„Ovo je ekonomski državni inžinjering; bez ijednog ispaljenog metka.“ Ovako je ponosno govorio američki sekretar za finansije Skot Besent u Davosu, u januaru ove godine, hvaleći se kolapsom iranske ekonomije koji je njegova administracija ciljano izazvala. Mesec dana kasnije, na ulicama iranskih gradova su ležali mrtvi. Dva meseca kasnije, američki bombarderi seju smrt, a pokušaj kopnene invazije i dalje eskalacije deluje kao izglednija opcija od mira.
Agresija protiv Irana nije proizvod koherentnog američkog strateškog interesa, pa čak ovaj put ni žeđi za naftom, već je to rat američko-izraelske “Epstin koalicije” u kojoj su cionistički geopolitički imperativi prevladali u donošenju odluka u Vašingtonu. U tom smrtonosnom procesu simbioze, institucionalno i medijsko lobiranje, evangelistička teološka dogma i neokonzervativne mreže ratnog profiterstva nadjačali su obaveštajne procene, javno protivljenje i svaki privid demokratskog uticaja.
Istorija američke politike prema Iranu predstavlja iscrpljujuću hroniku neuspeha. Vašington je tokom decenija isprobao sve instrumente prinude, puč, sankcije, proksi ratove a sada i direktnu vojnu agresiju ali iranska nepokolebljivost samo dalje demaskira pravo lice „imperije zla“ i šalje glasnu poruku ostatku sveta da je američka nepobedivost prošlost.
Uvertira u ovaj rat bilo je prošlogodišnje bombardovanje Irana u sred pregovora kao i dugogodišnji režim unilateralnih sankcija Sjedinjenih država koje su zločin za sebe i koje su usmerene na sistematsko ekonomsko iscrpljivanje civilnog stanovništva. Svi ti akti agresije, kulminiraju ovim brutalnim vazdušnim udarima i sve glasnijim najavama kopnene invazije. Oni međutim ignorišu istoriju i materijalnu realnost Irana kao države koja je tek vrh ledenog brega civilizacije sa kontinuitetom od preko dve hiljade godina. Drevne civilizacije koja nikad nije bila kolonizovana iako je oduvek bila stešnjena između velikih imperija i koja je svoj identitet i legitimitet gradila upravo na otporu svakoj vrsti potčinjavanja. Nešto za šta bi mi u Srbiji trebalo da imamo simpatija. Takođe znamo, jer smo osetili na svojoj koži, da strane agresije i bombe samo jačaju društvenu koheziju i stavljaju podele po strani u borbi protiv direktne spoljne egzistencijalne pretnje.
Sa druge strane, na Zapadu, podrška ovom ratu je istorijski niska, a opravdanja za njegovo započinjanje su providna i lenja. Za početak rat nema proklamovani cilj, tačnije on se menja u zavisnosti na koju nogu Tramp ustane. Tako smo jednog dana slušali tvrnje da nije ni u pitanju rat, nego maltene specijalna operacija, da bi drugog slušali nesuvislo proglašavanje pobede. Jednog bi dana cilj bio iranski nuklearni a sledećeg balistički program, da bi onog tamo to bila smena režima ili iransko finansiranje Hamasa i Hezbolaha… Kakofonija i ne-ujednačenost poruka koju vidimo u izjavama američkih funkcionera ukazuje na simptom sistemske dezorjentacije a ne lični hir Donalda Trampa. Takva haotičnost signalizira krizu unutar samog imperijalnog jezgra koje više ne može da uskladi svoje unutrašnje protivurečnosti sa spoljnim ambicijama. Jedino se cilj Izraela čini jasnim – što veća destrukcija i slabljenje bilo kakve sposobnosti Irana da utiče na region. Po moguđstvu libijski, jugoslovenski ili makar irački scenario. Poslednji je detaljno predstavljen u skorašnjem tekstu na ovom portalu.
To što ovaj rat ima nezapamćeno nisku podršku i toliko traljavu propagandu može da deluje ohrabrujuće, ali zapravo otkriva nešto zabrinjavajuće: koliko je zapadna javnost pasivizovana i isključena iz odlučivanja. Upadljiva je razlika u odnosu na rat u Iraku, kada je stotine hiljada ljudi izašlo na američke ulice, a sistem se bar trudio da pred svetom deluje kredibilno.
Pas šeta gazdu
U svim analizama, ratnim simulacijama i izveštajima vojne i obaveštajne zajednice SAD o Iranu, jedna tema se ponavlja:
„Kriza za krizom izbijala je između Irana i Sjedinjenih Država, ali Iran nikada nije bio i gotovo sigurno nikada neće biti egzistencijalna pretnja Sjedinjenim Državama. Nema teritorijalnih pretenzija prema Sjedinjenim Državama, nikada nije izveo teroristički napad usmeren na američko tlo, i čak i kada bi posedovao nuklearno oružje, nema sisteme za isporuku kojima bi mogao direktno ugroziti Sjedinjene Države.”
