Postavke žanra
Špageti vesterni su možda i najzabavniji žanrovski filmovi ikad snimani. Change my mind. Podsećam da ih nikako ne treba brkati sa američkim vesternima koji su nešto potpuno drugo. Premisa klasičnog američkog vesterna je mitsko vreme ekspanzije SAD-a na „pusta“ prostranstva Zapada, velikih ravnica iza planina Apalača, kao i probijanje puteva do zapadne obale današnjih Sjedinjenih Država. Srž sukoba u ovom nastojanju je onaj između belog civilizovanog kauboja i divljeg, krvoločnog Indijanca. Vestern je mitološko vreme kada se američko društvo rađa, oblikuje, širi i stasava i kao takav kamen je temeljac američkog Holivuda pa i SAD-a uopšte.
Ipak, 1960-ih godina sa druge strane Atlantskog okeana stasava grupa (mahom) talijanskih režisera koja će preuzeti scenografiju kao i mnoge od premisa vesterna, ali će mu dati potpuno drugo značenje. Kopile koje će se izroditi između planetarno popularnog žanra američkog vesterna (prim.aut. jedine reči engleskog koje je znao moj deda jesu iz američkih vesterna koje je gledao u svojoj mladosti znači 50-ih i 60-ih) i talijanskih režisera (često) levičarskih afilijacija zvaće se ŠPAGETI VESTERNI.
Možda i nije mogao biti smišljen bolji naziv, a možda i nije trebalo. Italijanski vesterni smeštani su u vremenskom periodu od početka američkog građanskog rata do početaka borbe meksičkog seljačkog pokreta pod Emilijanom Zapatom. U tom turbulentnom periodu za severnoamerički kontinent priče koje tematizuju špageti vesterni su borba običnog čoveka sa oholim moćnicima, priče o eksploataciji ljudi u periodima bezvlašća ili samovolje oblasnih gospodara, šerifa i lovaca na ucenjene glave. Takođe, vrlo često je stavljen akcenat na nepovoljan položaj žena koje su u smrt pratile svoje muževe radije nego da dozvole da budu silovane ili ponižavane od strane lutajućih bandi. (slušati pesmu Ona spava od Zdravka Čolića). Sve u svemu, nasilje, bespuće, nepravda i potlačenost tipične su scene koje srećemo u italijanskim vesternima. Ipak, malo vedrine unose nam protagonisti, vešti revolveraši i misteriozni likovi iz čije vizure posmatramo radnju. Oni biraju da pomognu ili da se umešaju u sve te situacije na koje nailaze. Čojstvo je kad drugoga branim od sebe, deviza je Marka Miljanova, ali i svakog prosečnog protagoniste italo-vesterna.
Primjeri
Sa svim obrtima koje je žanru doneo Špageti vestern postao je planetarno popularan i čak nadišao mnoge klasike originalnog američkog vesterna. Tipična slika koju imamo kada zamišljamo vesterne jesu zapravo radovi italijanskih režisera Serđa Leona, Serđa Korbučija, Đulija Petronija i drugih. Filmovi poput Dolar triologije (1964, 1965, 1966), Đanga (1966), Smrt jaše konja (1967), Kompanjeros (1970) i drugi nezaobilazni su ne samo u ovom žanru nego su uticali na režisere poput Kventina Tarantina ili Milča Mančevskog i sve koji su ikada koristili citate ili se referisali se na špageti vesterne. Recimo epizoda Samuraja Džeka: Par u vozu takođe je vizuelno-scenarijski omaž italijanskim vesternima ili još bolje u filmu Most Hajrudina Krvavca scena revolveraškog obračuna sa ne tako revolveraškim MP-40 „šmajserima“. Lično me raduje što su italijanski vesterni nadživeli i pobedili američke vesterne.
