Одрасли често, макар перформативно, воле да се присете периода детињства као оног безбрижног, у коме је преовладавао искрени нагон за пуноћом живота, још увек неупрљан изазовима одраслог света. Бунт, импулсивност, отвореност за ново контрастирају се добу зрелости, која мами кисели подсмех да су сада паметнији, али и покорнији поретку. Доба младости је пуно турбуленција, првих разочарања и губитака, али је постојао један заједнички непријатељ сваке младе особе који је био присутан све време – школа.
Овакав носталгични увод у којем се одрасли осећају да иако су добили свашта, су заправо изгубили је последица подсвесног које жуља као камен у ципели и подсећа на данак који човек мора платити крчмару без рачуна, идеологији. Разумевајући образовни систем као један кардиналних идеолошких апарата савременог економско-политичког система, јасно је да оно што старији сматрају памећом постаје у великој мери посредовано процесом интерпелације који је пажљиво скуван током школовања, а да је цена која је плаћена идеолошко робовање систему које грицка душу. Ипак, с обзиром да је масовно образовање (поготову оно универзитетског типа), историјски посматрано, свеж феномен, занимљиво је посматрати његов развојни пут и утицај на политичке процесе широм света.
Хладноратовске луче
Масовно универзитетско образовање је само једно од многе деце хладноратовског поретка и као тако важно је направити политичку, економску и идеолошку контекстуализацију друштва које му је претходило. Пре другог светског рата, факултети су још увек места за мањи део укупне популације, јер је у фордистичкој фази капитализма, највећа потреба била за радницима у фабрикама, при чему су државе и даље у значајној мери биле руралног карактера. Због релативне реткости, постојала је веома велика цењеност за оне који су успевали да се домогну универзитетске дипломе. Међутим, треба указати на то да је велики углед који је ишао уз диплому последица модернистичког погледа на свет. Модерна је као појам предмет великог броја дебата око значења, али у овом тексту се превасходно мисли на вишевековни период, у цивилизацијском смислу схваћен, у којем је дошло до експоенцијалног раста богатства, човечанства и технологије, паралелно праћен секуларизацијом друштва, што је послужило као рецепт за један коктел од којег човек почиње да верује у себе као свемогућег кројача живота и сопствене судбине, који путем својих способности, а пре свега знања откључава нова поља напретка, стално стварајући ново и боље од претходног, због чега су универзитетски образовани људи сматрани малим прометејима који вуку цело друштво у боље сутра.
Модерни човек морао је да залечи ране највеће трауме Другог светског рата која је претила да угрози његов целокупни поглед на свет, постављајући питање о каквом прогресу је могуће говорити након холокауста и милиона мртвих. Постојала су два избора, одустати од кровних претпоставки погледа на свет у потпуности или појачати веру у исте, гледајући на крај другог светског рата као на праскозорје неког новог бољег света. Планета је била подељена у два табора, међусобно смртно завађена, али са истом мисијом да поведу друштво „правим“ путем, до коначног одредишта вечног мира, богатства, слободе и среће. Галопирајући економски раст посредован технолошком трком између блокова и унутардруштвеним класним сукобима, утицао је на стварање све комплексније економије, али и велике државе, како у комунистичким системима, тако и у новоствореним државама благостања на западу у страху од радништва. Повећање комплексности захтевало је више послова чије је главно задужење контрола, управљање и планирање функционисања, а сама сврха њиховог посла се концентрисала не на суштинску, опипљиву активност колико на контролу радника испод себе или уопштено становништва кроз деловање великих државних система.
