripisuje, s jedne strane, vežbanju i stimulaciji koju pruža neometana sloboda kretanja, a s druge strane, visokom stepenu fizičke nežnosti i bliskosti između roditelja i dece !Kung.
Patriša Drejper primećuje da u igrama dece !Kung gotovo da nema takmičenja, a Mardžori Šostak ističe da devojčice i dečaci ovog plemena igraju zajedno i ravnopravno učestvuju u svim igrama. Takođe je otkrila da deca nisu sprečena od eksperimentalnih seksualnih igara, što je, prema Ternbulu, u skladu sa slobodom dečaka i devojčica Mbuti da se upuštaju u predbračni seks sa velikim samopouzdanjem i zadovoljstvom. U tom smislu, Rut Benedikt je napisala da pleme Zuni ne poznaje koncept greha. Vrlinski način života nije posebno cenjen… Prijatni odnosi između polova su samo jedan oblik prijatnih odnosa između ljudi… Seks je sastavni deo srećnog života.
Kunc i Henderson ukazuju na sve veći broj dokaza koji podržavaju pretpostavku da su odnosi između polova najjednakiji u najjednostavnijim primitivnim društvima. Žene igraju ključnu ulogu u tradicionalnoj poljoprivredi, ali ovaj doprinos – prema Ševilaru, Lekontu i Vajtu – ne donosi im odgovarajući status, za razliku od slučaja u grupama lovaca-sakupljača. Kao biljke i životinje, žene su sve više podvrgnute pripitomljavanju sa razvojem poljoprivrede. Kultura, osiguravši svoj status uspostavljanjem novog poretka, zahteva čvrsto potiskivanje instikata, slobode i seksualnosti. Svaki nered mora biti proterano, a sve elementarno i spontano mora biti čvrsto obuzdano. Ženska kreativnost i sama suština njihove seksualne ličnosti su potisnute kako bi se napravilo mesta za ulogu – istaknutu u svim seljačkim religijama – Velike Majke, odnosno plodne hraniteljke muškaraca i hrane.
Muškarci južnoameričkog poljoprivrednog plemena Munduruk izjednačavaju biljke sa seksom u izjavi o potčinjavanju žena: „Ukroćujemo ih, kažu, bananama.“ Simon de Bovoar je u jednačini pluga i falusa prepoznala simbol muške vlasti nad ženama. U amazonskom plemenu Dživaro, drugoj poljoprivrednoj grupi, žene su tegleće životinje i lična svojina muškaraca, primećuje Herner; otmica odraslih žena, dodaje Ferguson, je uobičajena pojava u ratovima između ovih nizijskih južnoameričkih plemena.
Eksploatacija i izolacija žena su funkcije poljoprivrednih društava, primećuje Gregor, a žene i dalje obavljaju većinu ili čak sve poslove u takvim grupama, dodaje Morgan.
Prema Latrapu, gore pomenute grupe praktikuju lov na glave kao deo endemskog rata oko željene obradive zemlje; lov na glave i gotovo neprekidno ratovanje prisutni su i u poljoprivrednim plemenima visoravni Nove Gvineje. Lenski su, nakon studije sprovedene 1974. godine, zaključili da je rat bio veoma redak među primitivnim narodima, ali je bio izuzetno čest u poljoprivrednim društvima. Vilson, s druge strane, sumira: Osveta, obmana, pobuna, ratovi i sukobi se javljaju i tipični su za pripitomljene narode.
Plemenski sukobi, tvrdi Godelije, mogu se objasniti prvenstveno u vezi sa kolonijalnom dominacijom, i njihovo poreklo ne treba tražiti u funkcionisanju pretkolonijalnih struktura. Kontakt sa civilizacijom nesumnjivo može imati uznemirujući, degenerativni efekat, ali Godelijeov marksizam – njegovo nerado dovodi u pitanje pripitomljavanje/proizvodnju – čini se suštinskom komponentom takvog suda. Stoga bi se moglo reći da bakarni Eskimi – u čijim grupama, prema Damasu, često dolazi do ubistava – duguju ovo nasilje dejstvu spoljnih uticaja, ali svakako vredi pomenuti njihovu upotrebu pripitomljenih pasa.
Arens, na prilično sličnom nivou kao Godelije, primećuje da je kanibalizam kao kulturni fenomen zapravo izmišljen i promovisan od strane stranih osvajača. Međutim, postoje zapisi koji beleže ovaj fenomen usput među narodima uključenim u proces pripitomljavanja. Hogovo istraživanje otkriva, na primer, kanibalizam kod određenih afričkih poljoprivrednih plemena, preplavljenih ritualima. Kanibalizam je generalno oblik kulturnog nadzora haosa u kome žrtva predstavlja životinju ili bilo šta što treba pripitomiti, ističe Sandej. Svakako je značajno da je jedan od najvažnijih mitova među stanovnicima ostrva Fidži, koji govori o tome kako su Fidžijanci postali kanibali, bukvalno priča o setvi. Isto tako, visoko pripitomljeni i vremenski svesni Asteci su vršili ljudske žrtve kako bi ukrotili proizvoljne sile i održali društvenu ravnotežu u visoko otuđenom društvu. Kako Norbek ističe, nepripitomljena, kulturno siromašna društva su lišena kanibalizma i ljudskih žrtava.