Tako još davne 2009. piše Brookings institut, uticajni trust mozgova (think-thank) koji kreira strategije za sam vrh Američke oligarhije, u dokumentu pod nazivom „Kojim putem do Persije? – Opcije za novu američku strategiju prema Iranu”.
Pod vođstvom direktorke nacionalnih obaveštajnih službi Tulsi Gabard, američke bezbednosne agencije navele su u svojoj zvaničnoj proceni pretnji za 2025. godinu dostavljenoj Kongresu, da Iran „ne pravi nuklearno oružje”. Navodi se još i da nedavno ubijeni vrhovni vođa Irana, Ali Hamnei, nije dozvolio program naoružanja koji je suspendovo 2003. godine.
Suočen sa ovom internom procenom američkog bezbednosnog aparata, Tramp ju je eksplicitno odbacio, izjavom: „Ne zanima me šta je ona rekla… Mislim da su bili veoma blizu.” Postoji, međutim, jedna obaveštajna zajednica koja uporno potrkepljuje takve tvrdnje Donaldu Trampu. Ne samo to kako Iran zapravo jeste pretnja SAD-u, nego i njemu lično. Ona Izraelska.
Da je za kormilom ovog rata Izrael, može se već slobodno smatrati činjenicom. Potvrdile su to već mnoge izjave članova Trampove i Netanjahuove administracije, implicitno i eskplicitno. Nijedna ipak bolje i preciznije od izjave Džo Kenta, odlazećeg direktora Nacionalnog centra za borbu protiv terorizma (NCTC) najvišeg zvaničnika američke administracije koji je dao ostavku usled prigovora savesti decenijama unazad:
„Ne mogu mirne savesti da podržim rat koji se trenutno vodi u Iranu. Iran nije predstavljao nikakvu neposrednu pretnju našoj naciji. Postalo je kristalno jasno da smo u ovaj sukob uvučeni isključivo pod pritiskom Izraela i njegovog moćnog lobija u Americi.
Korišćena je ista ona kampanja dezinformacija i „eho komora“ koja je svojevremeno obmanula javnost i uvukla nas u katastrofalni rat u Iraku, koji je našu zemlju koštao hiljade života najboljih sinova i kćeri. Ovi ratovi ne služe interesima američkog naroda niti opravdavaju žrtvovanje narednih generacija. Ne možemo i ne smemo ponovo napraviti istu grešku.“
Državni sekretar Marko Rubio nehotice je i sam priznao isto:
„…Znali smo da će doći do izraelske akcije; znali smo da će to izazvati napad na američke snage; i znali smo da ćemo, ako ne krenemo na njih pre nego što oni pokrenu te napade, pretrpeti veće gubitke, a možda čak i veći broj poginulih… Očigledno, bili smo svesni izraelskih namera i razumeli smo šta će to značiti za nas, te smo morali biti spremni da delujemo kao posledica toga. Ali ovo je moralo da se desi, bez obzira na sve.“
Američki imperijalizam ne pamti ovakvu nepopularnost sopstvenog rata, možda baš zato što je i najmanje sopstven do sada. Kao da je i propaganda za ovu agresiju delegirana Izraelu. Ona se svodi na projekcije i proglašavanje iranske države izvorom svakog zla odgovorne za sve probleme pod kapom nebeskom. Iran je predstavljen u isto vreme kao; vodeći sponzor terorizma, uprkos kontinuiranom ratu sa Islamskom državom, nuklearna pretnja, decenijama na pragu posedovanja bombe; svemoćna sila iz senke koja ima spavajuće terorističke ćelije u Americi i koja stoji iza čak dva pokušaja atentata na Trampa; srednjevekovni teokratski i antisemitski kult smrti koji želi da zatre celokupnu jevrejsku populaciju, ali i samu Zapadnu civilizaciju. Iako tako svemoćan i sveprisutan, režim u Iranu predstavljen nam je u isto vreme i kao nikad slabiji, na izdahu snaga i bez ikakve podrške naroda koji je porobljen i jedva čeka da ga oslobode anglo-cionističke bombe.
Važno je, međutim, ne upasti u suviše prostu priču. Američka oligarhija nije monolit. To što Izrael gura Ameriku ka eskalaciji sukoba sa Iranom ne znači da unutar same američke elite već ne postoje frakcije koje taj sukob priželjkuju.
Dok je deo oligarhijskog kapitala vezan za stabilna tržišta i predvidive lance snabdevanja te preferira red i poslovanje pod dekorom normalnosti, postoje i oni koji u stalnim ratovima i nestabilnosti vide svoju priliku: proizvođači naoružanja, špekulanti, rizični “venture” kapital i deo tehnološke elite koji u haosu disrupcije vide svoju priliku. Za njih je nestabilnost idealan poslovni model. Rat diže cene, otvara nova tržišta, pomera pažnju, razara konkurente i ubrzava preraspodelu moći i bogatstva.