Обављање ових послова је, у материјалном смислу, доносило сасвим лепа примања и један лагоднији средњекласни живот, а пошто је за главни критетијум селекције узет степен образовања, јавила се и потреба за више универзитетски образованих. На овај начин створена је једна нова, бројнија друштвена група тзв. дипломаша, са сличним друштвеним положајем и интересима, која је због масовности такође попримила и већу дозу просечности и самим тим униформности. Диплома је постала део друштвеног договора око социјалне мобилности, тако да готово сви добију шансу и да на основу својих способности изборе себи прелазак у високо друштво. Такође, природа посла је таква да су се дипломаши у свакодневном радном искуству срасли са идејом да контролишу и предводе друге и да на то захваљујући дипломи имају право. На крају овог разматрања треба додати да је горепоменути модернистички идеолошки контекст, али и константно увећање материјалног благостања чије су плодове убирали сви, утицао на то да остале групе у друштву прихвате дипломашима статус елите.
Кербери неолиберализма
Крај меденог месеца је парадоксално, коинцидирао са проглашеним крајем историје. Неолиберализам се након 1989. брзо шири ван англосфере захваљујући глобализацији и поразу социјалистичког блока. Ипак, у наредним деценијама многи у „првом“ и у „другом“ свету ће осетити реалност другачију од оне прокламоване. Деиндустријализација на западу је довела до губитка сигурних, добро плаћених послова за радничку класу, а цела насеља, па и градови су почели да кородирају. У источној Европи, јавила се армија „губитника транзиције“, такође најчешће у редовима радника, док је регионални јаз између „напредних“ великих градова и „провинције“ почео да се продубљује. У овом периоду почиње заправо успон значаја великог броја универзитетски образованих за политичке процесе, јер упркос бројности постоји висок ниво хомогенизације када су у питању политички избори. Дипломаши нису стали у заштиту губитника, већ су се нашли на другој страни, оној победничкој, бар се тако чинило, што ће отворити амбис који ће са годинама бити све већи. Дипломаши су се можда међусобно разликовали у политичким афинитетима између десних партија којима су били ближи они повезани са приватним корпоративним сектором и оних из редова институција које су директно биле везане за јењавајућу државу благостања, а који су постали главни чинилац сада реформисаних социјалистичких партија које су уместо традиционалне улоге заштитника радника, одабрале трећи пут, а заправо пут потпуног прихватања. Уз то, развој економије услуга, погодовао је високообразованима, па не чуди што је из њиховог угла период од пада берлинског зида до светске финансијске кризе 2008. био период највећег просперитета.
Осим материјално подвојене стварности, ствара се и културна, јер глобализација и интернет продире најјаче у урбане центре, чији припадници почињу да се све више осећају грађанима једног светског друштва, а све мање члановима појединачне заједнице у којој живе. Партикуларни обичаји, традиција и вредности уступају подијум за космополиткске, либералне вредности, камуфлиране у универзалне са жигом веће објективности, јер иза њих стоји наука, а не вера и историја. Стога, и не чуди да су факултети постали једни од главних тачака трансимисије неолибералне идеологије. Овај процеп у погледу на стварност неминовно ће ставити на тест демократски систем, који зависи од тога да ли сви припадници деле исту слику стварности, на бази које могу постићи договоре, и још важније, прихватити када друга страна победи на изборима, јер неће угрозити фундаменте друштва.
Као и код сваке кризе система, постоје вишедимензионални узроци који тињају годинама, да би коначно један велики догађај био ескалаторног карактера, а то је у овом случају била светска финансијска криза 2008. године. Криза је била кап која је прелила чашу за губитнике глобализације и транзиције, јер је уместо дугообећаваног бољег сутра за које је било неопходно жртвовати се, дошло још тмурније време. Суочени с тим, презрени су изгубили веру у систем и почели у све већем афекту да реагују на празне означитеље, потекле од, како политичких субјеката, тако и од сервираних мантри напредне, космополитске елите, које су дубоко интернализовале неолиберални поглед на свет као здраворазумски, што се огледа и у отвореним симпатијама према технократском разумевању политике, као неког облика финог подешавања, али и наметањем бизарних културних пропозиција као кључних друштвених тема.
