Roland Barthes, Mythologies, Éditions du Seuil, 1957.
Službeni rečnik za afričke poslove je, slutimo, čisto aksiomatski. Naime, on nema nikakvu komunikacijsku, već isključivo zastrašivačku vrednost. On dakle konstituiše pismo, to jest, jezik kojem je svrha da ustanovi usklađenost između normi i činjenica, i da činjeničnoj realnosti pruži jamstvo plemenitog morala. Uopšteno, to je jezik koji suštinski funkcioniše kao kôd, to jest, reči u njemu nemaju nikakav odnos sa svojim sadržajem ili su u suprotnosti s njim. To je pismo koje bismo mogli da nazovemo kozmetičkim zato što činjenice teži da prikrije jezičkom bukom ili, ako nam je draže, dobrovoljnim znakom jezika. Hteo bih da ovde ukratko naznačim na koji način leksika i gramatika mogu da budu politički angažovane.
RULJA – (kriminalaca, pobunjenika ili osuđenika). – Ovo je pravi primer aksiomatskog jezika. Nipodaštavanje rečnika tu vrlo precizno služi da negira ratno stanje; što omogućuje da se zatre ideja sagovornika. „Sa odmetnicima se ne raspravlja“. Moralizacija jezika stoga dopušta da se problem mira poveže sa arbitrarnom promenom rečnika.
Kad je „rulja“ francuska, ona se sublimira imenom zajednice.
RAZDOR (teški, tragični). – Ovaj termin pomaže da se prida verodostojnost ideji neodgovornosti Istorije. Ratno stanje se tu zabašuruje tako što se zaodeva u plemenitost tragedije, kao da je sukob suštinski Zlo, a ne zlo (popravljivo). Kolonizacija se rasplinjava, tone u ozračje nemoćne žalopojke koja uviđa nesreću da bi se bolje ustoličila.
Frazeologija: „Vlada Republike odlučna je da preduzme sve napore koji su u njenoj moći da bi se okončao teški razdor koji potresa Maroko“. (Pismo gospodina Kotija (Coty) Benu Arafi.)
„… marokanski narod, bolno međusobno podeljen …“ (Izjava Ben Arafe.1)
KALJANJE ČASTI – Zna se da je u etnologiji, barem prema veoma plodnoj hipotezi Kloda Levi-Strosa, mana neka vrsta algebarskog simbola (donela kao stvar ili mašina kod nekih vrsta), čija je namena da predstavlja „neodređenu označiteljsku vrednost“, po sebi lišenu smisla i zbog toga podložnu preuzimanju bilo kog smisla, kojoj je jedina funkcija da prebrodi rasep između označenog i označitelja2. Čast je upravo naša mana, nešto kao prazno mesto gde se skladišti cela zbirka zazornih smislova koji se sakralizuje kao tabu. Čast je otuda istinu plemeniti, to jest magijski, ekvivalent za stvar ili mašinu.
Frazeologija: „Okaljalo bi čast muslimanskog naroda ako bi se dopustilo da se misli kako bi se ljudi u Francuskoj mogli smatrati njegovim predstavnicima. To bi ujedno značilo i okaljati čast Francuske“. (Saopštenje Ministarstva unutrašnjih poslova.)
SUDBINA – Upravo u trenutku kada Istorija još jednom svedoči koliko je slobodna i kada kolonizovani narodi počnu da poriču da je njihov položaj zadan usudom, građanski rečnik najviše se služi rečju Sudbina. Kao čast, sudbina je mana u koju se nedužno skladišti zbirka najzlokobnijih određenja kolonizacije. Sudbina je za građanstvo stvar ili mašina Istorije. Naravno, Sudbina postoji samo u povezanoj formi. Nije Francuska podredila Alžir tako što ga je osvojila vojnim sredstvima, nego su se sudbine dve zemlje spojile, jer je tako htelo Proviđenje. Povezanost se proglašava neraskidivom u trenutku kad se ona raspada uz prasak koji se ne može sakriti.
Frazeologija: „Sa naše strane, narodima čija je sudbina povezana sa našom, nameravamo da damo istinsku nezavisnost u dobrovoljnom udruživanju“. (Gospodin Pine (Pinay) u UN-u.)
BOG – Sublimirana forma francuske vlade.
Frazeologija: „… Kad nas je svemogući Bog ovlastio da obavljamo vrhovni zadatak …“ (Izjava Ben Arafe.)
„… Sa odricanjem i suverenim dostojanstvom koje ste uvek uzorno ispoljavali … Vaše Veličanstvo tako namerava da se pokori volji Svevišnjeg“. (Pismo g. Kotija Benu Arafi, kog je vlada primorala na ostavku.)
RAT – Cilj je negirati stvar. Za to dve stvari stoje na raspolaganju: ili je imenovati što je manje moguće (najčešći postupak), ili joj pridati upravo smisao njene suprotnosti (zaobilazni postupak na kojem počivaju sve mistifikacije građanskog jezika).
