Овај текст, као и све што га окружује, представља један од кључних разлога зашто нуклеарни рат не само да је могућ већ и неизбежан, јер је он унутрашње природе. Што пре, то боље. Од 1945. године и прве атомске бомбе бачене на Хирошиму, живимо у колективној лажи, улепшаној на хиљаду начина. Овакви феномени служе као лакмус за нашу историјску рефлексивну немоћ – потврда да је реторика постала основно средство за „варење“ стварности и одржавање апотeозе ега. Фрустрација, нарцисоидни импулси и перверзни елементи несвесног, који се испољавају кроз реторички дискурс (који је, по правилу, описан, а не суштински – његова природа је релациона), чине болним сваки покушај аутентичне рефлексије. Победа, појам мог – Ја, црно-бела бинарност – све то служи банализацији дискурса како би појединци једноставније операционализовали стварност тиме олакшавајући диференцијацију која ствара терен за суђење „савременом деликту мишљења“. Овај деликт је невидљив у профаној банализацији света предметне свести, али постаје видљив када се схвати да је ‘све ово игра’ – игра у којој је живот нестао одмах након што смо „“ „убили Бога” , метафизику и Истину.
Једноставније речено, игра као појам овде представља илузију коју субјекти уживају као стварност. Делузивна представа јесте игра.
Направили смо простор за апотeозу ега, али не и за човека као такавог. Природа, апсолут, суштина – проглашени су јересима савременог, ‘поствареног’ (reifikacija) просветитељства. Инструментални разум постао је јеванђеље конформизма и вишка ужитка; уз ово одређење наука је је исто добила свој особени историјски облик одређен у виду академског анархизма и успешне реификације Штирнеровог егоизма – који покрећу репродукцију знања у савремено доба. Треба напоменути како су у савременом (глобалном) друштву вредности релационе илити релативне, вредности су наводно производ субјективности која је и сама наметнута споља – што саму ствар чини изузетно нехегеловски контрадикторном. Релативизам и нихилизам су зачињени позитивизмом, претворили квалитет у чисто наративну, реторичку категорију – јер једино су победа, профит и квантитативна проверљивост постали мерила извесности и самим тим стварности.
У свету где сви имамо ‘мераче симболичких фалуса’, али нико нема прави кур*ц, влада недвојбено онтолошки кукавичлук. Сви би да буду хероји јер је њихов свет онај који је најбољи и једини добри. Тако овај свет јесте, показаће се данас, производ англосаксонске просветитељске традиције: tabula rasa, емпиризам, протестантизам „мртвог Бога“. Из овог „лонца“ ниче епистемолошки цинизам који као апсолутно светогрђе доживљава ‘разлику’ као некакав примордијални напад на своју бит, јер је истинска различитост у супротности са идејом космолошког једнообраза Просветитељства у коме је разум највише средство спознаје, како је то наводно био случај од Антике до Ренесансе. У принципу, то није тачно, јер је у Просветитељству разум ишчупан из тринитарне природе битија у Ренесансној филозофији Фићина, Агрипе и дела Мирандоле. За њих је intellectus оно што је за инстанцију изнад у односу на ratio и sensus. Ми се од просветитељства до постмодерне вртимо у једном илузорном точку, између сензационализма (англосаксонски просветитељи) и рационализма (француски просветитељи) – међутим, обе школе се слажу у две ствари. Прва, да је разум једино средство којим се може доћи до проверљиве истине, и друга, да је механицизам самим тим једини истинити modus стварности. А, то ће, увести у постмодерни велике проблеме када се ствари укрсте са технологијом и успоном глобалног друштва – ког одликује интернет и друштвене мреже. Једна безвременска временска онтологија којом се трансцендира простор, како то јамчи социолог Мануел Кастелс у свом делу Успон умреженог друштва.
Присуствујемо једном лажном леку овом погрешном свету у виду постмодерног неоромантизма измишљених наратива о историјским епохама (које субјекти нису доживели, али имају право да их тумаче) који доводи до дискурзивне технике ‘субординације’. Ова техника премешта улогу ономе ко је имао право да се, релативно према наративу, определи као ‘разлика’. Тако се рађа прилика за контролом и имплементацијом моћи из позиције „слабијег“. Принцип искључивања функционише на нивоу етикетизација, свака етикета иманентно у себи садржи регулаторни принцип – самим тим је свака етикета квалитативно предодређена према структури и месту које означава. Етикетизација ради на принципу универзализованог несвесног, где појединци обављају ‘governmentalizovanu’ (governmentality, dixit Фуко) делатност – у овом симболичком судском процесу, на оптуженичкој клупи седи свако ко је другачији – и, то је факат, показало је време иза нас!