S toga pitanje „ko koga šeta” nema jednostavan odgovor. Izrael nije tek pas koji je potpuno zarobio nedužnog gazdu i sad ga samovoljno vodi na uzici na silu, ali nije ni obični satelit u vazalnom položaju, poput recimo EU zemalja. Pre je slučaj da SAD i Izrael čine spojenu, teško razdvojivu strukturu sa različitim centrima pritiska, različitim ritmovima i strateškim interesima. Reč je o duboko isprepletenom odnosu u kojem američki institucionalni interes za globalnom hegemonijom postoji i nezavisno ali ga cionistički lobi uspešno i nesrazmerno vezuje za Izrael i njegove interese.
Istorijski kontekst
Prihvatanje bilo kog od ponuđenih opravdanja za ovu agresiju, razotkriva možda i najpogubniju slepu mrlju u zapadnoj perspektivi ostatka sveta. Ulozi koju te iste zapadne zemlje igraju u istoriji svakog kutka planete. Zašto u Iranu uopšte postoji teokratska diktatura? Zato što je Amerika omogućila svrgavanje Mosadekove vlade 1953. Vlade koja nije čak bila ni socijalistička, već demokratska, po Zapadnom modelu. Ipak, sa jednom fatalnom manom – bila je to vlada koja je želela nacionalizaciju sopstvenih energetskih resursa zemlje. To je bilo nedopustivo za Ameriku koja je tek preuzela imperijalne uzde od Britanije, te je CIA svrgla Mosadeka i predala apsolutnu vlast Šahu Rezi Pahlaviju, oktroisanom monarhu, pokazujući iranskom narodu da njihova volja nije bitna. Bio je to prvi od ispostaviće se redovnih intervencija i pučeva izvedenih u narednim decenijama po istom ili sličnom šablonu širom sveta.
Kako bi opstala, monarhistička diktatura se oslanjala na tajnu policiju i brutalno gušenje nezadovoljstva, uz malu odabranu klijentelističku elitu koja je uživala sve privilegije. To je dovelo do opšteg nezadovoljstva i osiromašivanje naroda, koje je na kraju kulminiralo u revoluciju. U toj revoluciji učestvovao je široki narodni front ali je teokratska i tvrda antiimperijalistička struja isplivala kao vodeća sila. Nije slučajno da se vrlo sličan tok događaja odigrao još mnogo puta od tada do danas. Zapadna intervencija direktno cilja suverenističke snage i uspostavlja marionetske diktature. Tamo gde bi ove instalirane vlasti pale, dolazi po pravilu mnogo autoritarnija, militantnija i “tvrđa” suverenistička struja, jer je naučena lekcija da jedino takva snaga omogućava opstanak protiv nadmoćnog neprijatelja. Iranska teokratija predstavlja dakle reakciju na uništenje iranske demokratije. Ovakva istorijska uzročno-posledična nit je neophodna da bi se izvukli iz dekontekstualizovanog, aistorijskog vakuuma „sadašnjeg trenutka“ koji mediji forsiraju.
Levica, desnica, centralno
I dok raste rascep na američkoj desnici u kome je podrška Izraelu i ratu u Iranu centralna vododelnica, Zapadna levica kao da je u potpunoj paralizi. Jedan od razloga za to je što su se mnogi glasovi koji zagovaraju promenu režima u Teheranu infiltrirali u propalestinski pokret. Zvuče sjajno dok govore o Gazi ali čim se pomene Iran, njihova pozicija se ne razlikuje mnogo od one Marka Rubija. Ideja da svi treba da se fokusiramo na „iranske glasove”, to jest, na glasove ratnohušačke iranske dijaspore na Zapadu odlučujuće parališe i ljulja samopouzdanje ljudi kada je reč o suprotstavljanju ovom masovnom zločinu. Previše levičara je dozvolilo ratnohušačima iranskog porekla da ih zastraše i nateraju na ćutanje na ovom frontu, na potpuno isti način na koji su dozvolili cionističkim Jevrejima da ih decenijama ućutkuju po pitanju Palestine.
S posebnom naklonošću prihvataju se vizure desničarske dijaspore poput one iranske, naseljene u Americi upravo iz konsekvenci intervencija i mešanja. Iranska dijaspora i pored toga nije homogena a upravo ta heterogenost otkriva selektivnost zapadnog medijskog aparata. Postoje organizacije kao NIAC (Nacionalni savet iranskih Amerikanaca) koje se dosledno protive vojnoj intervenciji i zagovaraju diplomatsko rešenje i koje su sistematično marginalizovane, optuživane za lojalnost Teheranu i isključene iz javnog diskursa. S druge strane, organizacije koje otvoreno pozivaju na vojnu intervenciju dobijaju tretman kao nepristrasni izvori istine o zemljama koje su napustili. Njihov zadatak je da agresiju na svoju matičnu zemlju, u ovom slučaju Iran, predstave kao spasilačku misiju za bespomoćno stanovništvo. U toj fantaziji, u kome su svi narodi na meti Amerike ili Izraela prosto nemi zatočenici sopstvenih vlasti. Zapadnjak sebe vidi kao slobodnog i slobodoumnog, a Zapadne vrednosti i način života kao vrhovni san i težnju svakog pojedinca ma gde bio. Težnju koju eto samo brutalna diktatura, cenzura i strah sprečavaju da se manifestuje masovno.