Rat se tada koristi u smislu mir, a pacifikacija u smislu rat.
Frazeologija: „Rat ne sprečava mere pacifikacije“ (General De Monsaber (De Monsabert)). Shvatite da (službeni) mir na sreću ne sprečava (realni) rat.
MISIJA – To je treća mana reč. U nju se može uskladištiti šta god se hoće: škole, struka, Koka-Kola, policijske operacije, vojne racije, osude na smrt, koncentracioni logori, sloboda, civilizacija i francusko „prisustvo“.
Frazeologija: „Znate međutim da Francuska u Africi ima misiju koju jedino ona može da ostvari“. (Gospodin Pine u UN-u.)
POLITIKA – Politici se dodeljuje ograničeni delokrug. Sa jedne strane je Francuska, a sa druge politika. Pitanja severne Afrike, kad se tiču Francuske, nisu u delokrugu politike. Kad stvari postanu ozbiljne, pretvarajmo se da napuštamo Politiku zarad Nacije. Za desničare, Politika je Levica: desničari su Francuska.
Frazeologija: „Hteti braniti francusku zajednicu i vrline Francuske nije politička stvar“. (General Trikon-Dinoa (Tricon-Dunois).)
U suprotnom smislu i prilepljena uz reč savest (politika savesti), reč politika postaje eufemizam. Ona dakle označava: praktični smisao duhovnih stvarnosti, osećaj za nijansu hrišćaninu dozvoljava da mirno krene da „pacifikuje“ Afriku.
Frazeologija: „… Apriorno odbijanje da se služi u vojsci sa afričkim odredištem kako bi bio siguran da se neće naći u takvoj situaciji (da se odupre nečovečnoj zapovesti) jeste apstraktna tolstojevština koja ne sme da se izjednačuje sa politikom savesti, jer ona nije politička ni u kom pogledu“. (Dominikanski uvodnik za Intelektualni život.)
POPULACIJA – To je omiljena reč građanskog rečnika. Ona služi kao protivotrov za klase, pregrubu reč, koja je uostalom „bez stvarnosti“. Populacija ima zadatak da depolitizuje mnoštvenost grupa i manjina, gurajući pojedince u neutralnu, pasivnu zbirku koja ima pravo da stupi u građanski panteon samo na nivou politički nesvesnog postojanja. (Upor. korisnike i ljude na ulici.) Termin se uopšteno oplemenjuje množinom: muslimanske populacije, što nužno upućuje na razliku u zrelosti između metropolitenske jedinstvenosti i pluralizma kolonizovanih, Francuska pod sobom okuplja ono što je po prirodi raznoliko i brojno.
Kad je neophodno izraziti nepovoljan sud (rat ponekad primorava na takve strogosti), populacija se rado razlama na elemente. Elementi su uopšteno fanatični ili izmanipulisani (jer samo fanatizam ili nesvesnost, zar ne, mogu da navedu čoveka da poželi da napusti status kolonizovanog.)
Frazeologija: „Elementi populacije koji su se u nekim okolnostima pridružili pobunjenicima…“. (Saopštenje Ministarstva unutrašnjih poslova.)
DRUŠTVENO – Društveno je uvek upareno sa ekonomskim. Taj dual uniformno funkcioniše kao izgovor, to jest, najavljuje ili opravdava u svakom pogledu represivne operacije, do te mere da se može reći da ih označava. Društveno su suštinski škole (civilizatorska misija Francuske, obrazovanje prekomorskih naroda da bi ih malo po malo uzdigla do zrelosti), ekonomski su interesi, uvek očigledni i recipročni, i oni neraskidivo povezuju Afriku sa metropolom. Ti naprednjački termini, kad se priklad- no isprazne, mogu nekažnjeno da funkcionišu kao zgodne formule za otklanjanje uroka.
Frazeologija: „Ekonomska i društvena oblast, društvena i ekonomska infrastruktura“.
Prevlast imenica u celom rečniku, iz kog smo naveli nekoliko uzoraka, jasno pokazuje da su se uveliko istrošili pojmovi neophodni za prikrivanje stvarnosti. Iako je sveobuhvatna i uznapredovala do tačke raspadanja, otrcanost tog jezika ne napada na isti način glagole i imenice: ona uništava glagol, a naduvava ime. Moralna inflacija tu ne zahvata ni predmete ni dela, već uvek ideje, ,,shvatanja“, a njihov skup se ne pokorava toliko komunikacijskoj upotrebi kolko nužnosti ukrućenog kôda. Kodifikacija zvaničnog jezika i njegovo poimeničavanje idu ruku pod ruku, jer je mit fundamentalno nominalan, već utoliko što je imenovanje prvi postupak otimačine.
