Кроз колону иде нејач,
жене плачу ђеца цвиле,
у аута људи скачу,
од погрона ђавоље силе.
Да су бар јачи били,
па да кажем да је просто,
да колонашима пушку даш,
ниједан Хрват неби осто.
Лако је сада причат,
када мир колко толко влада,
ал како је мајци било,
када јој син настрада.
Таквих је случајева било,
нема им људи броја,
страдало је много људи,
из Крајишког храброг строја.
Па са неба посматрају,
Крајишнике свуд по свјету,
снагу им у груди дају,
да поднесу судбу клету.
Олују ти помињу често,
док туга им груди пара,
напуштише родно мјесто
јер зла сира све похара.
Увече ти причат стану,
око оног дрвеног стола,
маштају о томе дану
да се ослободе бола.
Један ти узе чашу,
грлат момак, крајишки син,
па запјева ону нашу
ДОГОДИНЕ СВИ У КНИНУ.
Засузиле ми очи тада,
не стигох рећи ништа,
сам за себе само казах
ТЕШКО ЛИ ЈЕ БЕЗ ОГЊИШТА.
ЖИВЈЕЛИ МИ КРАЈИШНИЦИ,
ЧУЈТЕ ОВО МОЈЕ СЛОВО,
ЈА ЋУ ВАМ НАЗДРАВИТИ
СА „НЕПОНОВИЛО СЕ ВИШЕ ОВО.