U isto vreme narod u Iranu se predstavlja kao potpuno lišen sopstvenog subjektiviteta, a Iranke kao žene bez apsolutno ikakvih prava. Briga za prava žena koristi se kao oružije, dok se istovremeno ignoriše njihov status u susednim zalivskim monarhijama iz kojih se lansiraju napadi na Iran.
Jasno je da Zapadni šovinisti, levi, centralni ili desni, nisu puno zainteresovani za nekakvo oslobođenje naroda bilo gde van svojih granica. Naprotiv, njima je ova orijentalistička slika o Iranu neophodna kako bi se osećali bolje u vezi sa sopstvenim životnim uslovima; delom zato što se ti uslovi za većinu ljudi na Zapadu urušavaju, ali i zato što su i dalje daleko bolji od onih u zemljama iz kojih Zapad crpi svoje bogatstvo. I to sebi moraju nekako da opravdaju. Toliko se trude da ne ispadnu islamofobični rasisti dok to rade, ali taj rasizam je usađivan vekovima a legitimizovan decenijama pa uvek izbije na površinu. Da li kroz liberalni spasilački kompleks ili kroz konzervativne narative o borbi civilizacije i varvarstva.
Otimanje nezadovoljstva
Jedno od češćih opravdanja ove agresije i vazdušnih napada, posebno među liberalima, jeste epilog nedavnih protesta u Iranu i senzacionalne tvrdnje o trideset, pedeset, osamdeset hiljada ubijenih u svega dva dana. Tvrdnje koje naročito zvuče licemerno nakon što je čitav svet svedočio izraelskom genocidu u Gazi i uvideo koliko je brutalan i nemoguć za prikrivanje takav stepen masovnog, sistemskog ubijanja. Iako su protesti u Iranu definitivno završili tragično i sa mnogo mrtvih, tendenciozno naduvavanja ovih brojki ne služi samo da se agresija na Iran opravda već i da se implicitno relativizuje magnituda genocida u Gazi.
To ne znači da nezadovoljstvo Iranaca svojim vlastima ne postoji ili da nije autentično, već da se svaki autentični vid nezadovoljstva, poput protesta sa ekonomskim zahtevima, pokušava preuzeti, instrumentalizovati i radikalizovati. U isto vreme, u zapadnim izveštajima, šta god da je konkretan zahtev ili uzrok bilo kojih protesta u Iranu, oni se uvek predstavljaju kao da za cilj imaju smenu režima.
Nema kredibilnih razloga da se sumnja u spontanost protesta koji su počeli krajem decembra 2025. nakon kolapsa Centralne banke Irana. Bio je to jedan od proklamovanih ciljeva američkih sankcija. Svejedno, Iranci su, kao što bi i svaki drugi narod, nezadovoljstvo ispostavili prevashodno svojim vlastima. Reakcija države na ove proteste u prvim danima gotovo da nije ni bilo. Zapravo, ubijeni vrhovni vođa Irana, Ajatola Hamnei, čak je javno rekao da demonstrante treba saslušati. Nagla eskalacija u nasilje počinje tek osmog januara, desetak dana od početka demonstracija. Iran tvrdi da su postojale ćelije koje je podržao Mosad i koje su ubačene u veće miroljubive demonstracije da bi počele da pucaju na policiju, pale policijske stanice, državne institucije, pa u nekim slučajevima i džamije. Takve tvrdnje, potrkepljuju i mnogobrojni snimci sa lica mesta.
Procene o 30.000 do 50.000 mrtvih lansirali su Iran International, medij sa sedištem u Londonu koji je do nedavno finansirala Saudijska Arabija, zatim Reza Pahlavi, prognani princ koji je tvrdio da je samo u Teheranu ubijeno 15.000, i Amir Parasta, hirurg povezan upravo sa Pahlavijem, čije su „ekstrapolacije bolničkih podataka“ dospele u Zapadne medije. Jedan od navodnih izvora su bile i anonimne „zdravstvene službe“ koje su izveštavale za Sky News, CBS i Guardian – uvek neimenovane, uvek sa enormnim brojkama i rasponima.
Sa druge strane, zvanični Teheran je 21. januara 2026, preko Zavoda za sudsku medicinu, objavio cifru od 3.117 poginulih – 2.427 koje vlast klasifikuje kao civile i pripadnike snaga bezbednosti, i oko 690 označenih kao „teroriste i pobunjenike“. IHRNGO, norveška nevladina organizacija za monitoring ljudskih prava u Iranu, verifikovala je slične brojke, minimum od 3.428 poginulih.
Paradoksalno, organizacija koja se možda i najglasnije zalaže za smenu vlasti u Iranu, i to nasilnu – NCRI, politički krilo Mudžahedina iranskog naroda (MEK), objavila je jednu od najkonzervativnijih procena: listu od 2.257 mrtvih, identifikovanih poimence. Manje i od zvaničnih brojki Teherana.