U jednoj od fundamentalnih potvrda teze o pojavi nasilja u složenijim društvima, Barns primećuje da su izveštaji o teritorijalnim sukobima između lovaca-sakupljača veoma retki u etnografskoj literaturi. Granice plemena !Kung su veoma nejasne i neodređene, dodaje Li; teritorije naroda Pandaram se preklapaju, a pojedinci idu gde god žele, čitamo u Morisovom izveštaju; Hazde, s druge strane, primećuje Vudbern, slobodno se kreću iz jednog područja u drugo; granice i zadiranje u imovinu gotovo da nemaju značenje među Mbutijima, ističe Ternbul; a australijski Aboridžini odbacuju teritorijalne ili društvene granice. Stjuardovim rečima, etika velikodušnosti i gostoprimstva zauzima mesto ekskluzivnosti.
Narodi lovaca-sakupljača, prema Kitvudu, nemaju razvijen koncept privatne svojine. Kao što je prethodno naznačeno, primitivni stanovnici ne poznaju civilizacijsku opsesiju spoljašnjošću; u tom smislu, Sansom definiše Aboridžine kao narod bez imovine.
Moje i tvoje, klice svakog zla, ne postoje među njima, pisao je Pjetro o severnoameričkim starosedeocima koje je sreo tokom Kolumbovog drugog putovanja. Prema van der Postu, Bušmani nemaju pojam vlasništva, a Li primećuje da dotično pleme ne pravi oštru razliku između prirodnih resursa i društvenog bogatstva. Stoga postoji jaka linija razdvajanja između prirode i kulture, a necivilizovani su izabrali prirodu.
Postoji mnogo lovaca-sakupljača koji su mogli da nose sve što koriste u jednoj ruci, a koji umiru bez ičega više od onoga što su imali na rođenju. Ljudi su nekada sve delili; pojavom poljoprivrede, vlasništvo postaje najvažnije, a vrsta preuzima vlasništvo nad svetom. To je deformacija koju čak ni mašta ne može da ispravi. Sahlins krasnorečivo piše o tome: Najprimitivniji narodi sveta poseduju malo, ali nisu siromašni. Siromaštvo nije samo mali broj dobara ili puki odnos između sredstava i ciljeva; to je, pre svega, odnos između ljudi. Siromaštvo je društveni status. Kao takvo, ono je izum civilizacije.
Uobičajena tendencija lovaca-sakupljača da odbace poljoprivredu, osim ako im nije nametnuta, ukazuje na oštru podelu između prirode i kulture; ova podela je očigledna kod plemena Mbuti, koje veruje da svaki član plemena koji postane poljoprivrednik više nije Mbuti. Oni su potpuno svesni da su primitivna grupa i poljoprivredno selo dva suprotstavljena društva sa suprotstavljenim vrednostima.
Međutim, ponekad se ključni faktor pripitomljavanja zaboravi.
Istorijski autohtoni narodi zapadne obale Severne Amerike dugo su smatrani neobičnim predstavnicima primitivnih ljudi, napisao je Koen; prema Keliju, plemena severozapadne obale krše sve stereotipne stereotipe o ponašanju lovaca-sakupljača, budući da ovi autohtoni narodi, čiji je glavni izvor hrane ribolov, pokazuju bitne karakteristike otuđenja u obliku poglavica, hijerarhija, ratova i ropstva. Ali skoro sve studije previđaju uzgoj duvana i upotrebu domaćih pasa. Čak i ova čuvena anomalija, dakle, ima karakter pripitomljavanja. Njihove aktivnosti – poput rituala, proizvodnje i mnogih pratećih oblika dominacije – stoga su izvori i komponente nestanka ranije harmonije.
Tomas navodi primer severnoameričkih Šošona iz regiona Velike doline i tri komponente njihovog društva: Šošone iz planina Kavič, Šošone iz reke Ris i Pajute iz doline Ovens. Tri grupe, ističe autor, pokazuju značajno različite faze razvoja poljoprivrede, a naglasak na teritorijalnosti, vlasništvu i hijerarhiji odgovara nivou pripitomljavanja.
Opisivanje neotuđenog sveta deluje nemoguće, čak i nepoželjno, ali lično verujem da možemo i treba da pokušamo da otkrijemo današnju distancu od sveta i razlog te distance. Skrenuli smo zastrašujuće pogrešno u simboličkoj kulturi i podeli rada, počevši od mesta fascinacije, razumevanja i celovitosti ka odsustvu koje nalazimo u srcu doktrine progresa. Prazna i ispražnjujuća logika pripitomljavanja i njena težnja da uspostavi moć nad svim što postoji, sada nam se otkriva u ruševinama civilizacije koja uništava sve oko sebe. Pretpostavka o podređenosti prirode omogućava dominaciju kulturnih sistema koji će uskoro učiniti Zemlju nenastanjivom.
Postmodernizam nam govori da društvo bez odnosa moći može biti samo puka apstrakcija. To je laž, osim ako nismo spremni da prihvatimo smrt prirode i odreknemo se onoga što je nekada bilo i onoga što možemo ponovo otkriti. Ternbul je govorio o intimnom odnosu između naroda Mbuti i okolne šume; ovi ljudi plešu gotovo kao da vode ljubav sa šumom, napisao je. U srcima jednakih ljudi, takvo društvo stoga nikako nije apstrakcija; to je stvarnost koja se bori za opstanak.
Izvor: http://www.stocitas.org/zerzan%20primitivci%20buducnosti.htm