Интерсубјективни односи данас су: судски, психијатријски, полицијски. Надзор је интернализован и пренесен на појединце кроз интерсубјективне релације. Сада је свако ходајући паноптикон, судија и психијатар – али и потенцијални предмет неолибералног затвора, судства и луднице. Симболички поредак утиснут је у биће језика, свести и њених техника – а све то служи лукавству ума англосаксонског просветитељства и остваривању идеје раја на земљи путем тржишта (невидљива рука тржишта је Смитов Бог), јер је несвесно данас у свом животном зениту. Капитализам игра са смрћу као покретачем система, а несвесно постаје основа ирационалне потрошње у свету квантитета. Свако је и предузетник и потрошач – то нам социјалне мреже и конкретно инфлуенсери доказују.
‘Homo economicus’ је машина, робот, шраф, предмет али и центар у ком се свет одиграва. Његов телеолошки принцип је ‘олакшати и убрзати’. Линеарност је тако кључ свега, јер ионако „после смрти нема ничега“ како нам то поручује англосаксонски филозоф Бертранд Расел[1]. Овај свет је у ери социјалних мрежа постао џунгла постварених хорор-филмова и виртуалног канибализма у којима се такмичимо једни са другима у уској трци са временом – док, попут Кастелса, покушавамо да негирамо време као априорну категорију трансценденталног ума. Такорећи, за прождрљивог и гордог Човека, ништа није граница – само смрт. Треба се запитати како то да Србија данас има више лиценцираних психолога него адвоката – што је симптом свеопште биолошко-физиолошке корeкције људског у не-људско, кроз које је Запад прошао у 20. веку – када је успон неолибералног постмодерног друштва и почео стидљивим открићем интернета (dixit Кастелс). Да ли је добро што Србија коначно постаје део Западне породице, када смо постали оштећени тако да са Западним друштвима делимо само симптоме? Треба у том смеру мало размишљати.
Ово је доба формализоване ‘негативне слободе’ (слобода се априорно схвата, иако је и оно део неког друштвеног уговора и консензуса – што ће рећи да је релативно а не апсолутно) која се непрестано надограђује, јер је квалитет у 21. веку нестао, а остао је само КВАНТИТЕТ као „објективна“ категорија. То је оно што критикује са десна Рене Генон (Криза модерног света) и оно што критикује са лева Франкфуртовска школа (Дијалектика просветитељства, Помрачење ума и сл.). У свету где је апсолутно сваки однос полицијски, психијатријски или судски, језик којим се служи савремено друштво је сведен на скраћенице и команде – тај нови језик, који као такав по својој редукованој и англицистичкој природи, просто уништава мисаони хоризонт. Ради дубоке сагласности и припадности већини, појединац у савремено доба у каквој хистеричној размени – даје своју супстанцу илити своју особеност и оригиналност. Када се на ту аутентичну неаутентичну чињеницу дода да је контрола сада у вектору свих смерова – одоздо на горе, одозго на доле, хоризонтално и вертикално, ми заиста добијамо формулу рефлексивне и историјске немоћи савременог глобалног друштва. Савременог глобалног друштва, коме по неоригиналности и идеологији истог припада и само српско друштво – као његов један партикуларни део, који ни по чему изгледа није посебан. Да је посебан, процеп би одавно изродио нову ствар која доноси епистемолошки прелом и новог субјекта делања самим тим. Но, оставимо ову моју спекулацију на историји да је обори или потврди.
Тим речено, овај текст није само критика – он је дијагноза. Ово је мој манифест и моја исповест. Супстанцијална гробница нас чека ако наставимо овим путем. Али, можда је једина искрена опција – тај неизбежни нуклеарни рат. Пошто смо постали атоми, тај атомски рат се води у свима нама, у нутрини, у души. Уколико је контрола у свим смеровима, нека борба буде у свим смеровима али нека свако ко прочита овај текст – пође од себе, као предмета рефлексије. Саморефлексивни и самокритички хоризонт је нужан предуслов сваке успешне борбе и сваке велике победе.
Јер, како је рекао Ниче, да парафразирам: “Ко се бори против чудовишта, треба да пази да и сам не постане чудовиште.“
[1] „Religion, since it has its source in terror, has dignified certain kinds of fear and made people think them not disgraceful. In this it has done mankind a great disservice: all fear is bad. I believe that when I die I shall rot, and nothing of my ego will survive.“ https://en.wikiquote.org/wiki/Bertrand_Russell