Kome god verovali, kristalno je jasno šta nas istorija uči kada su u pitanju senzacionalne nedokazane tvrdnje koje služe kao uvod za vojne intervencije Amerike i Izraela. Od navodnih 500 iračkih beba bačenih iz inkubatora, do „40 beba sa odsečenim glavama“ u Izraelu – sve do jedne su se ispostavile kao gomile laži. Nameće se pitanje zašto im ovaj put verovati?
Apokalipsa zla
Čak ni na Zapadu nema puno onih koji veruju u ove narative o “oslobođenju” ili u to da je Iran pretnja Sjedinjenim Državama. Bazu podrške ovom ratu čine tri grupe kojima nikakva propaganda nije ni potrebna, koje se međusobno prepliću. Prva su jevrejski cionisti, druga su neokonzervativni jastrebovi i ratni profiterski kompleks a treća milioni evangelističkih hrišćana čija podrška Izraelu nije politička već dogmatska, o čemu je opseg već detaljno pisao.
Suludo je, naime, koliko je ogroman segment hrišćanske religije restrukturiran i revidiran tako da se danas u potpunosti vrti oko cionizma i pružanja vojne podrške državi i fiktivnoj naciji dve godine starijoj od Mikija Manojlovića. Danas dominantna evangelistička struja propoveda dogmu u kojoj centralna figura više nije Hrist, Biblija ni crkva, već ova kolonijalna etnodržava kojom upravljaju doseljenici sa Zapada. Država Izrael postaje instrumentom iniciranja apokaliptičnog rata koji hrišćanski i jevrejski cionizam ne doživljavaju kao katastrofu, već kao priželjkivani preduslov za ispunjenje sopstvene eshatologije. Apokalipsa u toj logici nije pretnja nego cilj.
Prema Fondaciji za verske slobode u vojsci (MRFF), podneto je preko 200 pritužbi pripadnika službe u više od 50 vojnih objekata. Ovi izveštaji detaljno opisuju brifinge na kojima su komandanti američke vojske eksplicitno citirali Knjigu otkrivenja, opisujući rat kao „deo božanskog plana” za izazivanje Armagedona i omogućavanje drugog dolaska Isusa Hrista.
Jedan podoficir prijavio je brifing na kojem je komandant tvrdio da je predsednik Donald Tramp „miropomazan od strane Isusa da upali signalnu vatru u Iranu” kako bi pokrenuo biblijski kraj sveta. Pit Hegset, donedavno voditelj na Fox televiziji, promenio je svoju titulu iz “sekretar odbrane” u „sekretar rata”, objavio je knjigu pod naslovom Američki krstaški rat, i u Pentagon uveo mesečne molitvene službe.
Hegset se nedavno hvalio kako su se SAD rešile „glupih” pravila ratovanja namenjenih zaštiti civila. Nadmeno je govorio o tome kako „ovo nikada nije ni trebalo da bude fer borba, niti to jeste. Udaraćemo ih dok su na podu, upravo onako kako i treba da bude.” Te reči zvuče malo drugačije kada znamo da je uvodni čin ovog rata bio napad Sjedinjenih Država na iransku školu za devojčice, u kojem je ubijeno najmanje 175 ljudi.
Cionizam tuđu zemlju već vidi kao božansko pravo a Jevreje kao odabrani narod. Netanjahu neretko pominje Amalek, pravdajući genocidnu politiku biblijskim okvirom. Kada se na to nadoveže apokaliptični hrišćanski evangelizam, i onda se sve to još spoji i sa neokonzervativnim jastrebovima, tehnološkim i AI milijarderima, proizvođačima naoružanja i ostalim ratnim profiterima – dobija se koalicija čiji destruktivni potencijal teško da ima mnogo istorijskih pandana. Moć ove koalicije počiva na strukturnom zarobljavanju institucija koje donose odluke, čime javno mnjenje postaje potpuno irelevantno.
Sad se jasno vidi
Američka publika je slabo obrazovana o ostatku sveta i pod verovatno najjačim uticajem propagande u istoriji, ali čak i takva sve teže ostaje slepa za ono što se čini u njeno ime i sa njenim novcem. Naročito je za mlađu generaciju bilo osvešćujuće sve što se dogodilo u poslednje dve i po godine: izraelski genocid u Gazi, agresije na Liban, Siriju, otimanje Madura, napad na Iran, kao i ono što je razotkriveno u Epstajnovim dosijeima. Svo to osvešćenje je trajno i nepovratno.
Zapadnjaci će ipak uskoro morati da obrate mnogo više pažnje, jer eskalacije na iranskom frontu ukazuju na predstojeću energetsku krizu globalnih razmera. Kako bude sve više udarao po novčanicima i bankovnim računima, rat će izazivati sve veće antagonizme i otpor u Americi.
Imperijalistički ratovi u kojima ginu hiljade nevinih civila i američka deca postaju sve teži za varenje široj javnosti. Dvadesetogodišnji mladići iz ruralne Ajove ili Kentakija, po zakonu premladi da piju alkohol, šalju se hiljadama milja daleko da ginu za interes Izraela. To postaje apsurdno i tenzije koje iz toga proizlaze neće moći zauvek da se guraju pod tepih.