У годинама које следе, резултати избора показују све већу важност имања универзитетске дипломе за одабир политичких опција, при чему дипломаши настављују да се махом хомогенизују око status quo партија, упркос њиховим незавидним резултатима, док они презрени постају погонско гориво нових партија са различитим програмима којима је само заједничко да се залажу за нешто заиста другачије од постојећег и да кроз екстремне и ексцентричне наступе каналишу осећање беса у друштву. Међутим, оно што је интересантније јесте да дипломаши постају радикализованији. Корени радикализације могу се тражити у материјалним разлозима, с обзиром да је и у овој групи дошло до губитка благостања, што ће се поготову осетити стрмоглавим растом цена станова и закупа, а у САД и оптерећења по основу колеџ кредита. За разлику од периода хладног рата, када је драматични раст благостања стварао безбројне могућности запослења за настајући слој високообразованих, у новонасталој ситуацији почела је инфлација дипломаша, једноставно превише људи са дипломама за којих нема довољно отворених позиција, те се пророчки остварују речи Бате Трлаје, из култног документарца Видимо се у читуљи, о малој бари пуно крокодила. То не би био per se проблем, јер је могуће наћи запослење и ван струке, али због митског доживљаја дипломе као улазнице у високо, елитно друштво, па долази до феномена хиперпродукције елита, односно наглог увећања броја људи који сматрају да им припадају највише позиције у друштву, како у материјалном, тако и у културном и политичком смислу.
Бес и разочарање преузимају подсвесни и емотивни апарат дипломаша једнако као и осталих, али ће под теретом митологизованог концепта дипломе створити комплекс више вредности, што ће их, уместо сарадње са другим разочараним групама, водити у сукоб. Поларизација је хипертрофирала друштвеним мрежама, а нови окидачи јавиће се са мигрантском кризом, избором Трампа и Брегзитом. Дипломаши у овим импулсима не виде потребу људи за променом, ма како нејасно формулисаном, већ их означавају као одлуке које само неинформисани и културно заостали могу доносити. Елитизам који је, руку на срце, све време постојао, али не у јавној сфери из простог разлога што се они „презрени“ нису ни појављивали у јавној сфери три деценије, сада је ескалирао у директну мржњу према неким, мање вреднима који желе да униште овај прогресивни свет. Посебно забрињавајуће форме јављају се у „ширем центру“ Европе, где се овај ресантиман често меша са ауторасизмом и аутошовинизмом. Дипломаши личну фрустрацију према систему који не испуњава своје обећање, испољавају на помало перверзан начин, постајући идеолошки кербери тог истог, неолибералног поретка, па тако у наредним годинама, по правилу након импотентних критика система, се на крају окупљају под скуте тог система и заговарају статус кво, алармирајући о тобоже претњама зла.
Без илузија у нови свет
Политичко деловање се одразило на репутацију дипломаша у ширим друштвеним масама, које их све мање доживљавају као своје. Почиње да бледи идеолошка слика која постоји о академски образованом слоју као неком ко треба да интелектуално допринесе у освешћивању системских проблема и контрадикција које постоје и да понуди различита креативна решења ради побољшања целе заједнице. Испоставиће се да се већина припадника овог слоја уопште и не бави друштвеним проблемима и променама онако како се то у 19. и 20. веку подразумевало, кроз цветање различитих теоретских перспектива које су итекако утицале на збиљу. Масовно образовање вођено логиком капитала, утицало је на бирократизацију академије којој главни циљ престаје да буде стварање нових погледа на свет од стране ингениозних и посвећених интелектуалаца, већ се фокус пребацује на стварање просечних кадрова који треба да се уклопе у рад у корпоративној организацији и испуњавање површних академских форми, штанцања радова и јурења цитата. Руку на срце, можда и није проблем у дипломашима колико у очекивањима која су идеолошки конструисана, услед замагљивања границе између носиоца дипломе и интелектуалца. И даље постоји мали број академско образованих појединаца који стварају алтернативне парадигме као што је то и пре био случај (мада је свакако предмет дебате квантитативно и квалитативно поређење са ранијим епохама). Са друге стране, већинско понашање дипломаша је апсолутно разумљиво ако се парадигма у приступу анализи масовног факултетског образовања прилагоди чињеници да је његова главна сврха стварање потребних радника, као и да је оно идеолошки врло обојено. На овај начин посматрано, већина академско образованих радника и јесу само радници, као и сваки други, уже специјализовани за одређене области са најчешће репетивним и техничким радним задацима који нису ни на који начин ближе везани за шире друштвене и политичке процесе.