Glagol se čudnovato prikriva: ako je predikat, nalazimo ga svedenog na stanje obične kopule, čija je namena da jednostavno uspostavi postojanje ili kvalitet mita (gospodin Pine u UN-u: nastalo bi iluzorno zatišje… bilo bi nepojmljivo… Šta bi značila nominalna nezavisnost?…, itd.). Glagol jedva dostiže semantički status samo na ravni budućnosti, mogućeg ili namere, u daljini gde mitu preti manja opasnost da ga opovrgnu. (Marokanska vlada će se konstituisati… pozvana da pregovara o reformama…; napor koji je preuzela Francuska u nastojanju da izgradi slobodno udruženje…, itd).
Imenica, u svom predstavljanju, zahteva veoma uopšteno ono što su dva odlična gramatičara, Damuret i Pison, kojima nije nedostajalo ni strogosti ni humora u terminologiji, nazvali: opštepoznati kolosek, što će reći da nam se supstanca imena uvek predstavlja kao poznata.“3 Ovde smo u srcu formacije mita: baš zato što nam se misija Francuske, razdor marokanskog naroda ili sudbina Alžira gramatički dočaravaju kao postulati (kvalitet koji im se uopšteno pridaje upotrebom odredenog člana), mi ih ne možemo diskurzivno osporiti (misija Francuske; ali, vidite, ne insistirajte, znate dobro…). Opštepoznatost je prva forma naturalizacije.
Već sam ukazao na zaista banalnu emfatičnost odredenih množina (populacije). Treba dodati da ta emfatičnost preuveličava ili potcenjuje zavisno od namera: populacije, to uspostavlja euforični osećaj mirno potčinjenog mnoštva; ali kad se govori o elementarnim nacionalizmima, množina treba da, ako je moguće, obezvredi ideju (neprijateljskog) nacionalizma, svodeći na zbirku jedinica neznatnih razmera. To je ono što su naša dva gramatičara, stručnjaci za afrička pitanja ispred svog vremena, već predvideli razlikujući zbirnu množinu i brojnu množinu: u prvom izrazu, množina navodi na ideju mase, u drugom nagoveštava ideju podele. Tako gramatika sklanja mit: ona nalaže množinama drukčiju moralnu dužnost.
Pridev (ili prilog) često igra začuđujuće dvosmislenu ulogu: kao da polazi od nelagode, od osećanja da se imenice koje se upotrebljavaju, ma koliko bile opštepoznate, banalizuju na način koji se ne može potpuno prikriti. Zato ih treba potkrepiti: nezavisnost postaje istinska, težnje autentične, sudbine neraskidivo povezane. Pridev tu pokušava da otkloni krivicu sa imenice koja je u prošlosti podbacila, da je predstavi u novom, nevinom, uverljivom stanju. Kao i glagoli, pridev pridaje diskursu buduću vrednost. Prošlost i sadašnjost su stvari imenice, veliki pojmovi kojima nije potrebno da dokazuju ideju na kojoj počivaju (Misija, Nezavisnost, Prijateljstvo, Saradnja, itd). Čin i predikat, pak, da bi bili neporecivi moraju da se zaklone iza neke nerealne forme: svrhe, obećanja ili zakletve.
Na nesreću, ti pridevi potkrepljivanja jednako se brzo izližu čim se upotrebe, tako da na kraju inflaciju mita najsigurnije obeležava upravo činjenica da njegov polet mora da se obnavlja pridevima. Dovoljno je pročitati istinski, autentičan, neraskidiv ili jednoglasan da se nanjuši šupljina retorike. Sami pridevi, koje možemo da nazovemo suštinom jer u modalnoj formi razvijaju supstancu imena, ne mogu ništa da promene: nezavisnost može da bude samo nezavisna, prijateljstvo prijateljsko, a saradnja jednoglasna. Nemoć napora tih loših prideva pokazuje koliko je jezik zdrav. Zvanična retorika uzaludno gomila izgovore da prikrije stvarnost, postoji trenutak u kojem reči počnu da pružaju otpor i primoraju je da otkrije kako se iza mita krije alternativa između laži i istine: nezavisnost ili jeste ili nije, a svim pokušajima da je ocrta pridevima, upinjući se da svojstva nečeg što jeste pretvori u ništa, retorika upravo potpisuje svoju krivicu.
- Francuski protektorat Maroko je 1955. Postalo poprište nasilne pobune, izazvano prethodno francuskim prisiljavanjem na egzil 1953. godine Sultana Muhameda V (1909 – 1961) i postavljanjem na njegovo mesto nepopularnog Muhameda Bena Arafa (1889 – 1976), čija se vladavina doživljavala kao nelegitimna, iste godine je došlo i do eskalacije nasilja u Alžirskom ratu. ↩︎
- Claude Levi – Strauss, „Introduction à l’œuvre de Marcel Mauss”, u: Sociologie et anthropologie precede d’une introduction a l’oeuvre de Introduction à l’œuvre de Marcel Mauss par Claude Levi – Strauss, Paris; PUF, 1949. ↩︎
- Jacques Damourette et Édouard Pichon, Essai de grammaire de la langue française, tom 1, Paris: D’Artrey 1940. Str. 468. ↩︎