Voćka čudnovata
Američka Imperija je u zalasku i grčevito se drži za poslednje obrise globalne dominacije, dok je cionizam gura dublje u eskalacionu spiralu nasilja. Iran je u tom savremenom geopolitičkom diskursu živi dokaz materijalnih granica izraelskih regionalnih apetita cionizma i američke globalne hegemonije. Barijera koja stoji na putu dominacije finansijske i političke oligarhije i nesmetane akumulacije kapitala pod zapadnim diktatom. Od revolucije 1979. godine, iranski otpor sistematski demaskira imperijalnu agendu koja decenijama ne uspeva da slomi volju ovog naroda i države koja uporno odbija bukagije i ulogu vazala.
Iran se danas bori za svoj opstanak ali i za obraz čovečanstva i očigledno je da u tome ima simpatije većeg dela sveta. Svetska javnost vidi jasnije nego ikad istinski karakter Zapadne imperije i Izraela, kao njene isturene ispostave puštene sa lanca. Put kojim vode – put je smrti, rata i destrukcije kojoj se ne vidi kraj. U takvom svetu koji kroji “Epstin koalicija”, suverenitet više nije politički izbor, već jedini način da ne postanemo fusnota u istoriji sopstvenog nestajanja.
Izvori i napomene
[1] Danaei G et al., „The harsh effects of sanctions on Iranian health,“ The Lancet 394(10197): 468–9 (2019). Studija iz 2025. dokumentuje pad očekivanog životnog veka pacijenata sa talasemijom sa 50 na ispod 20 godina, uz šestostruki rast smrtnosti (2018–2022).
https://www.thelancet.com/journals/lancet/article/PIIS0140-6736(25)02055-0/fulltext
[2] Pew Research Center (25. mart 2026): 59% Amerikanaca smatra napade na Iran pogrešnim; 61% ne odobrava Trampovo postupanje. Najniža početna podrška vojnoj operaciji SAD u modernoj istoriji anketiranja.
NPR/PBS/Marist anketa (2–4. mart 2026): 54% protiv, samo 36% odobrava.
G. Elliott Morris, prosek anketa: ~38% podrške, ~49% protivljenja – niže od Avganistana 2001. (90%), Zalivskog rata (79%), Iraka 2003. (76%) i čak početnog Vijetnama (76%).
https://www.gelliottmorris.com/p/polls-us-iran-attack-2026-03-06
[3] Antiratni protesti 15. februara 2003. – najveći globalni protest u istoriji. Ginisova knjiga rekorda potvrđuje rimski marš (~3 miliona) kao najveći pojedinačni skup. Globalno: 6–14 miliona u ~650 gradova.
https://www.guinnessworldrecords.com/world-records/74335-largest-anti-war-rally
[4] Kenneth Pollack et al., Which Path to Persia? Options for a New American Strategy toward Iran, Saban Center / Brookings Institution, Analysis Paper No. 20, jun 2009. Citat o tome da Iran nikada nije bio i gotovo sigurno nikada neće biti egzistencijalna pretnja SAD: str. 89. Autorski prevod.
https://www.brookings.edu/wp-content/uploads/2016/06/06_iran_strategy.pdf
[5] Svedočenje Tulsi Gabard pred Senatskim komitetom za obaveštajni rad, 25. mart 2025: „Obaveštajna zajednica nastavlja da procenjuje da Iran ne pravi nuklearno oružje.“
https://www.dni.gov/files/ODNI/documents/assessments/ATA-2025-Unclassified-Report.pdf
[6] National Intelligence Estimate (deklasifikovano 3. decembra 2007), ključni zaključak: „Sa visokim stepenom pouzdanosti procenjujemo da je Iran u jesen 2003. obustavio svoj program nuklearnog naoružanja.“
[7] Tramp, 17. jun 2025, na Air Force One povratkom sa G7 u Alberti: „Ne zanima me šta je ona rekla. Mislim da su bili veoma blizu.“ Tri dana kasnije (20. jun): „Onda moja obaveštajna zajednica greši.“
https://time.com/7296421/trump-public-rebuke-tulsi-gabbard-iran-nuclear-weapon-statement
[8] Džo Kent podneo ostavku na mesto direktora NCTC 17. marta 2026. Pismo ostavke objavljeno na X platformi.
https://www.axios.com/2026/03/17/joe-kent-resigns-trump-iran-israel-threat
[9] Sajrus Vens – ostavka na poziciju državnog sekretara SAD u aprilu 1980. zbog protivljenja operaciji „Orlova kandža“. Do tada i nakon toga najviše rangirani funkcioner koji podnosi ostavku iz principijelnih razloga.
[10] Državni sekretar Marko Rubio, izjava za novinare 2. marta 2026, pre brifinga Gang of 8. Zvanični transkript State Departmenta.