Двадесете године овог века представљају сумрак за неолиберализам. Постојећи status quo показао се неспособним да одговори на вишедимензионалне шокове, док тренутно уживо у програму можемо гледати убрзавање процеса деглобализације, због којих многи већ и сматрају да је епоха неолиберализма завршена. Стога је важно скицирати понашање дипломаша у годинама које предстоје. Тешко је предвидети јасан изглед њиховог деловања, али на основу материјалног и идеолошког контекста у којем су стасавали, највећи су изгледи да ће њихова улога бити превасходно деструктивна. Фрустрација ће се наставити, могуће и појачати у случају рапидног развитка вештачке интелигенције и њене пословне примене која ће додатно исушити бару послова за оне с факултетом. Дипломаши ће с обзиром на своју незанемарљиву бројност, али још важније непропорционолано велику заступљеност у јавној сфери постати окидач политичких промена. Услов јављања револуција, грађанских сукоба и преврата јесте незадовољство ширих народних маса начином на који живе, али је неопходно постојање сукоба између елита, које каналишу то незадовољство. Још једном је важно нагласити да када се прича о сукобу елита, није важно да ли евентуално постоји неки позитивистички принцип којим би се могло измерити да ли је неко елита или не, колико само веровање људи да заслужују највише позиције у друштву. Деструкција ће се одвијати и интерно, у смислу да ће због проблема хиперпродукције елита и међусобног сукоба око раподеле недовољно постојећих позиција са добром зарадом, статусом и моћи, доћи до стварања фракција и клика. Коначно када се каже деструктивност, мисли се на потребу нарушавања постојећих политичких институција друштва и спремност на све већу насилност у том процесу и себичност у погледу заштите својих уских интереса науштрб добробити целог друштва.
Ипак, постоје две кључне разделне тачке које ће одредити да ли ће њихов политички потенцијал бити примарно деструктиван или конструктиван. Прва је развијање нових идеолошких погледа на свет, који могу понудити бољу будућност, а не само рушење ради рушења. Тако се негативне емоције које су све присутније у овој, али и осталим друштвеним групама могу каналисати у правцу решења изван кутије са циљем одговора на кључне проблеме данашњице. У супротном, незадовољство ће се свакако наглашавати, али ће задобити форму пуког сукоба и рушења, што ће сви на крају платити мање безбедним и богатим друштвом, са даљим моралним понирањем. Друга тачка, од које у великој мери зависи и остваривање прве тачке представља неопходност превазилажења елитистичког малограђанског односа према остатку народа, базираног на тој лажној претпоставци да неко због пар година факултета вреди више од других. Просперитет друштва зависи од свих његових чланова и њиховој спремности да максимално допринесу залагањем на начин који могу. Такође, у аспирацијама према елитним позицијама, мора се поново освестити нешто што је, чини се заборављено у претходним деценијама, а што је кључ дугорочно успешног друштва. Постојање је сачињено од опозита, а хармонија се тражи у јединству њиховом, што у овом случају значи да треба остварити баланс опозита који чине елитни статус, а то су привилегије и жртва. Тражење већих привилегија у односу на остатак друштва, без спремности на већу жртву од других увек са собом у коначници води друштво у стање сукоба и пропаст. Попут снежне груде низ планину, историја је неумитно почела да се котрља, па више не важе резервисана места за њену праву страну која су постојала у претходним епохама, а какве ће карте одиграти дипломаши широм света остаје да се види.