Najveći
Ali čekajte, ja uopšte ne želim da pišem o filmovima, ne, ja sam želeo da pišem o muzici. Kada se pomene ŠPAGETI VESTERN ime koje najviše odjekuje je veliki (rahmetli) Enio Morikone koji je pisao muziku za neviđeno veliki broj ovih filmova. Repetativna tema na gitari podseća na galop, zvižduci, bičevi, visoke frulice, mamuze, zvona i zvončići, opaljivanje pištolja na kapisle, horovi sa izmaštanim narodnim motivima, ratni pokliči, raštimovani klaviri sastavni su deo muzike Enija Morikonea. Već prvi tonovi odmah crtaju scene pustinja i kraških reljefa, bespuća sa nekoliko kuća i jednim bunarom. Reklo bi se tipični severnomeksički reljefi, međutim većina špageti vesterna snimana je na jugu Frankove Španije i zapravo je taj reljef utisnut na celuloidnu traku mnogih filmova ovog žanra. A ko je prošao Hercegovinom (i starom i novom) ili dalmatinskim zaleđem mogao je da zamisli da se špageti vesterni odvijaju baš tu. I gle čuda ili veze sa reljefima i u ovom sektoru možemo naći frankove istomišljenike.
Dalmatinski pistolero
Kao što smo utvrdili da muzika Morikonea budi slike iz davno zaboravljenih filmova, a najnoviji HIT singl Marka Perkovića donosi nam baš morikoneovske elemente u muzici i spotu. Spot otvaraju tri devojke koje stoje na sred velikog groblja punog anonimnih krstova, direktna vizuelna referenca na obračun trojice revolveraša na groblju Tužnog brda (Blondie, Angel Eyes, Tuco) na kraju filma Serđa Leona – Dobar, loš, zao (1966). Čuvena Ekstaza zlata samo u Perkovićevoj obrnutoj varijanti oni su devojke i stoje ujedinjene. Šaka devojke prekriva kameru i prikazuju nam se kratki udari topova baš kao na uvodnoj špici u istoimeni film, samo što su ovo zlokobne srpske haubice koje tuku po nevinim hrvatskim braniteljima.
Tompson nas uvodi u svoju špageti vestern fikciju u kojoj je on pravednik, misteriozni jahač i saputnik dobra. Morikoneovska gitara nekakvog kantri balkanskog stila otvara pesmu, dok izvođači stoje u reljefu tipične Herceg-Bosne. Sve je poređano i prati tu scenografiju. Nisko sporadično rastinje, suva trava izgorela pod hercegovskim suncem, po neki suhozid i temelj napuštenog objekta, sve kao kod Serđa Leona.
Zaboravljeni heroji
I onda sama tematika pesme koja podseća na kraj jedne ere. Kao pod žanra špageti vesterni tematizuje i sam kraj 19. veka i ulazak u 20. vek. Lokomotive su pobedile i železnica se neumoljivo gradi, vlast je uspostavljena i lokalni šerifi nisu više reč zakona. Svet nezaustavljivo hrli u hiperindustrijalizaciju, a Divlji Zapad nestaje i pretvara se u romantizovanu i čokoladiranu sliku. Ipak stari šmekeri i kauboji videli su deo akcije i sada na pragu 20. veka mogu da se podsete svojih slavnih dana i nauče po kog mladog pastuva starim trikovima.
Svi su svesni da su zabava i akcija prošle, nema više ucenjenih glava, nema više divljanja i bezzakonja i da se sada mora igrati po pravilima iz Vašingtona. Istinski domoljub Tompson sa setom se priseća dana kada se branila Hrvatska, puna trijumfalnog naboja i palih heroja u sukobu sa velikosrpskom komunističkom soldateskom.
Slika borbe i previranja tako snažno utisnuta u aktere tih događaja ipak bledi među generacijom mladih koja ima samo posredne slike slavnih dana. Stare mange i šmekeri domovinskog rata mogu samo da upozoravaju na stare pretnje za koje se do skoro smatralo da su zauvek uklonjene. Da li će mladi osluškivati „korake u noći“ ostaje nejasno, baš kao što se vreme špageti vesterna nejasno završava negde na pragu 20. veka. Legenda ostaje u prethodnom veku, a postavka narednog veka uvek je drugačija i neočekivana.