[11] State Department, Country Reports on Terrorism 2023 (objavljen decembra 2024) – Iran označen kao „vodeći državni sponzor terorizma“.
https://www.state.gov/reports/country-reports-on-terrorism-2023
[12] Netanjahuov govor pred Generalnom skupštinom UN, 27. septembar 2012, sa crtežom bombe. Video na C-SPAN.
[13] Navodne iranske zavere za atentat na Trampa – oba sprečena: Asif Merchant (uhapšen 12. jula 2024, osuđen 7. marta 2026) i Farhad Šakeri (optužnica obelodanjena 8. novembra 2024). Oba fizička pokušaja atentata na Trampa izvršili su domaći akteri.
https://www.cnn.com/2024/11/08/politics/doj-charges-three-iranian-plot-to-kill-donald-trump
[14] Deklasifikovani dokumenti CIA o puču 1953: National Security Archive, Electronic Briefing Book No. 435 (19. avgust 2013). Interni CIA zapis: „Vojni puč koji je svrgnuo Mosadeka i njegov kabinet Nacionalnog fronta izveden je pod rukovodstvom CIA kao akt američke spoljne politike.“
https://nsarchive2.gwu.edu/NSAEBB/NSAEBB435
[15] William Blum, Killing Hope: U.S. Military and CIA Interventions Since World War II (Zed Books, 2003). Stephen Kinzer, Overthrow: America“s Century of Regime Change from Hawaii to Iraq (Times Books, 2006). Michael Parenti, Against Empire (City Lights, 1995).
[16] NIAC: Pismo senatora Kruza, Kotona i Brauna (januar 2020) kojim zahtevaju od DOJ da istraži NIAC za kršenje FARA zakona.
https://www.cruz.senate.gov/?p=press_release&id=4864
[17] Human Rights Watch, „Boxed In: Women and Saudi Arabia“s Male Guardianship System“ (17. jul 2016) i „Saudi Arabia: Law Enshrines Male Guardianship“ (8. mart 2023).
https://www.hrw.org/report/2016/07/17/boxed/women-and-saudi-arabias-male-guardianship-system
https://www.hrw.org/news/2023/03/08/saudi-arabia-law-enshrines-male-guardianship
[18] Protesti u Iranu počeli 28. decembra 2025. na Teheranskom velikom bazaru nakon pada rijala na ~1,42–1,45 miliona za dolar. Proširili se na 200+ gradova u 17 provincija.
https://www.aljazeera.com/news/2026/1/2/five-things-you-need-to-know-about-protests-in-iran-2
[19] Sekretar trezora Skot Besent, Davos (20. januar 2026): „Predsednik Tramp je naredio Trezoru i OFAC-u da primene „maksimalni pritisak“ na Iran. I uspelo je. Jer je u decembru njihova ekonomija kolapsirala… Ovo je ekonomsko kreiranje države. Bez ispaljenog metka.“ Senatski komitet za bankarstvo (5. februar 2026): „Ono što smo uradili u Trezoru jeste da smo stvorili nestašicu dolara u zemlji.“
[20] Hamneijeva izjava 3. januara 2026: „Protest je legitiman, ali protest se razlikuje od nereda. Zvaničnici treba da razgovaraju sa demonstrantima.“
https://www.cbc.ca/news/world/iran-khamenei-protesters-9.7032737
[21] Amnesty International o masakru 8. i 9. januara 2026: „Vlasti su izvršile masakre demonstranata, pre svega 8. i 9. januara, kada je broj mrtvih porastao na hiljade.“
[22] Mosadov nalog na persijskom jeziku na platformi X (29. decembar 2025): „Mi smo sa vama i na terenu.“ https://www.amnesty.org/en/latest/news/2026/01/iran-massacre-of-protesters-demands-global-diplomatic-action-to-signal-an-end-to-impunity/
Channel 14 / Tamir Morag (13. januar 2026): „Strani akteri naoružavaju demonstrante u Iranu vatrenim oružjem… Svako je slobodan da pogodi ko stoji iza toga.“
Ministar nasleđa Amihaj Elijahu, Army Radio (8. januar 2026): „Mogu da vas uverim da neki od naših ljudi trenutno operišu tamo.“
https://www.israelhayom.com/2026/01/08/eliyahu-claims-israeli-agents-operating-in-iran
Channel 12 „Uvda“ – direktor Mosada David Barnea obećao Netanjahuovoj administraciji da može da obori iranski režim.
New York Times (23. mart 2026) – Barnea predvideo da će Mosad „mobilisati iransku opoziciju u roku od nekoliko dana od početka rata“. ProPublica – zasebna istraga o Mosadovom regrutovanju iranskih disidenata.
https://www.propublica.org/article/israel-iran-war-mossad-iranian-recruits
[23] The Guardian (31. oktobar 2018): saudijsko finansiranje Iran Internationala u iznosu od ~250 miliona dolara. Volant Media Group je matična kompanija; predsedava saudijski biznismen Adel Abdulkarim.
[24] Reza Pahlavi – tvrdnja od ~50.000 ukupno poginulih, uključujući ~15.000 u Teheranu. The Sunday Times, 24. januar 2026. Neprovereno od nezavisnih organizacija.
[25] Dr. Amir Parasta, nemačko-iranski oftalmolog iz Minhena, saradnik Reze Pahlavija i savetnik NUFDI. TIME Magazine (25. januar 2026): ekstrapolacija od 30.304 bolnički evidentirane smrti. Paul Spiegel (Johns Hopkins) izrazio „opreznost pri ekstrapolaciji na osnovu bolničkih podataka“.
https://time.com/7357635/more-than-30000-killed-in-iran-say-senior-officials
[26] Zvanična cifra Teherana: 3.117 poginulih (2.427 civila i pripadnika snaga bezbednosti + ~690 „terorista i pobunjenika“). Zajednička izjava Fondacije za mučenike i Zavoda za sudsku medicinu, 21. januar 2026.
[27] Iran Human Rights (IHRNGO, Oslo, Norveška), izveštaj od 14. januara 2026: verifikovani minimum od 3.428 poginulih demonstranata u 15 provincija.
https://iranhr.net/en/articles/8529
[28] NCRI/PMOI lista od 2.257 poginulih identifikovanih poimenično, objavljena 2. februara 2026.
[29] Nayirin svedočenje, 10. oktobar 1990, pred Kongresnim odborom za ljudska prava – inscenirano od agencije Hill & Knowlton. CBC dokumentarac „To Sell a War“ (The Fifth Estate, decembar 1992; međunarodna Emi nagrada 1993).
[30] Tvrdnja o „40 obezglavljenih beba“ – demantovana. Haaretz istraga (4. decembar 2023): „Hamas Committed Documented Atrocities. But a Few False Stories Feed the Deniers.“ Podaci Bituah Leumi (izraelski zavod za socijalno osiguranje): najmlađa žrtva u Kfar Azi imala je 14 godina.
[31] Pew Research (2013): 82% belih evangelista veruje da je Bog dao Izrael Jevrejima, naspram 40% američkih Jevreja.
[32] Fondacija za verske slobode u vojsci (MRFF), osnivač Mikey Weinstein za Military.com (3. mart 2026): „Daleko preko 200 pritužbi iz više od 50 vojnih objekata.“ Pritužba podoficira od 2. marta opisuje komandante koji citiraju Knjigu otkrivenja i Armagedon.
[33] Pritužba podoficira (2. mart 2026): „Predsednik Tramp je miropomazan od strane Isusa da upali signalnu vatru u Iranu kako bi izazvao Armagedon i označio Njegov povratak na Zemlju.“ Prvo objavio Jonathan Larsen na Substack-u, potom Military.com, PBS, The Guardian.
https://jonathanlarsen.substack.com/p/us-troops-were-told-iran-war-is-for
[34] Tramp potpisao izvršnu naredbu 5. septembra 2025. kojom odobrava „sekretar rata“ kao sekundarnu titulu Hegseta.
https://thehill.com/policy/defense/5489544-hegseth-installs-secretary-of-war-nameplate
[35] Pete Hegseth, American Crusade: Our Fight to Stay Free (Broadside Books / HarperCollins, maj 2020).
[36] Mesečne evangelističke molitvene službe u Pentagonu počele maja 2025. PBS (27. mart 2026): Hegset se molio za nasilje „protiv onih koji ne zaslužuju milost.“
[37] Hegset, brifing u Pentagonu 2. marta 2026: https://www.hrw.org/news/2026/03/02/us-defense-secretarys-media-remarks-on-rules-of-engagement
[38] Napad na osnovnu školu u naselju Šahrak-e Al-Mahdi, Minab, provincija Hormozgan. 28. februar 2026. (otvaranje operacije „Epic Fury“). Poginulo 175+ ljudi, od toga 110+ učenica, 26 nastavnica, 4 roditelja. Amnesty International: „nezakoniti američki udar“.
https://www.npr.org/2026/03/11/nx-s1-5744981/pentagon-iran-missile-school-hegseth
[39] Netanjahu, 28. oktobar 2023: „Morate zapamtiti šta je Amalek učinio vama, kaže naša sveta Biblija. I mi pamtimo.“ Zvaničan transkript Vlade Izraela.
https://www.gov.il/en/pages/statement-by-pm-netanyahu-28-oct-2023
Netanjahu u Bet Šemešu, 2. mart 2026: „Ove nedelje čitamo u Tori: „Zapamti šta ti je Amalek učinio.“ Mi pamtimo – i delujemo.“ Hebrejsko ratno obraćanje od 28. februara sadržalo je Purim/Amalek teologiju koja je izostavljena iz zvaničnog engleskog prevoda.
[40] IEA Oil Market Report (12. mart 2026): „Najveći poremećaj snabdevanja u istoriji globalnog tržišta nafte.“ Protok kroz Hormuški moreuz pao sa ~20 mb/d na skoro nulu. Članice IEA pustile rekordnih 400 miliona barela iz strateških rezervi. Evropske cene gasa porasle 63%, azijske 54%.
https://www.cnbc.com/2026/03/11/iea-oil-reserves-crude-prices-iran-g7-energy.html
